Retko kad govorimo o jeziku osoba s invaliditetom. Ne mislim na znakovni jezik ili na augmentativnu alternativnu komunikaciju. Kad čujem samu sebe, moj govor mi zvuči normalno. Ali imam spastičnu cerebralnu paralizu i govornu manu.
Kad mi je prijatno, govor mi teče kao reka. Kad sam nervozna, govor mi se usporava, ne mogu da izgovorim reči i dođe mi da vrištim.
Kad gledam lica drugih ljudi, njihove oči mi govore: – O čemu to ona govori? Ili: – Što ne priča normalno? Ponekad me ljudi bolje razumeju uživo nego putem telefona. Vide facijalnu ekspresiju i gestove. Vremenom, nakon što ste me dovoljno dugo slušali, moći ćete sasvim jasno da me razumete. Razumećete intonaciju mog glasa.
Imam prijatelja koji koristi govorni aparat. Dobro čuje i razume svaku moju reč. Kad razgovaram sa drugim osobama s invaliditetom, on je moj tumač. – Možeš li im preneti šta sam rekla? On onda to otkuca.
Uznemirava me što me ljudi iz moje zajednice, zajednice osoba s invaliditetom, ne razumeju.
Najčešće me ne razumeju na zoom sastancima. Pitaju: – Šta kažeš? Onda moram da se ponavljam. Ali kad psujem, razumeju me savršeno dobro.
Jednom sam bila u kupovini sa prijateljicom koja ima invaliditet. Videle smo grupu devojaka i počele smo da komentarišemo njihovu odeću. Pretpostavile smo da nas neće razumeti zbog načina na koji govorimo. Jedna od devojaka nam je prišla i rekla: – Razumem svaku reč. Moja sestra ima invaliditet, navikla sam na takav govor. Bilo nam je neprijatno i izvinile smo im se.
Kad razgovaram sa svojom personalnom asistentkinjom, koja me zna duže od dvadeset godina, kažem joj šta želim za večeru. Ona me gleda kao da joj na licu piše: šta ova priča? Znam da me razume i to me razbesni. Kažem joj: – Ili me ne razumeš, ili si samo prestara?
Jedan od načina za prevazilaženje barijera u komunikaciji je, na primer, upotreba skraćenica. Reći ću keks umesto cele rečenice: – Molim te, daj mi keks. Ova tehnika funkcioniše u prodavnicama, gde me sigurno ne bi razumeli da govorim punim rečenicama.
Uvek sam htela da pitam osobe bez invaliditeta kako razumeju one koji imaju govornu manu i to me frustrira. Ponekad, dok govorim, čak me ni ne slušaju. Sami donose zaključke na osnovu onoga što su umislili da govorim.
Kad pričam s osobama s invaliditetom, i meni se dešavalo da brzam, pa počnem da im završavam rečenice. Radila sam isto to što su radili meni. Više ne.
Dajte nam vremena i razumećete nas.
