Mlada žena kojoj je na rođenju dijagnostikovana Osteogenesis imperfecta, bolest koja uzrokuje da njene kosti budu krhke i lako lomljive, daje nam uvid u to kako ona ide kroz život, veze i seks. Ona pokazuje da je radost zaista samo stanje uma. Uprkos invaliditetu zbog kog upotrebljava kolica, ona je indisponirana samo onoliko koliko sama dozvoli.
Rođena sam sa oboljenjem Osteogenesis imperfect (OI). Na rođenju sa imala obe noge slomljene i usled toga, ja sam samo 103 cantimetra visoka. Osim toga, moje kosti se lome veoma lako, što za sve nas sa ovom bolešću znači život sa oprezom. Ja, ipak, nisam mogla da zamislim da konstantno živim u strahu. Idem u klubove i barove, festivale, penjem se stepenicama, pijem, studiram na univerzitetu i putujem. Ne ograničavam sebe zbog toga što imam ovu bolest, već samo malo češće lomim kosti. Prošlog leta slomila sam butnu kost, a dva leta pre slomila sam drugu butnu kost, oba puta dok sam bila u baru.
Obično koristim kolica da bih se kretala – električnu koristim napolju, a ručnu kod kuće. Prilično sam pokretna. Većina evropskih gradova pristupačna je za ljude koji koriste kolica tako da je malo toga nedostupno za mene. Uistinu sam nezavisna.
Trudim se da budem u Evropskoj komisiji i da radim kao volonterka. Veoma me zanima politika i ljudska prava. U stvari to je jedan od razloga zašto sam pristala da pričam sa Sensa Nostra. Želim da razbijam stereotipe i otvorim ljudima um ka ambicioznim i ispunjenim životima osoba s invaliditetom kao što sam ja.
Seks. Ovo je tema za koju su ljudi često zainteresovani. Oni pretpostavljaju da zbog toga što imam invaliditet ja nemam seksualni život. Pa, verovatno nikad ne bi pogodili, ali ja zapravo imam veoma aktivan seksualni život. Prestala sam da brojim nakon 40. Barovi su dobra mesta da se upoznaju ljudi, internet je uglavnom pun uvrnutih likova ili ljudi koji će me automatski osuđivati zbog moje visine. Držim se varijante za jednu noć. Upoznam ih u baru, odlazim kod njih na varijantu i dajem sve od sebe da nestanem ujutro. Izbegavam izlaske, naročito sastanke na slepo. Ne umem dobro da odbijem nekoga licem u lice. Retko delim činjenice o mom stanju sa muškarcima kada se upoznam ili četujem sa njima. Pominjati da si 103 cantrimetra visoka, ili da se tvoje kosti lako slome, je stvarno odbijajuće i muškarci se boje da će me povrediti. Ponekad namerno spomenem, naročito kada sam onlajn kako bih brzo odbila budale. Nikad nisam imala nekog ko mi je rekao da želi biti sa mnom jer imam invaliditet. Moj invaliditet nije ono što sam ja. Pravim šalu oko toga, čak i pitam momke: “Dakle, kako se sada osećaš kada si poje*ao patuljka?” Na neki način osećam da krčim put za osobe s invaliditetom. Ja sam Samanta Džons sa invaliditetom!
Sklona sam eksperimentisanju. Bila sam sa drugima koji imaju OI ili koji imaju invaliditet, ali to mi je bilo dosadno. Često oni nisu sposobni kao ja i to završi manje zadovoljavajuće. Čak sam bila i sa devojkom koja ima invaliditet. Nisu sve žene s invaliditetom sposobne da emocionalno prevaziđu svoj invaliditet i da imaju pozitivnu, lepršavu ličnost kao ja i ponekad ih žalim zbog toga. Svima je potrebno da se osećaju voljenim i željenim.
Ruku na srce, i ja tragam za ljubavlju i lako se zaljubljujem, tačnije, nekoliko puta u godinu dana. Naći nekog ko će ti uzvratiti ljubav, ko vidi tebe, a ne kolica ili invaliditet, je teži deo. Bila sam razočarana nekoliko puta. Zaljubila sam se u najboljeg prijatelja, ali on nije osećao isto. Život ide dalje. More je puno riba. Zar ne bi bilo sjajno kada bi neko napravio izlazi-sa-patuljkom.com gde bi se mogli pregledati svi kvalifikovani kandidati!
Izvor: Sensa Nostra
Pisala na engleskom: Eleanor Stuart
Prevela sa engleskog na srpski: Vanja Orlović
