Žene s invaliditetom su seksualno aktivne i njihove potrebe za reproduktivnim zdravljem iste su kao i kod žena bez invaliditeta. Ipak, žene s invaliditetom suočavaju se sa barijerama kad je reč o informacijama o seksualnosti i zdravstvenim uslugama koje se odnose na zaštitu reproduktivnog zdravlja, a zdravstveni radnici često ih savetuju da nikada ne zatrudne. Žene s invaliditetom ne nailaze na razumevanje i podršku, kad žele da realizuju svoja reproduktivna prava. Jedno istraživanje pokazuje da je devet od deset žena s invaliditetom imalo negativno iskustvo u razgovoru o trudnoći sa odabranim ginekologom. Žene s invaliditetom se suočavaju sa fizičkim barijerama, među kojima je i neadekvatna medicinska oprema, ali tvrde da najveće barijere prouzrokuju sami pružaoci zdravstvenih usluga, jer ne razumeju prava i potrebe žena s invaliditetom.
Negativna iskustva sprečavaju ih da postanu majke, jer lekari odlučuju o informacijama i opcijama za trudnoću koje će ponuditi ili neće ponuditi ženi. U slučaju da je žena s invaliditetom voljna da rizikuje negativan ishod po sebe samu, na primer, da prestane da uzima redovnu terapiju kako bi smanjila rizik od komplikacija trudnoće, pitanje je koje alternativne tretmane je lekar voljan da ponudi. Neki idu tako daleko da zadržavaju za sebe informacije o tretiranju neplodnosti, ako je pacijentkinja žena s invaliditetom. Istraživači su dokumentovali slučajeve lekarske nespremnosti da žene s invaliditetom upute na adekvatne tretmane za rešavanje pitanja plodnosti, a nedovoljno znamo o tome koliko žene s invaliditetom uopšte koriste takve usluge.
Iako se žene s invaliditetom suočavaju sa mnoštvom prepreka, kvantitativna istraživanja pokazuju da stopa trudnoće ne odstupa u velikoj meri u odnosu na žene bez invaliditeta. Prema drugoj literaturi, verovatnoća da žene s invaliditetom postanu majke je manje nego kod žena bez invaliditeta. Na osnovu takvih nalaza, neminovno se postavlja pitanje: Šta se dešava između začeća i trenutka kad dete treba da se rodi? Eugenički program doprineo je tome da invalidnost posmatramo kao nepoželjno stanje koje se može eliminisati kontrolom reproduktivnih prava žena s invaliditetom. Kako su žene označene kao dobre ili rizične majke, tako su fetusi označeni kao dobri ili loši. Bez obzira na to da li je invaliditet koji žena ima nasledan ili ne, žene s invaliditetom označene su kao rizične majke za koje se pretpostavlja da će začeti loš fetus (dete s invaliditetom). Neki pružaoci zdravstvenih usluga, u težnji da kontorlišu reproduktivna svojstva žena s invaliditetom, predlažu sterilizaciju. Drugi ohrabruju žene da izvrše abortus. U literaturi su zabeleženi slučajevi da lekari podstiču žene s invalditetom da prekinu trudnoću, a nema dovoljno kvantitativnih istraživanja koja ispituju odnos invaliditeta i abortusa.
Bez obzira na to da li žena ima invaliditet ili ne, ne uzimaju se u potpunosti u obzir njeni stavovi o majčinstvu, iskustva trudnoće, abortusa ili plodnost. Postojeća istraživanja pokazuju da obrazovanije žene sa većim primanjima imaju manje dece i dobijaju ih kasnije u životu. Zdravstveno osiguranje je važan pokazatelj socioekonomskog statusa i drugih aspekata socijalne pozicije, što može da utiče na odluku o trudnoći. Istraživanja pokazuju da žene sa kognitivnim invaliditetom imaju znatno manji pristup zdravstvenom osiguranju u odnosu na druge osobe s invaliditetetom i bez invaliditeta.
Pregnancy, Abortion, and Motherhood: Does Disability Matter? (2019) Darcy Sullivan
