Većina ljudi pretpostavlja da, kada ogluvite, ceo svet se postepeno gasi. Realnost je sve samo ne to.
Od detinjstva se plašim da ću izgubiti sluh. Zamišljala sam da ću se osećati kao da me nešto vuče u podzemlje. Nasilna, užasna snaga kojoj moram da se odupirem i nogama i rukama. Ako me povuče, telo će mi ostati odsečeno od zvuka.
Moj strah proizilazio je iz konkretnog uporišta: rođena sam gluva na levo uvo. Logično sam zaključila da sam zbog toga bliža potpunom gubitku sluha. To obrazloženje osnaživali su lekari i audiolozi. Na svakoj kontroli bi rekli: – Fiona, moraš zaštiti desno uvo.
Tokom tinejdžerskog perioda i ranih dvadesetih, ozbiljno sam shvatala taj zadatak: stavljala sam čepiće za uši duboko u ušni kanal pre odlaska na koncerte; na utakmicama sam sedela što dalje od zvučnika; prekrivala sam uvo dlanom kad god bih prolazila duvača lišća ili kosačice; nadgledala sam jačinu zvuka dok slušam muziku na slušalice; na kraju sam se preselila u tiho predgrađe. Odluka je bila apsolutna.
Uprkos svoj mojoj predostrožnosti, kad sam imala 31 godinu, audiogram je pokazao da sam stekla umereni gubitak sluha u desnom uhu. Vest je bila šokantna. Rasplakala sam se.
Nakon što mi je dodao maramice, audiolog mi je objasnio da su rezultati ispitivanja neuobičajeni. Umesto gubitka viših frekvencija, što je tipično za starosni gubitak sluha, nisam mogla da detektujem niže frekvencije. Dogovorili smo se da posetim stručnjaka za uho, grlo i nos. Kad sam se vratila kući, urlikala sam. Moji strahovi su se obistinili.
U nedeljama tokom kojih sam čekala dijagnozu, pokušavala sam da shvatim kako sam mogla biti tako nemarna. Ako ništa drugo, moja potreba za samoćom pojačana je od kasnih dvadesetih. Odbijala sam pozive na okupljanja. Prestala sam da idem na događaje sa živom muzikom i u bioskop. Retko sam gledala televiziju. Najbolje sam se osećala dok sam sama sa knjigom. Sigurno sam radila sve što je ispravno!
Ispostavilo se da imam retko genetsko stanje: otosklerozu. Kosti mog uha – najsitnije kosti u ljudskom telu – počele su da okoštavaju. Razvijale su neku vrstu egzoskeleta, što je ograničavalo funkcije bubne opne i prenos zvukova do mozga.
Specijalista nije mogao da mi kaže kad su kosti uha počele da se zadebljavaju. Ali, gledajući unazad, uvidela sam obrazac: otkako sam počela da gubim sluh, moje telo je sve više žudelo za tišinom nego za zvukom. To, kako sam saznala, nije sasvim neuobičajeno.
Većina ljudi pretpostavlja da, kad neko gubi sluh, ceo svet postepeno se utišava, kao kad smanjujete zvuk na radiju. Uopšte nije tako. Zvukovi postaju nepredvidivi, a svakodnevne interakcije mogu biti zastrašujuće.
U engleskom jeziku suglasnici imaju viši, a samoglasnici niži ton. Kako sam izgubila sposobnost da čujem niže tonove, samoglasnici ispadaju iz reči. To izgleda kao da svaki razgovor prolazi kroz sito. Neke reči prođu netaknute, druge se raspadnu.
Potrebna je neverovatna snaga uma da bi se dešifrovao govor. Premor od koncentracije, poznat i kao premor od slušanja, čest je razlog što gluve osobe traže sigurnost i izvesnost tišine. Čak i uz asistivne tehnologije slušanje može biti mentalno zahtevno. Za razliku od prirode uha, slušni aparati nisu u stanju da selektivno pojačaju zvuk, pa buka prouzrokuje kakofoniju.
Studija koju su sproveli Lillemor Hallberg i Sven Carlsson pokazala je da se osobe koje su izgubile sluh oslanjaju na dve strategije, kako bi se nosile sa zvukovima iz okruženja: kontrola društvene scene ili njeno izbegavanje. Kad sam bila mlađa, energično sam učestvovala u razgovorima, pričajući jednu anegdotu za drugom. To je značilo da sam retko morala da posvećujem energiju slušanju drugih. Ali, od svojih kasnih dvadesetih, ne shvatajući da je to strategija suočavanja, birala sam da ostanem kod kuće. Istraživači ovo opisuju kao gubitak socijalnog identiteta.
Paradokslno, osećam se manje usamljenom dok sam sama. To iskustvo je toliko uobičajeno, da čak ima i naziv, sindrom trpezarijskog stola: kad je gluva osoba okružena razgovorom iz kojeg je potpuno isključena.
Dok sad blaženo tonem u tišinu, još uvek moram da se snalazim u svetu koji je dizajniran za čujuće. Trenutno svaki šesti Australijanac ima probleme sa sluhom, a predviđa se da će se ta stopa do 2050. godine povećati na svakog četvrtog. Gluvoća nije samo medicinsko stanje, nego kompleksno društveno pitanje. Pitanje o kome treba da započnemo razgovor na nivou zajednice.
Fiona Marfi
