Rođen 1967. godine. Uprkos tome što je rođen bez desne ruke Džejms je postao bejzbol igrač. Igrao je za nekoliko klubova: Kalifornijski Anđeli, Njujorški Jenkiji, Beli Tigrovi i Kardinali.
K: Džim, igrajući bejzbol bilo je potrebno dosta truda koji ste uložili. Koje su najefikasnije metode koje ste praktikovali u igri da biste bili uspešni?
Dž: Isključivanje činjenice da sam rođen bez ruke i naporno vežbanje sa mojim ocem u ranom uzrastu su me doveli do uspeha. Znate, kada sam došao na koledž i kada sam prešao na viši nivo međunarodnog bejzbola postojao je proces prilagođavanja datim zadacima i to je bilo od ključnog značaja. U Nacionalnoj Ligi učio sam kako da prilagodim udarac – kako da držim palicu, jer ja to nisam mogao da uradim kao ostali. Bilo je potrebno dosta napora i prilagođavanja.
K: Vaš Jenki saigrač Mariano Riviera je rekao da ste znali nekad da dajete golove kao da gađate nekog na tribinama? Da li je to istina?
Dž: Da, tako sam radio. Nekada, kada sam tek počinjao, bilo je mnogo promašaja dok nisam savladao veštine udarca. Sada se mogu pohvaliti sa dva najveća gola u mojoj karijeri u Velikoj Ligi i ponosan sam na to.
K: Rekli ste da ste nekad igrali bejzbol rekreativno a ni sanjali niste da ćete igrati u Velikoj Ligi?
Dž: To je bila samo granica koju sam sebi postavio. Nisam razmišljao o velikim ligama kao što svako dete ima san., ali sam ipak negde sebe zamišljao kao junira u velikoj ligi. Kada sam bio u nižim razredima želeo sam da igram u univerzitetskom timu. I to leto sam imao niz uspeha u letnjim ligama, tada sam mislio: „Pa svi ovi klinci su zalutali ovde i došli da igraju bejzbol, možda ja imam šansu da uzmem više od toga“. Kada sam se dobro pripremio znao sam da ću dobiti tu šansu. Nisam bio siguran da ću imati sposobnost da to sve uradim sve dok nisam imao priliku da igram protiv jednog od koledža iz zemlje. Bio je to korak napred ka cilju.
K: 2007. godine primljeni ste u Bejzbol Koledž Slavnih. Da li ste ikada osećali, s obzirom na veliku inspiraciju, a i prepreke koje ste morali da savladate da će vaš postojeći uspeh biti razmatran na taj način?
Dž: Ne, ja sam želeo da se moja karijera gleda samo po onome što sam uradio na terenu, ali zahvalan sam na časti koju su mi ukazali. Biti primljen u Bejzbol Koledž Slavnih jeste važno, ali moja karijera će ipak biti upamćena po uspesima na terenu, i ja ne trebam ništa više od toga.
K: Čed Benc je drugi igrač bez ruke koji je igrao u velikim ligama. Da li ste ikada imali priliku da mu date neki savet?
Dž: Upoznao sam Čeda dok je igrao u Long Bič klubu, imao sam priliku da provedem neko vreme sa njim u prijatnom ćaskanju. On je odličan klinac sa Aljaske i uvek navijam za njega. Mislim da je svet njegov. Neće biti poslednji, biće još mnogo klinaca koji će uspeti u velikim ligama.
K: Imali ste više utakmica sa dva tima uporedo tokom karijere. Da li ste imali osećaj da se neki od timova plaši da ćete ih napustiti?
Dž: Možda, ali ne zbog načina mog igranja, već zato što sam se borio oštro. Mada, ne mogu ništa da vam kažem kada nisam čuo njihove razgovore o tome. Uvek sam imao dobre odnose sa timovima za koje sam igrao. Imao sam priliku da u dva navrata igram za Anđele i Bele Tigrove.
K: 1996. godine, doživeli ste prvi veliki poraz u karijeri. Znam da je to bilo veoma teško za vas. Pričajte nam o tome kako ste posle te sezone postigli uspeh u narednoj sezoni.
Dž: Ne znate da li ste to prevazišli. To je bila prva borba sa gubitkom. Sa time se suočavate. Nije bilo lako. Ne kažem da sam odmah uspeo, ali sam bar naučio mnogo toga iz te lekcije. Dugo sam koristio uspeh u bejzbolu kao svoj identitet i kao maskiranje nesigurnosti u samog sebe koje sam imao tokom odrastanja. Međutim, naučite vremenom da ste ipak više nego bejzbol igrač, to je samo jedan deo vaše ličnosti. E, to sam naučio.
K: Vaš stav je uvek bio da vam je život više dao nego što vam je uzeo. Koliko je teško da se sagleda prošlost i da se savladaju sve prepreke i menja način razmišljanja?
Dž: Mislim da vam je potreban optimizam. Verujem da je neverovatno važno da budemo optimisti, da iako radimo stvari drugačije, možemo isto tako dobro da ih radimo. To je veoma važno za uspeh. Znam da nije lako tako uraditi. Odlučnost, tvrdoglavost, da ne dozvolite ograničenje gde želite da idete ili šta želite da uradite u životu. Verujem da veštine nisu bitne, uvek možete imati ispunjen život, uprkos izazovima sa kojima se susrećete svakodnevno.
K: Za one koji ne znaju, posle karijere ste odlučili da budete motivacioni spiker. Da li ste razmišljali o tome da budete trener?
Dž: Volim da podučavam, ali sada provodim dosta vremena sa moje dve kćerke. Želim da budem sa njima, a biti trener znači manjak slobodnog vremena. Sviđa mi se gde sam u ovom momentu. Ne znam koliko će trajati, ali na neki način, biti spiker je slično kao biti trener. Dođem ponekad sa ćerkama da vidim kako trener radi sa bejzbol igračima.
K: Imali ste nekoliko vrhunskih momenata u karijeri, možete li posebno izdvojiti neki?
Dž: Olimpijska zlatna medalja… Olimpijske igre su bile veliko dostignuće za ceo tim, sa 25 momaka doživeo sam neverovatan osećaj i svi smo bili bliski.
K: Da li ste i danas bliski sa nekadašnjim saigračima?
DŽ: O, da. Skoro sam sa svima u kontaktu i družimo se i dalje, mada smo svi krenuli u različitim pravcima. Ono što je dobro u bejzbolu jeste da, čak i ako nekoga ne vidite sto godina, kada se sretnete, stisnete ga i date mu jedan veliki zagrljaj. Ova prijateljstva traju.
K: Hajde da se sada osvrnemo na bejzbol. Jenkiji ili Anđeli?
Dž: Moj koren je u Anđelima. Radim neki posao za njih za vreme prolećnih obuka. I oni su mi bliže kući.
K: I poslednje pitanje, kakve su vam prognoze za Svetsku Ligu?
DŽ: Posmatram celu tu situaciju. Mislim da su Jenki i Anđeli dva najbolja bejzbol tima.
Izvor: BLEACHER REPORTER Keith Schlosser (Featured Columnist), October 14, 2009.
