U Srbiji, značajan broj osoba sa invaliditetom trenutno živi u rezidencijalnim institucijama, udaljen od zajednice i svakodnevnih društvenih tokova. Način organizacije života u ovim ustanovama otvara važna pitanja o autonomiji i pravima njihovih korisnika.
Koncept totalne institucije koji razvija sociolog Erving Gofman može biti značajan za razumevanje života unutar ovih sistema. Gofman totalne institucije definiše kao mesta u kojima veliki broj pojedinaca, izdvojenih iz šire zajednice na duži period, vodi život koji je potpuno organizovan i kontrolisan od strane institucionalnih autoriteta. U ovakvom okruženju dolazi do potpunog ukidanja granica između različitih sfera svakodnevnog života, poput rada, odmora i privatnosti, koje su inače razdvojene u spoljašnjem svetu.
Iako su ove ustanove uspostavljene sa ciljem pružanja zaštite i nege, u praksi one često reprodukuju obrasce karakteristične za totalne institucije. Naime, različiti izveštaji vezani za rad ovih ustanova beleže kontinuirano kršenje ljudskih prava i brojne strukturalne probleme vezane za njihovo funkcionisanje.
Prema istraživanjima, aktivnosti u ovim ustanovama često su strogo strukturisane i uniformisane: vreme buđenja, obroka i terapije unapred su određeni, a za nepoštovanje rasporeda sledi kazna. Rigidna organizacija života ograničava individualni izbor i autonomiju, čime se korisnici svode na pasivne primaoce usluga, a ne na autonomne pojedince koji imaju mogućnost da utiču na sosptveni život. Ovakva praksa zapravo predstavlja ključni mehanizam institucionalne kontrole, kojim se oblikuje ponašanje korisnika i održava hijerarhijski poredak.
Nalazi MDRI-S ukazuju da ovakva kontrola često prelazi granice tipične administrativne organizacije i prerasta u kršenje osnovnih ljudskih prava. Izveštaji MDRI-S dokumentuju potpuno oduzimanje privatnosti, zabranu kretanja, oduzimanje ličnih stvari i brojne druge dehumanizujuće prakse. Posebno zabrinjavaju slučajevi gde su korisnici osobe sa iskustvom nasilja, te se ovakvim tretmanom one retraumatizuju i viktimizuju. Na ove načine, pojedincima se oduzima mogućnost odlučivanja o sopstvenom životu, čime se oni dodatno marginalizuju. Njihov identitet sveden je na administrativne kategorije i dijagnoze, što doprinosi njihovoj stigmatizaciji.
Još jedna ključna dimenzija totalnih institucija jesu hijerarhijski odnosi između osoblja i korisnika. Gofman ovo opisuje kao “binarno upravljanje”:
- „Dva različita društvena i kulturna sveta razvijaju se paralelno, funkcionišući jedan pored drugog uz tačke formalnog kontakta, ali uz vrlo malo međusobnog prožimanja“.
U ovakvom odnosu, osoblje poseduje moć, a socijalna distanca je njihovo ključno sredstvo, koje se najjasnije ispoljava kroz uskraćivanje informacija, usled čega su korisnici u stanju zavisnosti, bez mogućnosti da kontrolišu sopstvene živote. Asimetrija moći stvara uslove za pojavu vertikalnog nasilja u ovim ustanovama, gde je nasilnik osoba u poziciji autoriteta. MDRI-S izveštaji ukazuju da su osobe sa invaliditetom izložene brojnim oblicima nasilja od strane zaposlenih, kao i izolaciji od spoljašnjeg sveta. Nedostatak privatnosti, ograničenost kretanja i kontakta sa spoljašnjim svetom dodatno narušavaju njihov lični identitet.
Važno je naglasiti da se problemi u ovakvim institucijama ne mogu svesti isključivo na individualnu odgovornost zaposlenih. Naprotiv, oni su duboko ukorenjeni u samoj strukturi ovakvih sistema. Ovakve institucije inherentno proizvode obrasce kontrole i depersonalizacije ličnog identiteta. U tom smislu, čak i uz poboljšanje materijalnih uslova, osnovna logika institucionalizacije koja podrazumeva izolaciju i kontrolu korisnika opstaje. Poslednjih decenija sve je više reči o konceptu deinstitucionalizacije, odnosno prelaska sa rezidencijalnih ustanova na druge, manje izolujuće vidove podrške, poput usluga podrške u zajednici. Ovaj pristup zasnovan je na principima inkluzije, autonomije i poštovanja dostojanstva osoba sa invaliditetom. Istinska reforma sistema se dakle ne može svesti na unapređenje uslova unutar institucija, već zahteva njihovu potpunu transformaciju u pravcu koji potpuno podržava ljudska prava korisnika usluga.
AUTORKA: LENKA ARALICA, master studentkinja na stručnoj praksi u IZ KRUGA VOJVODINA
