Žene sa invaliditetom tokom svog životnog veka doživljavaju različite oblike rodno zasnovanog nasilja: od ismevanja i grubih šala, kritikovanja i podrivanja odluka i mišljenja, vređanja i pretnji, preko zanemarivanja potreba, ekonomskog nasilja, uskraćivanja pomagala, kontrole, izolacije i blagog ćuškanja, ozbiljnog fizičkog i seksualnog nasilja i mobinga. Nasilje doživljavaju od strane članova primarne porodice, bračnih i vanbračnih partnera, prijatelja, poznanika, kolega na poslu, poslodavaca i zaposlenih u institucijama.
U okviru sopstvenih porodica, žene s invaliditetom najčešće su izložene kritikama, podrivanju samopouzdanja, odluka i mišljenja, a navode i druge oblike neprimerenog ponašanja i zlostavljanja od strane roditelja ili staratelja.
– Nametali su mi mnogo kućnih obaveza i teški rad sa domaćim životinjama koji je bio neprimeren mom uzrastu i konstituciji.
– Hraniteljka me terala da prodajem na buvljaku na njenoj tezgi, a kad nisam htela, pretila mi je da će me vratiti u dom.
– Očuh me je podmetao svom prijatelju koji je imao drvaru, da bi dobio materijal za kuću. Govorio mi je da budem dobra sa njim. Mislila sam da mama to ne zna i nisam joj rekla, da se ne bi svađala sa očuhom. Posle sam uvidela da je znala, ona me podmetala očuhovom sinu.
– Potpuno su ignorisali postojanje invaliditeta.
– Kod mame su dolazili neki ljudi i tad sam morala da budem u dvorištu. Kad oni odu, mama me pusti u kuću. Nisam znala ko su ti ljudi, pojasnilo mi se tek kad sam odrasla. Kad sam postala devojka, mama mi je govorila da radim isto što i ona, ali nisam se dala. Šta će mi oni tako gadni i stari, htela sam mladog i lepog momka.
U manjem ili većem procentu, žene s invaliditetom izložene su svim oblicima partnerskog nasilja: fizičko nasilje, psihičko nasilje i gaslajting, zanemarivanje potreba i uskraćivanje asistencije, primoravanje na seksualne aktivnosti.
– Pretio je samoubistvom i uslovljavao me agresivnim ponašanjem i razbijanjem stvari po kući pod dejstvom alkohola.
– Muž često ima ljubomorne ispade.
– Nije mi zabranjivao da budem sa drugima, ali me je prisluškivao.
Jedna od ispitanica naznačila je da nije doživela nikakav oblik nasilja od
strane partnera, ali je onda dopisala:
– Muž mi je dobar čovek i samo kadgod bi me ćušnuo, ali za to sam ja bila kriva. Ja dobijam dečiji dodatak, ali mu to dam, jer se u novce baš ne razumem puno. On sve raspoređuje.
Iz navedenog je jasno da neke žene s invaliditetom nemaju dovoljno informacija o rodno zasnovanom nasilju, da ne umeju da ga prepoznaju i imenuju, nego ga normalizuju.
Žene s invaliditetom povremeno su izložene podsmevanju i grubim šalama od strane prijatelja, poznanika, kolega i poslodavaca. Nekada se njihovo stanje ignoriše, pa se u radnom okruženju postavljaju pred nerealne zahteve, a poslove obavljaju u neodgovarajućim uslovima, što narušava njihovo psihičko i fizičko zdravlje.
– Poslodavac me psihički zlostavljao i često je govorio: – Od tebe više štete nego koristi! Dok drugi lete, ti se vučeš!
– Kolege su me primoravale da radim poslove koji su pogoršavali moje zdravstveno stanje, jer radni prostor nije bio prilagođen mom invaliditetu.
Pored svakodnevnog suočavanja sa diskriminacijom, arhitektonskim i komunikacionim barijerama, žene s invaliditetom doživljavaju nasilje i mikroagresije od strane zaposlenih profesionalaca u institucijama koji krše njihova prava, obraćaju im se na neadekvatan način, potcenjuju ih, obezvređuju njihova iskustva i ne veruju njihovim iskazima.
– Kad sam išla u Centar za socijalni rad da se žalim na hraniteljku, nije
mi verovala, više je verovala hraniteljki.
Većina žena koje su učestvovale u istraživanju na nasilje reaguje tako što ga podnose ili pokušavaju verbalno da se odbrane. Žene s invaliditetom nasilje veoma retko prijavljuju, a kada to učine, najčešće se obraćaju centrima za socijalni rad, policiji, komšijama, ženskim organizacijama ili ombudsmanu. Dešava se da, nakon što prijave nasilje, ne dobijaju nikakve informacije o pokretanju postupka ili se sve završi na usmenom upozorenju koje policija uputi nasilniku. Među učesnicama istraživanja, svega 5% žena koje su prijavile nasilje dobilo je mere zaštite od nasilja u porodici, a 2,5% njih se razvelo i dobilo strateljstvo nad decom. Ne začuđuje zašto žene s invaliditetom nemaju poverenja u institucije. Manjkavost sistema popunjavaju ženske organizacije i SOS linije.
Kako da institucije unaprede postupanje prema ženama s invaliditetom u situacijama nasilja?
Žene s invaliditetom predlažu:
- da postoji osoba koja je zadužena za rad sa ženama sa invaliditetom;
- da osoblje bude saradljivije;
- da se žene sa invaliditetom provedu i prate kroz procedure;
- da zaposleni pokažu razumevanje i saosećanje;
- da veruju ženi i njenim iskustvima.
- da zaposleni u institucijama menjaju stavove o osobama sa invaliditetom.
Izvor: Istraživanje o rodno zasnovanom nasilju nad ženama sa invaliditetom koje je Organizacija za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovela u saradnji sa Agencijom Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN WOMEN i uz finansijsku podršku Evropske unije tokom 2018. i 2019. godine u okviru prve faze regionalnog programa „Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti“. U okviru istraživanja su putem upitnika dokumentovana iskustva 136 žena sa različitim vrstama invaliditeta uzrasta od 18 do 70 godina sa rodno zasnovanim nasiljem, kao i njihova iskustva u pristupu sistemima podrške. Izvestan broj žena uključenih u istraživanje pripadnice su drugih neprivilegovanih kategorija (majke dece s invaliditetom, pripadnice manjinske seksualne orijentacije, izbegle ili raseljene žene). Većina ispitanica ima završenu srednju školu i živi u gradskoj sredini, izdržavaju se od penzije ili su nezaposlene, a njihovi lični prihodi u najvećem procentu su ispod državnog proseka.
