Simonida Banjeglav, pesnikinja, prva žena koja je u istoriji srpskog slema postala šampion Srbije. Do sada je objavila 5 zbirki poezije: Stihopatologija za odrasle (2007), Knjiga perspektivne poezije (2008), Pesničenje u tri runde (2010), Ovde i sada (2011), Radna sveska iz poznavanja društva (2018). Učestvovala je na mnogobrojnim pesničkim festivalima i dobitnica je više nagrada za poeziju. Prisutna je u književnim časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Za Portal o invalidnosti, Simonida Banjeglav o sopstvenim stvaralačkim procesima, poetici slema, ukrštanju poezije i performansa, opstajanju na pesničkoj sceni u sveopštem medijskom odsustvu i poverenju u dalekosežnu moć satire.

​​Stih (tvoj ili tuđi) koji te najbolje opisuje?

​​SB: – O, ne, nikako! Ja nisam persona od jednog stiha, od jedne pesme! Ali ako bih krenula da sintetizujem svoju ličnost kroz stihove – verovatno bih došla do antologijskih dimenzija. Znam da ovo deluje neskromno, ali zbilja tako doživljavam sebe.

​​Osim poezije, bez čega ne ni mogla da zamisliš svoj život?

​​SB: – Bez matematike i logike. Bez pozorišta. Bez rasprava o različitim životnim temama i problemima.

​Kome si pokazala svoju prvu pesmu? Kad si ga otkrila, da li je tvoj pesnički dar češće nailazio na osporavanja ili podršku?

​SB: – Kada sam bila dete, prvenstvo uvida u moje pesme imala je moja porodica, a zatim i društvo u školi. Danas je prvi čitalac mojih stihova moj suprug, moja ćerka, a tek onda svi ostali. Pesnički dar… Po pravilu – publika je oduševljena. Učenici srednjih i osnovnih škola govore moje pesme na takmičenjima u recitovanju. Studenti glume koriste moje pesme na vežbama. Postoji samo jedna osoba koja je moje pesme opisala kao gomilu tinejdžerskog bunta i rima, jedan urednik izdavačke kuće Laguna.

​​Diplomirala si i magistrirala etnomuzikologiju. Odakle interesovanje baš za tu oblast i na koji način ti baza tih stručnih znanja pomaže u poeziji?​

​SB: – Svaka nauka tokom razvoja prolazi kroz tri faze. U prvoj fazi odgovara na pitanje: šta? U drugoj, na pitanje: kako? U trećoj, poslednjoj, na pitanje: zašto? U vreme kada sam ja upisivala etnomuzikologiju, sve je bilo spremno za odgovor na treće pitanje. Ne mogu da kažem da je stručno znanje imalo bilo kakvog uticaja na moje pisanje stihova. Zapravo, mene to zabavlja. Pronalazim algoritme kako da svaku ideju i misao izrazim rimovano. Ono što je zabavno meni – biće zabavno i čitaocu. Ono što mene potresa – provociraće i čitaoca.

​​Kakva priča se krije iza kovanice stihopatologija?​

​SB: – Inspiraciju je dao Sigmund Frojd. Psihopatologija svakodnevnog života, naravno. U toj malenoj zbirci od dvadeset pesama udarna je Pesma bez naslova koju sam napisala kada sam imala osamnaest godina. To je bila kritika savremene poezije. Neki moji čitaoci i dan-danas tu pesmu smatraju antologijskom. U suštini, naslovi mojih zbirki su uvek razuđeni.​

​Koji pesnički uticaji i drugi umetnički uplivi su za tebe važni?​

​SB: – Svega tu ima. Nikako ne mogu da izolujem jednog ili dva pesnika i kažem: Oni su moja inspiracija! Zapravo – inspiriše me kod svakog po nešto. Čovek peva posle rata Dušana Vasiljeva, Bodlerov Albatros, Gavran Edgara Alan Poa, Dis, Vasko Popa, Prever, Jesenjin je moj idol… Direktno ili indirektno – sve utiče na neki način. To je baš višeslojna materija. Ne bih se usudila da je analiziram…​

​Tvoja lična definicija slema? Kako bi slem poeziju objasnila nekome ko nikada nije čuo za taj pojam, a šta bi navela u njenu odbranu teoretičarima koji je diskredituju i definišu kao smrt umetnosti?​

​SB: – U skladu sa značenjem reči slem – zalupiti, udariti, odnosno udar – na svojim počecima slem poezija je donekle odgovarala hip-hopu i repu u muzici. Bila je to neka vrsta pobune protiv uštogljene pesničke scene 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Zapravo, posle Woodstock-a se verovalo da kreće oslobađanje od svih društvenih stega. Tada su pesnici koji u biblioteci mirno i donstojanstveno čitaju ili govore svoje stihove smatrani za dosadne daveže. Kao nešto novo, kao sveža krv koja oživljava poeziju, pojavile su se nove teme i novi način izvođenja poezije. Bar je tako zamišljeno da treba da bude. Ja lično nisam stopostotni predstavnik slem scene. Ja sam prelazni oblik. Uopšte se ne slažem sa teorijom po kojoj slem poezija isključivo treba da insistira na izvođaštvu. Za mene je sadržaj najbitniji. Ideja. Svi ti leteći, svezleći i vrišteći scenski efekti neće za rezultat imati ni oživljavanje poezije, njenu renesansu, ukoliko pesnik ne izrazi protest, emociju, bes, ili bilo kakav lični odnos prema svetu koji ga okružuje. Govorila sam o tome još davno u jednoj svojoj pesmi:

 Dosta nam je takvih pesama 
 I takvih pesnika 
 Koji ispisuju fraze, 
 Koji pucaju u prazno 
 I protim koriste razno 
 Oružje ubojito, 
 Pesnika koji glume extaze, 
 Koji misle glasno 
 I prenemažu se užasno 
 I prave se da im je sve jasno. 
 Dosta nam je pesama 
 Ispisanih biranim rečima. 
 Jebeš takvu poeziju 
 Koja ne sme da kaže šta je tišti, 
 Da laje, 
 Psuje, 
 I vrišti, 
 Da slobodno vikne: 
 Za mene, 
 Gospodo, 
 Ne važe vaše dogme 
 I ne mislim, bogme, 
 Da menjam ni slovce. 
 Ne budite ovce! 
 Pišite pesme koje žive! 
 Pišite pesme koje dišu! 
 Pesme pokretljive, 
 Pesme koje mirišu 
 Na ljubav, 
 Na ruže, 
 Na blato, 
 Na jabuke, 
 Na pesak, 
 Na benzin 
 Zlato, 
 Lepak, 
 Na bilo kakvu materiju, 
 Samo ne na ispisanu hartiju 
 Koja ćuti. 
 
 Dok ne požuti. 

Da ne zaboravim na teoretičare! Poezija je doživela kliničku smrt mnogo pre pojave slema! Po mom skromnom mišljenju – od trenutka kada su pesnici počeli da se bave mistifikacijom, težili da pišu nekakve formule koje čitalac neće moći da protumači i razume, nego će se upinjati da shvati šta je pesnik hteo da kaže. Pesničke slike i simboli zamenjeni su halucinoidnim lupetanjima. Tada se pojavljuje slem kao pokušaj stavljanja poezije na respirator… Međutim, jednak je udeo dosadnog slema kao i kvalitetne klasične, akademske poezije u sveukupnom poetskom stvaralaštvu današnjice. Dakle, nije slem poezija ubila poeziju, odnosno, umetnost, nego je bezuspešno pokušala da je reanimira.

​​Slem poezija ima performativi karakter. Da li se sećaš svog prvog nastupa i šta se od tada do danas promenilo na planu tvog performativnog izraza?​

​SB: – Pozivali su me na neke festivale poezije mnogo pre nego što sam saznala šta je slem poezija. Na primer, u okviru beogradskog festivala poezije Treći trg govorila sam nekoliko pesama u klubu Španski bar. Spontano, potpuno slučajno to se pretvorilo u svojevrsni scenski program. Neki ljudi su to prepoznali. Par meseci kasnije poslala sam svoje pesme na konkurs za najboljeg slem pesnika Srbije Društvu književnika Vojvodine. Tri dana pre nego što ću se uputiti na pomenuto takmičenje u Novi Sad, imala sam priliku da prvi put učestvujem na jednoj slem večeri u organizaciji ​slem-studija Poezin. Na tom konkursu sam pobedila i postala prva žena slem šampion Srbije. ​

U vreme kada sam objavila prvu zbirku poezije, Stihopatologija za odrasle, sama sam sebe ubedila kako ne umem na pravi način da govorim – izvodim svoje pesme. Zbog toga sam zamolila barda srpskog glumišta, gospodina Tihomira Tiku Stanića, da govori pesme na promociji moje prve knjige. Oberučke je prihvatio, uz komentar da su moje pesme sjajne. Na promociji moje druge zbirke pesama, Knjiga perspektivne poezije, pesme je govorio Milan Caci Mihailović – takođe velikan naše pozorišne scene. Promociju treće zbirke, Pesničenje u tri runde, izneli su studenti glume Akademije lepih umetnosti iz klase profesora Jagodića i pok. Ivana Bekjareva. Moja ideja je bila da studenti izvedu samo po jednu kratku pesmu, ali prof. Jagodić mi je rekao kako odavno nije čitao bolju poeziju i kako studenti žele da govore po više pesama. Međutim, u vremenu koje je sledilo, glumci kojima sam se obraćala sa molbom da govore moje stihove nisu pokazivali ni mrvicu razumevanja, nisu to hteli da učine ni uz novčanu nadoknadu, a veoma često su pribegavali poprilično nevaspitanim oblicima ponašanja kako bi me otkačili. Zbog toga sam dala sve od sebe da na najbolji način iskoristim svoj ulazak u svet slem poezije, više mi nisu potrebne usluge ili pomoć glumaca, ja sada spektakularno izvodim svoje stihove i to će vam potvrditi svako ko je imao priliku da prisustvuje događajima, pesničkim večerima i slem party-ima na kojima sam učestvovala. Sada doživljavam ovacije jednako u Sava Centru, Kolarčevoj Zadužbini, kulturnim centrima i klubovima u Beogradu, Čačku, Novom Pazaru, Tuzli, Zagrebu…​

​Koliko je scenski nastup unapred dobro pripremljen i uvežban, a koliko je stvar improvizacije?​

​SB: – Kod mene sve zavisi od inspiracije. Previše detaljno pripremljen nastup može da deluje ofucano i beživotno. Ali i ne mora. Različite okolnosti utiču na sveukupni utisak koji će pesnik – izvođač ostaviti na publiku. Najprecizniji odgovor bi bio – jedan prema jedan.​

​Kakve sve razlike mogu da se jave u percepciji pesme kada se ona izvodi na sceni pred širom publikom i kada je doživljena u tišini individualnog i intimnog čitalačkog iskustva? Da li je svaka poezija pogodna za izvođenje?​

​SB: – Genijalna pesma će biti jednako genijalna u oba slučaja. Jasno je da će prosečna pesma možda prevagnuti na jednu stranu. Ali – glupa, bezvezna i bezvredna pesma ni u jednom slučaju neće postati bolja.​

​Po čemu razlikuješ izvanrednu poeziju od prosečne? Kada bi uređivala antologiju savremenog pesništva, kojim kriterijumima bi se rukovodila i koji autori bi sigurno bili zastupljeni?​

​SB: – Nažalost, ne postoje objektivni kriterijumi za merenje izvanrednosti pesama. Niti takvi kriterijumi postoje za bilo koju granu umetnosti. Moj kriterijum je sledeći: izvanredna je ona pesma (nastala u bilo kojoj epohi) za koju čitajući je ili slušajući je pomislim kako bi bilo divno da sam je baš ja napisala. To bi bio kriterijum i za pravljenje antologije. S tim što se nikako ne bih odlučila da pravim opštu antologiju. Nekada davno to je bilo izvodljivo. Pre skoro 40 godina čitala sam sjajnu antologiju srpskog pesništva Miodraga Pavlovića. Naravno, ona bi danas morala biti proširena za pesme autora koji su u međuvremenu postali standard. Ali, ja bih se pre odlučila da sastavljam tematske antologije poput antologije antiratnog pesništva, antologije satirične poezije, antologije ljubavne poezije i sličnih antologija. Neki autori su moje pesme stavljali u svoje antologije, ipak neću ovde nikog da reklamiram.​

​Ti si prva žena koja je u istoriji srpskog slema postala šampion Srbije. Po čemu pamtiš sticanje te titule, koliko ti je važna i kakve prilike ti je otvorila?​

​SB: – Bilo je to zanimljivo veče. Najviše ga pamtim po ovacijama publike. Pobednika je i određivao broj glasova publike. Koliko se sećam, publika je imala kartončiće određene boje koji su nosili broj bodova: 1, 2, 3 boda. Važno je napomenuti da nije mogao bilo ko iz publike da glasa više puta za istog takmičara. Po tome se malo razlikuje od onih evrovizijskih glasanja. To i jeste najpošteniji način da se dođe do pobednika na takmičenjima gde se ne meri visina, brzina, najkraće vreme i slično. A prilike koje su se otvorile… nisam sigurna da su brojne. Minut i po mog nastupa u jednoj Žikinoj šarenici, desetak minuta u RTS-ovoj emisiji o osobama s invaliditetom koje se bave umetnošću, sportom i sličnim aktivnostima, a onda dalje, ako te neko preporuči prijatelju ili kolegi za učešće u umetničkim večerima, predstavama, radionicama itd.​

​Učestvovala si na Evropskom slem šampionatu u Belgiji 2016. godine. Sama reč šampionat zvuči više sportski nego pesnički, a srodan (borbeni) prizvuk nalazimo i u jednom od naslova tvojih zbirki, Pesničenje u tri runde. Koliko je zapravo taj takmičarski deo bitan za opstanak i kontinuitet slem pesništva? Može li slem da postoji bez nadmetanja (neki bi rekli i: natpsovavanja)?​

​SB: – Naravno da postoji i bez takmičenja. Ali nadmetanje skreće pažnju eventualne publike. Uostalom, ja sam pobeđivala i na potpuno drugačijim pesničkim festivalima. U Zagrebu sam zapravo dobila priznanje za najbolju poeziju u regionu, u Bosni i Hercegovini sam tri puta pobeđivala na festivalima za najbolju poeziju slepih pesnika, kako se to popularno kaže – regiona. I u Republici Srpskoj na festivalu poezije i na Satirafestu. I da ne nabrajam više.​

​Kako bi generalno opisala iskustvo sa Evropskog šampionata? Šta je drugačije na belgijskoj slem sceni (ili drugim scenama koje poznaješ) od scene na našim prostorima?​

​SB: – Kod nas do sada nisu bila razvijena međunarodna takmičenja. Imam neke ideje i predloge kako ćemo napraviti slična takmičenja i festivale, ali o tom potom. U razvijenijim evropskim državama (kad kažem razvijenijim, mislim na one koje ulažu više sredstava u kulturu) dakako ima više takvih takmičenja. Ali, uzalud su sva slična takmičenja ako im mediji ne poklanjaju nikakvu pažnju.​

​Nagrađivana si za najbolju satiričnu pesmu. Po čemu ti je blizak baš taj književni oblik? Kako procenjuješ satiru danas, kolika je zaista njena moć?

​​SB: – Pored nagrade za najbolju satiričnu pesmu na S-H-CG-BiH jezicima redovno nastupam i na novogodišnjem Satirikonu u prethodnih nekoliko godina. Prosto – imam talenat za satiru. A satirična scena u Srbiji najbolje bi odgovarala opisu mala bara puna krokodila. Sasvim sigurno bi imala veći uticaj kada bi zahvatala možda značajniji medijski prostor i kada bi više stvaralaca dobijalo prostor u medijima. Postoji nekoliko emisija tog tipa, ali za mene nema ni sekunde prostora u njima.​

​Da li učestvuješ na literarnim konkursima koji su organizovani isključivo za slepe pesnike? Ima li potrebe za takvim izdvajanjem književnosti koju stvaraju slepi autori od književnosti generalno?​

​SB: – Odlično pitanje! Pod punom moralnom odgovornošću tvrdim da je to veštačka podela! Kao što je veštačka i podela na slem poeziju i klasičnu poeziju! Jedina podela koju ja uvažavam je podela na pesme koje neko hoće da čuje (pročita) i one koje nikog ne zanimaju. Sporni su kriterijumi po kojima se to utvrđuje. Ipak, verujem da će vremenom doći do iskristalisanosti tih kriterijuma. Kad naiđem na neki prikladan konkurs, za bilo kakve pesnike, ponekad učestvujem. Međutim, primetila sam da su veoma često konkursi podešeni tako da prijatelji prijateljima dodeljuju nagrade. Mislim da više neću učestvovati ni na kakvim konkursima poezije. Mada, nikad zvuči previše tvrdo.​

​Da li je iskustvo senzornog invaliditeta na bilo koji način isprepleteno sa tvojim peotskim stvaralaštvom? Da li ga ikada tematizuješ u svojoj poeziji?​

​SB: – Uticaj postoji samo utoliko što ne ispisujem pesme po sveskama kao što sam radila dok nisam izgubila vid. Ali ni u jednoj jedinoj mojoj pesmi nije tematizovano.

​Do sada si objavila 5 zbirki poezije. Koliko je teško doći do izdavača i omogućiti zbirci da zaživi i živi? Nakon svake objavljene knjige, kakva promena nastane u tvom životu?​

​SB: – Samo nakon druge i nakon četvrte knjige sam pokušala da dođem do izdavača. Sve ostale su ostvarene bez tih pokušaja. Do sada sam shvatila da mi izdavač nije ni potreban. Imam potpunu slobodu da primerke poklanjam kome hoću. U nekoliko navrata sam imala želju da ponudim različitim humanitarnim udruženjima da organizuju prodaju mojih knjiga i da sav prilog uzmu za svoje potrebe, međutim, nikada niko to nije prihvatio (što mi je zaista delovalo neverovatno). Neke izdavačke kuće su mi predložile da u zamenu za ništa daju mojoj poeziji fiktivno svoj logo kao izdavač, a da ja sve finansiram. Ne znam da li bi to doprinelo u bilo kom smeru pozitivno, pa sam se zahvalila na takvim ponudama. Jednom prilikom sam zamolila neke izdavače da budu samo protočni bojler, samo da mi pozajme svoje postojanje u APR-u kako bih mogla da konkurišem za sredstva na konkursu Ministarstva kulture za objavljivanje svoje knjige, ali ni za toliko nisu hteli da učestvuju u izdavanju moje poezije.

​Promene koje nastaju su subjektivne i objektivne. Budem veoma srećna kada u ruci držim novu zbirku. Već tada dobijam nebrojene teme i motive kao inspiraciju za nove pesme. Izmišljam kako bih i šta volela da sprovedem u okviru promocije nove knjige poezije. Sa iskrenom radošću i ponosom poklanjam primerke svoje zbirke onima za koje se nadam da će je pročitati. Objektivno, duže vreme vraćam kredit koji je poslužio finansiranju pripreme, štampe, različitim tehničkim uslugama…​

​Tvoja najnovija zbirka nosi naziv Radna sveska iz poznavanja društva. Šta je u pozadini tog naslova i po čemu je ta zbirka drugačija od ranijih?​

​SB: – Površni čitaoci mojih pesama, ili oni koji prvi put čuju neku moju pesmu, najčešće pomišljaju kako ja pišem o političarima i o političkoj situaciji kod nas. O, da! Ima i toga! Ali takve pesme se mogu nabojati na prste. Moj omiljene teme su vezane za sukob laži i istine, za nemerljiva dostignuća ljudske gluposti i budalaštine, za licemerje svih mogućih boraca za ljudska prava, boraca protiv gladi, protiv nemaštine… Naravno da tu ima i pesama o političarima (neke čak i lično prozivam), ali govorim i o svima nama, ne manje glasno i o sebi. Koristim ironiju, samo ironiju, metafore, alegorije, personifikacije, hiperbole, koristim psovke i druge ključne reči… U ovoj zbirci, kao u nijednoj do sada, bavim se aktuelnim zbivanjima na društveno-političkoj sceni. Ono što je meni najvažnije je činjenica da slušajući ili čitajući moje pesme ljudi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji, pa čak i u Bugarskoj, konstatuju kako ja pišem kao da živim baš u njihovim državama. Postoji i stvar koja me fascinira: neke pesme koje sam napisala pre 10 i 20 ili čak i 30 godina, mogu danas da objavim – uz malo šminke – kao da su tek napisane. Verujem da će jednoga dana, možda za sto godina, u Srbiji i ovim državama koje sam malopre pomenula, neki ljudi čitati moji poeziju kao što mi danas čitamo Nušića ili Domanovića. A negde u svetu će čitati prevode mojih pesama baš onako kako mi danas čitamo Pohvalu ludosti Erazma Roterdamskog.​

​Ako bi ikada pisala pismo mladoj pesnikinji, šta bi stajalo u tom pismu?​

​SB: – Nikada ne bih pisala pismo mladim pesnikinjama. Poklonila bih im svoje zbirke ako ih budu pročitale – biće to mnogo važnije od bilo kakvog pisma.​

​Na čemu trenutno radiš i u kojoj meri ti je aktuelna situacija poremetila ustaljeni ritam pisanja i nastupanja? Da li je uopšte izvodljivo praviti planove za tekuću godinu?​

​SB: – Pišem nove pesme i prerađujem neke stare. Sve više širim svoj fokus na globalne teme. Nastupanja gotovo da i nema. Mislim da sam ove sezone nastupila jednom na Kolarcu… Novogodišnji Satirikon… Planovi su mogući, plan A – ako ne uspe – onda plan B.

​

​

Marijana Čanak