Lepa Mlađenović i Tijana Popivoda bile su gošće na 16. Lezbejskom maršu u San Francisku. Govorile su u okviru glavnog programa marša, kao predstavnice lezbejske grupe Labris iz Beograda i Novosadske Lezbejske Organizacije – NLO. Istorija Lezbejskih marševa u svetu kreće od maja 1981. godine, kada je održan prvi marš ovakve vrste u Vankuveru u Kanadi. Učesnice su bile oko 200 lezbejki istorijske Dvo-nacionalne konferencije lezbejki – skupa koji je organizovan tri godine i koji je okupio više od 400 lezbejki Severno-američkog kontinenta.

Prvi lezbejski marš u SAD održan je u Njujorku 1992. godine, i pokrenula ga je aktivistička mreža Lezbejke osvetnice (Lesbian Avengers). Posle toga, lezbejske aktivistkinje iz čitave SAD su godinu dana radile na organizaciji velikog zajedničkog marša u Vašingtonu, u aprilu 1993. kada se skupilo oko 40 000 lezbejki. Nakon ovog veličanstvenog istorijskog skupa, lezbejke su podstaknute i osnažene tim iskustvom krenule da organizuju zasebne marševe u mnogim drugim gradovima SAD-a. Prvi marš u San Francisku je održan iste godine, par meseci kasnije, a i dan danas se obeležava svake godine, tradicionalno zadnje subote u junu, dan pre LGBT Parade Ponosa. Sada se održava oko 25 lezbejskih marševa na severeno američkom kontinentu (Meksiko, SAD, Kanada).

Politika Lezbejskih marševa, uključujući i ovaj u San Francisku (SF), je bazično zadržana od samih početaka, i vremenom se dopunjuje – lezbejke su bile podstaknute da organizuju zasebne marševe iz više razloga, pre svega zbog potisnutosti od strane belih muškaraca u LGBT pokretu, te su želele da naprave okupljanje koje bi bilo samo za žene/lezbejke, koje bi ih učinilo vidljivijim i pomoglo u stvaranju snažnije lezbejske zajednice. Drugi razlog je bio taj što su LGBT Parade Ponosa, već u to vreme, počele da poprimaju sve više pro-kapitalistički i zabavni karakter, sponzorisane od strane velikih korporacija sve više su izmicale političkom kontekstu sa početka. „Lezbejski marševi su činovi prkosa, pobune, protesta i moći, Marševi nisu Parade“, kako kaže Rets Skozilo (Retts Scauzillo), jedna od članica Organizacionog komiteta SF Lezbejskog marša.

Osnovni principi na kojima funkcioniše Lezbejski marš u San Francisku su:

– isticanje doprinosa feminističkog pokreta i važnosti istorije lezbejskog organizovanja koja je iza nas;

– podsećanje da je ovo lezbejski i ženski dogadjaj i da su učesnice marša, kao i umetnice i muzičarke koje nastupaju tog dana lezbejke ili žene, a muškarci su zamoljeni da marš podržavaju sa strane, sa trotoara ulica;

– ne uzimanje zvanične dozvole od gradskih vlasti za okupljanje i marš, pozivajući se na Prvi amandman Američkog Ustava po kom svi imaju prava na javna okupljanja;

– podsticanje učesnica da same prave natpise, zastave i sl., da osmišljavaju izgled lezbejskog dogadjaja i da direktno učestvuju u akcijama;

– ne-promovisanje sponzora i ne-primanje donacije od velikih firmi, najveći deo novca se skuplja od prodaje majica i drugih materijala, a manjim delom se dobijaju donacije od gradskih vlasti;

– ne-promovisanje političkih partija i političarki koje se nikad ne pozivaju kao govornice;

– podržavanje pluraliteta lezbejskih identiteta i inkluziju svih žena koje vole žene, te u informaciji stoji da na marš dolaze pored feminističkih lezbejki: butch, fem, dajkice različitih boja kože, rasa, nacionalnosti, klasa, da se neke identifikuju kao lezbejke queer, biseksualke, interseks, transdžender lezbejke i sl.

Organizacioni komitet Lezbejskog marša u San Francisku je sačinjen od 8 feministkinja, mada taj broj varira iz godine u godinu. Ove godine, Komitet je sastavljen od 2 Afroamerikanke, 2 Latinoamerikanke i 4 bele lezbejke, koje imaju od 28 do 68 godina. Potiču iz različitih klasnih sredina. Uvek rade aktivistički, bez novčane nadoknade. I svake godine se zalažu da u Komitetu budu što ravnomernije raspoređene predstavnice različitih grupacija lezbejske zajednice.

Tema ovogodišnjeg Lezbejskog marša je bila Lezbejska vidljivost. Organizatorke Marša su u zvaničnom saopštenju izdatom pred marš navele: „Vidljivost je čin protesta! To je čin moći! Vidljivošću stvaramo našu zajednicu! Vidljivost može spasiti živote! Što više izložimo sebe licu javnosti, što više zahtevamo naša ljudska prava, ostvarićemo više prava na život, na ljubav, na prepoznavanje naših doprinosa. Kao lezbejke mi znamo da ne možemo biti slobodne dok sve nisu slobodne – i to uključuje svaku od nas!“

Plan lezbejske subote je već godinama ustaljen. Prvi deo se odigrava u predivnom i ogromnom Dolores parku, svirka počinje u 3 popodne i traje do 7 popodne, kada kreće povorka lezbejki kroz grad. Lezbejke se okupljaju iz raznih obližnjih gradova već od ranog jutra, leškare i druže se na travi i suncu. Oko 50.000 lezbejki ove godine hodalo je s ponosom, veselo, do centralnog trga u Kastru, dela grada u kom lezbejke i gej muškarci već godinama unazad žive i provode – u kom se nalazi najveći broj kafića, klubova, knjižara, restorana, koje drže uglavnom gej muškarci i poneke lezbejke.

Program Marša je započeo indijanskim pokličima i pesmom dve lezbejke domorotkinje SAD (Bay Area American Indian Two Spirit) koje su uzburkale park i oglasile da je zabava počela – uz ciku hiljade lezbejki sa trave. Ovaj deo programa osmišljen je kao svirka i zabava. Jedine na programu koje su govorile, pored nas, bile su predstavnice lezbejki iz zatvora Četvorka iz Nju Džersija (New Jersey Four) – jedna lezbejka iz Njujorka i mama druge lezbejke, koje su završile u zatvoru jer su se branile od homofobičnog fizičkog napada muškarca na ulici, kao i predstavnice Komiteta Festivala gluvih lezbejki koje su iznele zaključke sa svoje nacionalne konferencije (Deaf Lesbian Festival 2008 Committee).

Ove godine Maršu je prisustvovao najveći broj lezbejki koje ne čuju, ikada, jer je u isto vreme održana konferencija ovog Komiteta koja je okupila žene iz raznih krajeva SAD.

Celokupan program, uključujući i muzički deo, bio je prevođen sa bine na jezik žena koje ne čuju. Pored njih, na samom početku, na bini je nastupila jedna sjajna feministička lekarka koja je, zajedno sa još šest lezbejki demonstratorki, skinula svoju majicu i vodila sve prisutne kroz samo-pregled grudi za ustanovljavanje raka dojke. Nas dve smo, kao jedine strankinje na programu, imale sedam minuta zajedno za temu vidljivosti lezbejki iz celog sveta – govori su u prilogu.

Muzički program je posebno važan, jer odslikava feminističku politiku organizatorki, tako da su učesnice svih rasa. Dakle, posle početne pesme indijanki, na scenu su došle Latino džezistkinje sa imenom starih Atzteka, Avotcja & Mozupue. Bele muzičarke su bile dve igračice trbušnog plesa koje su nas oduševile, a pritom jedna dolazi iz jevrejskog sveta, a druga iz arapskog. Kao i kvartet starijih lezbejki Out on the Clef koje aktivistički godinama pevaju za različite ženske podržavajuće akcije, razbolele od HIV, kancera, itd. Nakon njih stigle su Afro portorikanke – Las Bomberas de la Bahía – koje su digle mnoge lezbjeke na noge i igranjac na travi je počeo. Važno je shvatiti prisustvo ove grupe na maršu imajući u vidu da već više od pedeset godina SAD ne dozvoljavaju Portoriku da se odvoji od SAD. One koje još nisu bile ustale da igraju po latino – ritmu skočile su kada je na binu ušetala kubanska feministička lezbejska Hip Hop grupa Las Krudas! Njihova muzika konačno je digla park na noge, neke su s njima kliktale: mujeres liberadas! (oslobodjene žene) i posebno radosno mahale uz pesmu Eres bella siendo tú (prelepa si kakva si)! Las Krudas znači – surove, grube i pored tri muzičarke koje su prešle iz Kube u Kaliforniju, drugi deo ekipe je u Kubi. Za jednu celu generaciju na Kubi Las Krudas predstavlja žensku snagu, revoluciju i vid otpora uz muziku i igru. A nakon njih, binu su drmale tri muzičarke Afro rock grupe Sistas in the Pit, sjajnim gitarističkim solo segmentima.

Uz ogromnu buku doboša i pokliče žena poslednje na binu su ušetale dobošarice Sestre Bum (Sistah Boom). Muzičku aktivističku ekipu okuplja Karolin Brendi (Carolyn Brandy). Ova sjajna perkusionistkinja prvo je povela dobošarice pred lezbejke sa slušnim invaliditetom koje su sedele tu ispred same bine, kako bi se bolje osetile gledajući jedne druge. Sa posebnim nežnim rečima lezbejkama koje ne čuju i grljenjima sa prevoditeljkama – program na bini se završio, a udaračice lezbejke su krenule ka ulicama grada, i mi za njima!

Sestre Bum su ženska udaračka grupa koja okuplja oko pedeset žena svih godišta i svih boja, u belim bluzama i pantalonama sa majicama Sistah boom! Članice grupe same sebi obezbedjuju instrument kojim žele da se priključe, a sastaju se na redovnim probama. Grupa je aktivna na ženskim demonstracijama i akcijama, a obavezne su u programu Lezbejskog marša. Karolin Brendi je već 40 godina strastvena muzičarka na bubnjevima, a za ženske udaračke grupe kaže: „Zvuk bubnja je ritam srca koji najavljuje snagu isceljenja jer nas može izneti iz budnosti u dublje nivoe svesti, posebno kada bubnjeve udaramo mi žene zajedno u grupi.“

Marš je za razliku od Parade ponosa, zamišljen tako da uživamo jedna u drugoj. Nema drugog spektakla sem što smo spektakl mi same, dok hodamo gledamo jedna drugu, prepoznajemo kako stari strahovi prelaze u osmeh. Hiljade nas smo tu, svaki čas sve veselije. Marš obično, a i ovaj, predvode fenomenalne  lezbejke motorašice – dykes on bikes! Dajkice motorašice tradicionalno predvode lezbejske marševe svuda u svetu. U San Francisku je ovog juna otvorena izložba „30 godina medju prvima“ u organizaciji GLBT istorijskog društva SAD, sa fotografijama lezbejki motorašica, od njihovog osnivanja 1976 u Kaliforniji. Od tada one voze ispred Parade ponosa, na gej olimpijskim igrama, lezbejskim marševima i sličnim manifestacijama. I ovog puta scenario je poznat par meseci ranije: motori se parkiraju uredno u odredjenoj ulici pored Dolores parka, motorašice ne smeju biti pod dejstvom alkohola ili droga za vreme vožnje, motore ne smeju paliti pre početka marša. Marš počinje kada dajkica sa pištaljkom u crnoj jakni digne jednu ruku u zrak, a drugom zvizne, i vikne “Prelepe lezbejke, palite motore – sad!“. I stotine motora u istom momentu kreću turiraranje… Ovaj trenutak lezbejske buke mnoge su čekale mesecima, da osete jačinu uzbudjenja snažnih mašina koje su sada u službi svetskog čuda: lezbejke su moćne! To nije šala!

Lezbejski marš sa trotoara dočekuju mnoge lezbejke koje radije stoje sa strane, zatim komšije koji iz kuća, sa terasa i prozora skandiraju. Gej muškarci drže natpis – volimo naše sestre dajkice! Na jednom mestu povorka se zaustavlja, jer tu tradiocionalno sede: lezbejke doajenke, lezbejke naše predhodnice, koje su zašlužne za vidljivost lezbejske zajednice. Neke od njih su u organizaciji OLOC – Starije lezbejke organizovane za promenu (Older Lesbians Organised for Change). Ovo je politička anti-diskriminatorna organizacija koja od 1995 pokreće akcije, istraživanja, podršku za lezbejke preko 60 godina starosti. Igramo ispred naših baka – to su dirljivi momenti, dobošarice SistahBoom stanu, rasporedjuju se na poseban način, i sve zajedno usklikujemo i pozdravljamo naše prethodnice, lezbejke koje su medju prvima govorile o svojim lezbejskim životima, koje su sada u sedamdesetim i osamdesetim godinama, koje nam mašu i grle nas! I tako dalje hoda povorka veselih lezbejki… skaču, smeše se… Hodamo sve do centralne raskrsnice na Market ulici, gde se kolona zaustavlja! Spušta se noć, Kastro četvrt je zatvorena za saobraćaj, gej muškarci i svi ostali već su se razmileli svuda po kraju. Dobošarice se skupljaju, a hiljade nas u krugovima oko njih – i lezbejska buka se završava solo lezbejskim vrištanjem i udaranjem! U sloganima koje smo neprekidno ponavljale tražile smo pravdu i mir u svetu, sestrinjstvo i lezbejsku radost, sada smo se zahvalile suncu i mesecu, a pre svega jedna drugoj i samoj sebi – grlimo se ljubimo se i to je kraj lezbejskog marša.

Roze Subota (Pink Saturday) je isto tako već institucija za sebe. Pink-Zabava se odvija celu noć. Neki delovi ulica se zatvaraju i potrebno je platiti 5 dolara da se udje – dakle zona feminističkog aktivizma je sa motorašicama i dobošaricama završena, i otpočinje zona komercijalne gej zabave. U svakom slučaju sve je veselo, kafići, restorani, klubovi su prepuni, redovi za ulazak u barove i na koncerte su dugački. Muzika trešti na sve strane. Koliko ljubavnih priča će početi ove noći!

Parada ponosa u San Francisku je poslednje nedelje juna, i počinje u 10:30 tačno! Organizacioni komitet ponosa San Francisko lezbejki, gej muškaraca, biseksualaca i transdžender osoba ima za cilj da „obrazuje svet, proslavlja našu kulturu i oslobadja naše ljude“, kako stoji u misiji. Veselje u gradu je ogromno, svi su se sjatili u poslovni centar grada od ranog jutra – gde će Parada Ponosa prolaziti. Tog dana, sa učesnicima povorke, gradjanima i gradjankama, gostima i turistima bilo je više od milion ljudi u gradu! San Francisko inače ima 700,000 stanovnika a ceo San Francisko Zaliv (Bay Area) u kojoj spadaju Berkli, Oakland, San Hoze… oko 7 miliona.  Istorija parade ponosa datira od prvog organizovanog otpora u Stonvol baru (Stonewall) u Njujorku 28. juna 1979, u ranu zoru (zato se nekad uzima da je datum 27 juni, jer je to bilo u noći između 27 i 28 juna). Tih godina su policajci često upadali u barove za koje se znalo da imaju veću koncentraciju gej muškaraca, zastrašivali su i maltretirali. Tog juna je par policajaca ušlo u Stonvol bar da bi to isto radili, ali ovog puta nekoliko gej i trans muškaraca suprostavilo se policajcima! Bili su se dogovorili da više neće trpeti sistematsko ponižavanje. Demonstracije naredna tri dana su poznate kao Stonvol pobuna. Sledeće godine su Front oslobodjenja gej muškaraca (Gay Liberation Front) i Alijansa gej aktivista (Gay Activists Alliance) organizovali obeležavanje godišnjice Stonvol pobune u Njujorku, 28. juna 1970. i nedelju dana kasnije u Los Andjelesu i San Francisku. Trenutno se u oko 300 gradova na svetu organizuju Parade ponosa.

Povorku Parade Ponosa, kao i lezbejski marš, započinje više od 450 motorašica. Dnevne novine Paradu najavljuju natpisima: „Kada budete čuli zvuk motora – znajte da je Parada počela!“ Taj običaj je nezamenljiv, pre dajkica motorašica nema ni natpisa ni zastava ni objava – ništa. Samo motorašice prolaze, polako zuje otvorenih farova jedna po jedna… buka je ogromna – uzbudjenje je tu! Ovog puta bilo ih je jako različitih – a hit su bile one koje su bile obučene kao na venčanju. Dakle, 14 maja 2008 Vrhovni sud države Kalifornija izglasao je brak istopolnih osoba, i celih mesec dana je u znaku veselja i proslava gej brakova! Tako su dve dajkice na motorima držale natpis: „Volimo se 7 godina, u braku smo 7 dana“, druge su u belim haljinama držale bukete cveća sa natpisom „Upravo udate“, bilo je veselih lezbejki sa šeširima, kačketima, zastavama, balonima… pored njih tradicionalne motorašice u crnom jaknama, kaubojskim čizmama, na ogromnim Hondama, Jamahama, Harvey-Davidson motorima… Ranijih godina dajk motorašice su bile jedine na motorima. Ali vremenom se pojam motorašica proširio, tako da uključuje i gej muškarce na vespama koji idu za njima, a posle njih i sve ostale LGBT na biciklima. Povorka nakon dajkica motorašica ima svoj drugi početak – prvo prolaze predstavnici gradskih vlasti i gradonačelnik. Ovog puta to je Gevin Njuzom (Gavin Newsom) koji, od kada je došao na to mesto 2004, podršku legalizaciji gej i lezbejskih brakova smatra svojom dužnošću, koju vrlo odgovorno obavlja. Ali, najpopularnije je bilo prolaženje osoblja iz kancelarije matičara koji su dobili ogromne ovacije zbog veselja nad ovim istorijskim dogadjajem koji je dao šanse hiljadama porodica da imaju ljudska prava kao i drugi. Nakon njih idu razni predstavnici institucija – recimo gej policajci i lezbejke policajke dobiju dozvolu da mogu u svojim uniformama da budu deo parade, dimnjičari, osoblje gradskog vodovoda, gradske biblioteke… i tako redom. Nakon njih, tradicionalno, Parada uvek ima dve poznate ličnosti-zvezde zaštitnice. Ove godine to su bile pevačica podržavateljica LGBT pokreta Sindi Loper (Cindy Lauper), miljenica mnogih lezbejki i gejeva, i Latino drag queen, Charo, pevačica i flamenko gitaristkinja uz konfete, balone, zastave duginih boja…. Ukoliko stojite na jednom mestu, parada traje sat i po. Zbog toga mnogi obožavatelji Parade Ponosa dodju sa hoklicama, sendvičima i pićem rano ujutro i sednu na svoje mesto odmah do improvizovane ograde od ulice ka trotoaru i čekaju ovaj istorijski ugodjaj! Na centralnom delu ulice postavljena je mala improvizovana tribina za one koji ne mogu da stoje, ulaz se plaća 5 dolara i novac ide za organizaciju parade.

Posle predstavnica i predstavnika vlasti idu razni, izmedju ostalog LGBT osobe svih nacionalnih grupacija iz Kalifornije, to znači Afro, Latino, Azijska zajednica… Posle njih idu razne organizacije koje se direktno ili posredno bave osnaživanjem LGBT ljudskih prava, ženske i ljudskopravaške organizacije, sigurne škole, ekološki, zdravstveni & edukatvini programi, i tako redom, zatim sportisti, onda svaki gej disko klub, noćni bar itd. ima svoja paradna kola sa igračicama i igračima, razne komercijalne firme, od LGBT novina i agencija, korporacija, do poznatih globalističkih firmi koje podržavaju LGBT parva, kao što su Levi’s farmerke, koje su inače nastale upravo u ovom gradu, banke i druge….

Najdirljivije su lezbejske i gej prodice, koje su odlučile da hodaju sa decom i rodbinom upravo u povorci, tako da to izgleda kao vesela družina — neki su sklopili posebna kolica za ovu priliku da u njih stave decu, drugima su deca velika pa trčkare okolo sa balonima duginih boja, neki su poveli kuce, neki lutke i mede, za njima dve mame i beba na ledjima, dvoje tata i troje dece svo troje različitih boja, jedan petogodišnji sin na ramenima gej oca drži natpis rukom napisan: Bio sam na večanju moje dve bake! Lezbejske i gej porodice su istorijsko čudo, one dovode u pitanje sve pojmove na kojima se zasnivala tradicionalna antropološka i psihološka nauka koja je pokušavala da nam kaže kako je porodica isključivo biološka kategorija. Njihovi pojmovi više ne mogu da nam objasne šta se dogadja u porodicama koje hodaju ulicama San Fanciska…

Roditelji i prijatelji LGBT osoba ponosno se pojavljuju nakon porodica, organizovani oko nacionalne mreže PFLAG (Parents, Families and Friends of Lesbians and Gays). Ova sjajna orgnizacija datira od hrabre Džini Manford 1972, a danas, različitih oblika PFLAG organizovanja ima u skoro svim većim gradovima SAD, zatim u Kanadi, Australiji i drugim zemljama sa dužom tradicijom demokratskog društva.

Vašarska svetkovina u centru grada je mesto na kojoj LGBT Parada ponosa završava hodanjem svih nas koji se priključujemo kilometarskoj povorci. U parkiću izmedju vladinih zgrada u samom centru, razapeti su šatori, stolovi na kojima se prodaju suveniri, dele info materjali, peku se kobasice i hamburgeri, pije pivo. Marihuana miriše na sve strane, na travici se leži, ljubi, diskutuje, uživa… Ono što niste mogli da uradite za svoju lezbejsku žudnju neki prethodni put uradićete ova dva dana: boju kose koju ste želeli da stavite ali niste imali hrabrosti, tetovažu o kojoj sanjate mesecima, lezbejski broš i šljokice na licu, da se poljubite u hodu… da se grlite sa ljubavnicom na ulici — danas je sve tu! Slobodu i dozvolu za hrabrost svojim željama omogućićemo jedna drugoj tog posebnog vikenda. A onda, imaćemo iskustvo oslobođenog lezbejskog tela da to isto možemo i svaki drugi dan.

Lepa Mlađenović, feministička i lezbejska aktivistkinja iz Beograda. Osnivačica prve Lezbejske grupe Labris – Beograd. Koosnivačica i saradnica Novosadske Lezbejske Organizacije – NLO.

 

Tijana Popivoda, feministička i lezbejska aktivistkinja.
Saradnica Novosadske Lezbejske Organizacije – NLO.
Izvor:
http://n-l-o.org/content