Odnos između osobe s invaliditetom i negovatelja trebalo bi da je zasnovan na zdravim osnovama i da rezultira benefitima za obe strane. Ipak, nasilje, eksploatacija i zloupotreba neretko se javljaju upravo unutar tih odnosa. Nasilje od strane negovatelja u većini slučajeva je slično porodičnom nasilju i može biti psihološko, fizičko i seksualno. Specifično je da nasilnik često zloupotrebljava invaliditet žrtve kako bi demonstrirao moć i kontrolu. Na primer: premeštanje nameštaja otežaće slepoj osobi orijentaciju u sopstvenom domu; uklanjanje kolica i drugih pomagala staviće osobu u ponižavajući položaj i uskratiće joj slobodu kretanja. Čak i kratko odlaganje neophodne usluge može da perdstavlja oblik pretnje ili demonstracija moći. Uskraćivanje medikamenata ili menjanje doze takođe je oblik nasilja prema osobama s invaliditetom.
Pružanje usluga nege često je isprepleteno sa određenim stepenom kontrole nad osobom koja prima uslugu. Na primer, mnogim osobama sa kognitivnim ili psihičkim invaliditetima potrebna je supervizija radi zaštite u potencijalno rizičnim situacijama. Mnogim negovateljima je teško da ograniče kontrolišuće ponašanje u situacijama kada nadzor nije potreban. Kod nekih negovatelja potreba za povremenom kontrolom u interesu osobe s invaliditetom biva samo izgovor za nasilje. Neke osobe sa fizičkim invaliditetom u potpunosti se oslanjaju na pružanje podrške u svakodnevnom funkcionisanju, pa nije začuđujuće ako postoji neravnoteža moći.
Za nasilne negovatelje kontrola može biti sredstvo za ostvarenje cilja, kao što je finansijska dobit ili smanjenje radnih obaveza. Na primer, ako je jedno od zaduženja asistencija pri kupanju, a negovatelj je tada grub ili nasilan (verbalno, fizički ili seksualno), time osigurava da će se ta vrsta usluge prebrisati sa njegove liste zaduženja. Isto tako negovatelj može primorati osobu za koju radi da mu preda bankovnu karticu i identifikacioni kod, kako bi raspolagao novcem po svom nahođenju. U mnogim slučajevima, prekomerna kontrola je sama sebi svrha, nasilni negovatelj ostvaruje psihičko zadovoljstvo putem apsolutne dominacije nad osobom za koju brine. Negovatelji koji su zavisnici od kontrole mogu obavljati izvrstan ili nikakav posao na planu ispunjavanja klijentovih fizičkih potreba. Mogu pribegavati fizičkom nasilju, ali kad se dominacija uspostavi, implicitne i eksplicitne pretnje često zamenjuju fizičko nasilje. Za takve nasilnike upotreba fizičkog nasilja je odraz neuspeha u uspostavljanju potpune kontrole. Mnogi nasilni negovatelji teško se nose sa autoritetima i imaju nisko samopoštovanje. Tragaju za ranjivim osobama kako bi povratili osećaj kontrole i podigli samopoštovanje tako što će demonstrirati autoritet nad drugima. U nekim slučajevima, negovatelji koji ispoljavaju ekstremnu i nezdravu kontrolu i sami su preživeli porodično nasilje, bili su podrvrgnuti nasilnim patnerima ili roditeljima, pa osećaju da nemaju kontrolu nad sopstvenim životom. Dešava se i da budu nezadovoljni stanjem u agencijama koje ih zapošljavaju, ali se plaše da se suprotstave nadređenima, pa svoj bes preusmere prema osobi s invaliditetom.
Prema nekim autorima, postoje dve kategorije nasilnih negovatelja: iskvareni i predatori. Iskvareni negovatelji ne stupaju u odnos sa osobama s invaliditetom s namerom da budu nasilni, često ih pokreće želja da pomažu drugima ili prosto traže priliku za zaposlenje. Kad su ulozi negovatelja, podležu iskušenjima i pritiscima, pa neretko i sami budu iznenađeni kad otkriju da ih klijent seksualno privlači ili da imaju impuls da povrede osobu. Takva osećanja su česta, a razlika između zdrave i nasilne nege verovatno je u sposobnosti negovatelja da upravlja svojim osećanjima, a ne u odsustvu tih osećanja. Jasni kodeksi ponašanja, obuke, dostupnost savetovanja za negovatelje, odgovarajuća supervizija i mnogobrojni drugi faktori mogu smanjti rizik od nasilja. Nasuprot tome, predatori ciljano traže poziciju negovatelja kako bi pristupili ranjivim grupama ljudi kao potencijalnim žrtvama. Njihovo nasilje je planirano i organizovano. Kada poslodavac otkrije njihovo nasilno ponašanje, menju agenciju i nađu nove žrtve. Ovaj obrazac ponašanja ponekad olakšavaju i same agencije, jer su spremne da nasilnim negovateljima daju preporuke za dalja zaposlenja, samo da bi rešile problem u svojoj kući. Treninzi, obuke i savetovanja, nemaju nikakvog uticaja kad su predatori u pitanju. Počinjeno nasilje često je teško dokazati, jer veoma pažljivo biraju žrtve, spretno prikrivaju tragove i ostavljaju odličan ustisak kod poslodavaca i drugih autoriteta.
Osobe s invaliditetom iz različitih razloga ne prijavljuju nasilne negovatelje, bilo da im nedostaju komunikacijske veštine, bilo da nedovoljno poznaju sopstvena prava (što je čest slučaj kod osoba sa psihijatrijskom dijagnozom). Strah od osvete nasilnika igra veliku ulogu, kao i strah od uskraćivanja neophodnih usluga. Ujedno, osoba nema garanciju da će drugi negovatelj biti bolji, ili se oseća previše poniženo da bi progovorila o zlostavljanju.
Pružanje usluga kućne zdravstvene nege i podrške u mnogim delovima sveta spada u vodeće industrije. Na primer, u SAD je 2004. godine oko 7800 kompanija imalo zvanično odobrenje da pruža te vrste usluga. Standardi za zaštitu klijenata od nasilja i dalje su loše definisani, iako se od agencije očekuje da preduzme razumne mere za upravljanje predvidivim rizicima.
Relativno je malo studija o nasilju prema osobama s invaliditetom od strane negovatelja van institucionalnog okruženja. Jedno od sprovedenih istarživanja pokazuje da je približno 40% osoba s invaliditetom doživelo neki oblik zlostavljanja i eksploatacije, uključujući 10% onih koji su doživeli fizičko nasilje od strane plaćenih negovatelja. Drugo istraživanje sprovedeno je među 270 osoba s invaliditetom iz Kalifornije, koje su primale usluge plaćene nege od strane osoba s kojima nisu u srodstvu. Ujedno je intervjuisano još 240 klijenata koji su primali plaćenu negu od strane članova porodice – oni su prijavili manji broj zlostavljanja. 12,7% osoba čiji negovatelji nisu članovi porodice izjavilo je da su bili zanemareni, u poređenju sa 5,5% osoba koje neguju članovi porodice. Među onima koji primaju usluge profesionalnih negovatelja 7,2% je izjavilo da su im negovatelji uzimali novac i drugu svojinu, 5,7% je doživelo povrede, 3,6% je izloženo pretnjama, a 3,4% korisnika je imalo neželjeni seksualni kontakt. Među osobama koje neguje neko od članova porodice stope nasilja su manje: 0,8%, 4,3%, 2,1% i 1,3%. Iako ovo istraživanje sugeriše da su porodični negovatelji sigurnija alternativa od angažovanja profesionalnih negovatelja, neki vladini programi onemogućuju članovima porodice da budu plaćeni za svoje usluge.
Pokazalo se da nasilje od strane negovatelja ima jedinstvenu vezu sa partnerskim nasiljem. Sve porodične veze uključuju određeni stepen nege, ali prisustvo ili sticanje invaliditeta može radikalno izmeniti potrebe za negom i odnos moći unutar porodice. Ove promene ponekad su propraćene ispoljavanjem nasilja ili bitnim promenama u vezi koja je već bila nasilna. U mnogim porodicama najčešće žena ima vodeću negovateljsku ulogu. Ako sticanje invaliditeta utiče na njene sposobnosti da pruža negu, neke ustaljene uloge moraju se promeniti, što zahteva prilagođavanje svih članova porodice. U nekim slučajevima, supružnik koji sada preuzima veću odgovornost i ulogu negovatelja može se suočiti sa nekompetencijom u ispunjavanju tih zahteva, što neretko rezultira zloupotrebom i nasiljem.
Specifičan oblik nasilja je kada negovatelj dozvoljava, odobrava ili ohrabruje nasilje među osobama s invaliditetom u ustanovama za smeštaj. To se događa kao rezultat zanemarivanja, a neretko biva motivisano prepuštanjem dužnosti nekom od korisnika usluga. Na primer, klasičan slučaj odigrao se u maloj ustanovi koja je primila dve osobe na smeštaj: šesnaestogodišnju devojku sa razvojnim invaliditetom i nasilnog dvadesetogodišnjaka, seksualnog prestupnika sa poremećajem u ponašanju. Kako su njoj nedostajale potrebne veštine da samostalno funkcioniše van ustanove, a osoblje nije htelo da je odvede na plivanje, poverili su je seksualnom prestupniku. Događaj je imao predvidiv završetak: ubistvo.
Profesionalni standardi, selektivno zapošljavanje i provere kandidata mogu biti korisne strategije za smanjenje nasilja od strane plaćenih negovatelja. Obuke, supervizije i savetovanje takođe mogu smanjiti rizike. Nedovoljan broj zaspolenih i česte promene osoblja nepovoljno utiču na sprovođenje kodeksa poslovanja i narušavaju standarde.
http://criminal-justice.iresearchnet.com/
