N. T. (46) radi kao frizerka. Voli da čita i šeta. Peva u horu i to joj je, kako kaže, najbolji ventil za pražnjenje negativnih emocija. Ima ćerku koja ide u sedmi razred osnovne škole i kojoj je u osmoj godini dijagnostikovana disleksija.
Šta je prethodilo postavljanju dijagnoze disleksije kod vaše ćerke?
– Prethodio je dug i težak period za sve nas, ukratko rečeno. Počeo je kad je naša Emilija krenula u prvi razred osnovne škole. Njeno odeljenje je dobilo učiteljicu za koju smo čuli da je izuzetno stroga i zahtevna. Mene to nije brinulo, jer sve te rekla– kazala priče nikad nisam uzimala za ozbiljno. Barem dok se sama ne uverim da je tako, što se u ovom slučaju i desilo. Reći ću samo suštinu: učiteljica nije uvidela šta je stvaran problem naše ćerke, već ju je na početku drugog razreda etiketirala kao lenju i nemotivisanu učenicu. To je, razume se, uticalo na Emilijino samopouzdanje i socijalizaciju u novoj sredini. S tim problemom se još uvek borimo. Iako ozbiljno radi i ulaže sve napore, ona ne čita kao njeni vršnjaci, što je veoma uznemirava i frustrira. Proveravali smo joj vid, jer smo mislili da ne vidi dobro, pa zato ne može da se fokusira. Sve je, naravno, krenulo od učenja čitanja i razumevanja pročitanog. Činjenica je da se sada sve više pažnje poklanja dijagnostikovanju disleksije, ali mi kao roditelji nismo bili dovoljno informisani i nismo detektovali problem. Smatrali smo da će Emilija savladati čitanje, bodrili smo je, vežbali zajedno. Jednostavno smo mislili da je to nešto individualno, da joj samo sporije ide nego drugoj deci.
Kako ste shvatili da ipak nije tako?
– Na kraju prvog razreda, posle mnogo truda i rada, čitanje nije bilo savladano. Emilija je i dalje pravila greške u čitanju i sricanju. Na primer, ako negde piše Novi Sad, ona bi to izgovarala kao Vino Sad, što je meni, dok nisam saznala da se radi o disleksiji, bilo čak i simpatično. Takođe je zamenjivala, dodavala, pa čak i izostavljala slogove unutar reči. Njoj je, na primer, reč mi, bila im, rod – orod, dobar – obar i slično. Brzo bi se zamarala, počinjala bi da čita polako, pa bi ubrzavala izgovor i onda nastavljala da izmišlja reči. Ponekad sam je prekorevala za to izmišljanje, jer nisam znala da je reč o disleksiji. Ipak, moja nada je bila da će tokom raspusta naučiti sve kako treba. Ali, pred kraj raspusta, nada me je napustila, jer napretka nije bilo.
Kome ste se obratili kad ste uočili da postoji problem?
– Prvo sam razgovarala sa učiteljicom, kad su za domaći zadatak dobili da nauče pesmicu napamet, jer je Emilija dobila jedinicu. Učiteljica je rekla da je trebalo više da se trudi, da duže uči, da joj pomognem. Kad sam joj rekla da smo učile zajedno, da sam joj pomagala, ali da je sve to išlo sporo i bilo jako zamorno, da sam na kraju odustala, ona je zaključila da je ocena u tom slučaju adekvatna i da ne razume zašto sam uopšte dolazila. Prošlo je prvo polugodište drugog razreda, Emilija je dobila etiketu lenje i nemotivisane učenice, zbog čega se povukla u sebe i polako je prestajala da se interesuje za druženje. Shvatila sam da moram da se obratim nekom drugom, jer kod učiteljice nisam naišla na razumevanje. Otišla sam psihologu škole, koji je na osnovu razgovora rekao da mora uraditi određene testove i da Emiliju treba da odvedem kod logopeda. Tada smo, u drugom polugodištu drugog razreda, saznali za dijagnozu naše ćerke.
Da li je nešto moglo da bude drugačije da ste ranije otkrili šta se dešava? Kako ste prihvatili tu vest?
– Tuga! Bila sam veoma tužna. Prvo sam krivila sebe što nismo ranije otišli kod logopeda, ali sad mi je jasno da nisam imala dovoljno informacija. Naša priča bi verovatno bila drugačija da je Emilija ranije dobila dijagnozu, jer je napredak bolji ako se disleksija ranije otkrije. Nisam znala da prepoznam rane simptome disleksije, one koji se ispoljavaju pre predškolskog uzrasta. Deca sa disleksijom kasnije počinju da govore, što je kod nas bio slučaj. Emilija je imala teškoće u pamćenju naziva običnih predmeta iz okruženja, uvek je mešala neke pojmove, umesto šolja govorila je čaša, umesto viljuška – kašika, a ja sam mislila da je to sve uobičajeno. Često je žmirkala, trljala okice, treptala. Kad bismo sa sinovima mog brata igrali kaladont (igra rečima u kojoj jedan igrač kaže neku reč, a drugi se nastavlja rečju koja počinje sa poslednja dva slova prethodne reči), Emilija se teško snalazila, čemu ja nisam pridavala nikakav poseban značaj. Tek kasnije, istražujući na internetu, pročitala sam savete logopeda da u predškolskom uzrastu sa decom treba igrati kaladont, da je to dobra predvežba za čitanje i pisanje, ali i pokazatelj poteškoća u učenju kao što je disleksija, ukoliko dete uzrasta od 6 ili 7 godina ne shvata igru. U tom smislu, bilo bi drugačije, ali ne vredi govoriti o tome šta bi bilo, nego treba raditi na onom što jeste, što je izvodljivo i moguće u sadašnjosti.
Emilija je sada u sedmom razredu osnovne škole. Kako funkcioniše u školi?
– Iako ozbiljno radi i ulaže sve napore, još uvek ne čita kao njeni vršnjaci. Teško joj je da dekodira višesložne reči i da čita naglas. Još uvek se borimo, ne odustajemo, ali imamo stav da decu ne treba forsirati preko njihovih granica mogućnosti. Emilija sada kaže da je oduvek znala da postoji problem, ali nije znala njegov uzrok. Slova joj se naizgled pokreću, trepere, menjaju oblik… Za neke njoj nerazumljive, višesložne reči, smislila je male crteže, sličice koje je asociraju na te reči, pa tako pamti i uči. Trudi se i to je ono što je važno. Ocene nisu uvek merilo znanja. Na disleksiju ne gledamo kao na neku grešku, to je naprosto različitost, nešto što je deo nje i to prihvatamo. Emilija je kreativna i pametna, najbolje se izražava kroz crtanje i slikanje. To su joj najveće strasti i razmišlja da upiše srednju umetničku školu.
Šta biste poručili roditeljima koji odgajaju dete sa disleksijom?
– Disleksija nema veze sa inteligencijom deteta. Mnoga deca sa disleksijom su natprosečno inteligentna. Deci koja imaju disleksiju teško je da speluju reči, da ih prepoznaju i dekodiraju, uprkos prosečnoj ili natprosečnoj inteligenciji. Sve to utiče na razumevanje pročitanog i na učenje u školi – to je činjenica. Ali, to ne sme da bude razlog da prestanete da verujete u svoje dete. Podrška i razumevanje su najvažniji. Disleksija ne mora da bude prepreka, može da bude snaga i poseban stil razmišljanja. Deca sa disleksijom imaju sposobnost da uvide nešto što je van naše percepcije, da dođu do neočekivanih rešenja, kreativnih ideja. Možemo mnogo naučiti od njih.
