– Kako je ludilo misteriozna stvar. Gledala sam pacijentkinje čije su usne zauvek zapečaćene u večnoj tišini. One žive, dišu, jedu; ljudski oblik je tu, ali nedostaje nešto bez čega telo ne može da živi, niti to može da živi bez tela.
Neli Blaj
Nasilje prema osobama s invaliditetom kroz istoriju se pojavljuje kao životna činjenica, iako se o tome retko govorilo sve do 19. veka. Mnoge osobe sa razvojnim i mentalnim invaliditetima smeštane su, zajedno sa beskućnicima i kriminalcima, u zatvore i sirotišta, gde su zanemarivani i zlostavljani. Četrdesetih godina 19. veka Doroteja Diks počinje da zastupa prava osoba sa psihičkim i intelektualnim invaliditetima i da obelodanjuje slučajeve nasilja. Njen rad imao je važnu ulogu za razvoj azila, u kojima je trebalo da se obezbedi humaniji pristup i tretman. Nažalost, azili su ubrzo postali mesta zanemarivanja i zlostavljanja. Godine 1887. dvadesettrogodišnja reporterka Neli Blaj bila je na tajnom zadatku: dospela je u njujorški azil Blackwell’s Island, kako bi istražila životne uslove i način ophođenja prema psihički obolelim (histeričnim) ženama. Objavila je seriju članaka kojima, ne samo da je pokrenula novu vrstu istraživačkog novinarstva, nego je diskreditovala tadašnje stručnjake za mentalno zdravlje žena i pokrenula reformu institucija.
Neli Blaj rođena je pod imenom Elizabet Kokran Siman u mnogočlanoj porodici u Pensilvaniji. Njen otac, mlinar i trgovac, imao je desetoro dece iz prvog braka i petoto iz drugog, u kome je rođena i Elizabet. Nakon očeve smrti morala je da prekine školovanje zbog nedostatka novca. Kad je imala 16 godina, u pitsburškim novinama pročitala je kolumnu pod nazivom Za šta su devojke dobre, što ju je isprovociralo da napiše strastveno pismo uredniku, kao odgovor na stavove da žene nisu ni za šta drugo, nego za rađanje i održavanje domaćinstva. Urednik joj je ponudio da piše za njih. Prvi tekst koji je objavila bavio se uticajem razvoda na živote žena i zastupanjem promena u zakonskoj regulativi razvoda. Dobila je stalan novinarski posao i odabrala pseudonim Neli Blaj, po liku iz tada popularne pesme Stivena Fostera.
Objavila je serijal istraživačkih tekstova o životima žena zaposlenim u fabrikama. Kako su vlasnici fabrika počeli da upućuju žalbe i pritužbe novinskoj kući za koju je radila, Neli je ubrzo premeštena na ženske stranice, gde je trebalo da piše o modi, društvu i baštovanstvu. Nezadovoljna time, preselila se u Meksiko da radi kao strana dopisnica. Bila je rešena da uradi nešto što nijedna devojka do tada nije. U Meksiku je provela pola godine, izveštavajući o običajima i životu meksičkog naroda. U jednom od tekstova pobunila se protiv hapšenja jednog lokalnog novinara koji je kritikovao Meksičku vladu, nakon čega je bila primorana da napusti zemlju. Vrativši se kući, nastavila je da zastupa slobodu medija.
Neko vreme izveštavala je o pozorištu i umetnosti, a onda je napustila Pitsburg i preselila se u Njujork, gde počinje da radi za New York World, novine koje uređuje Džozef Pulicer. Jedan od prvih zadataka bio je da istraži slučajeve brutalnog nasilja i zanemarivanja u duševnoj bolnici za žene pod nazivom Blackwell’s Island. Da bi ušla u ustanovu, prijavila se za takozvani privremeni pansion za žene. Ostajala je budna po celu noć, što joj je davalo izgled psihičkog posrnuća, a ubrzo je počela da žene oko sebe proglašava ludima: – Ima toliko ludih ljudi, nikad ne znaš na šta su sve spremni! Odbijala je da ide na spavanje i druge žene su je se plašile, pa je pozvana policija. Neli je privedena, pregledana od strane policajca, sudije i nekoliko lekara. Glumila je gubitak pamćenja.
– Ona je beznadežan slučaj – zaključili su stručnjaci. – Treba je smestiti negde gde će biti zbrinuta. Proglašena je nesumnjivo ludom i smeštena u azil. Mediji su pisali o njenom divljem, ukletom pogledu i o tome kako očajnički ponavlja: – Ne sećam se, ne sećam se. Tako je ostvarila prvi deo cilja i dobila direktan uvid u situaciju: pokvarena hrana, ledene kupke, premlaćivanje, prisilno hranjenje, uskraćivanje sna.
Opasne pacijentkinje bile su vezane užadima. Sve su bile primorane da veći deo dana provedu sedeći uspravno na tvrdim i hladnim klupama. Otpad je bio posvuda u prostorijama za ručavanje. Unaokolo su šetali pacovi. U ustanovi je bilo oko 1600 pacijentkinja i 16 lekara.
– Izuzimajući dvojicu, nisam primetila da uopšte obraćaju pažnju na svoje pacijentinje – pisala je o njima kasnije.
U azilu je prestala da se pretvara i ponašala se uobičajeno, ali osoblje to uopšte nije primećivalo, nego je svaka njena akcija tumačena kao simptom ludila. Razgovarajući sa drugim ženama koje su smeštene tamo, Neli je utvrdila da su mnoge lude koliko i ona sama.
– Jedna mlada Jevrejka tako slabo govori engleski, da sam njenu priču saznala jedino od osoblja. Kažu da se zove Sara i da ju je muž smestio u azil, zato što je pokazivala naklonost drugim muškarcima.
– Sve već znaju da nema nikakve svrhe da bilo šta kažu, jer će svaki njihov odgovor biti proglašen za umišljotinu.
Kupanje je bilo posebno upečatljivo iskustvo. Pacijentkinje su polivane kantama hladne vode i grubo ribane. Voda u kadama za kupanje se retko menjala, uglavnom su se kupale u istoj prljavoj vodi. Delile su peškire, iako su mnoge imale upalu kože, čireve ili otvorene rane.
Za vreme njenog boravka tamo, jedna mlada žena pretučena je na smrt. Neli je prijavljivala nasilje lekarima, ali niko nije reagovao. Osoblje se rukovodilo politikom: – Nije me briga. Ti si u državnoj instituciji i ne možeš ništa da očekuješ. Ovo je milosrđe, treba da budeš zahvalna za sve što dobiješ.
– Šta bi, osim torture, moglo prouzrokovati ludilo brže od ovog tretmana? Ove žene poslate su ovde da budu izlečene. Volela bih da lekari, koji su osudili moje ponašanje i time potvrdili svoju stručnost, dovedu savršeno razumnu i zdravu ženu, da je ućutkaju i nateraju da uspravnih leđa sedi na klupi od 6 ujutro do 8 uveče, da joj zabrane da za sve to vreme progovori i da se pomeri, da joj uskrate čitanje i svaku informaciju o tome šta se dešava u spoljašnjem svetu, da joj daju pokvarenu hranu i grub tretman, pa da provere koliko je vremena potrebno da ona poludi. Za dva meseca pretvorila bi se u fizičku i mentalnu olupinu.
Kad je izrazila želju da izađe iz ustanove, protumačili su to kao pogoršanje njenog stanja. Izašla je nakon 10 dana, kada je New York World poslao pravnog zastupnika sa zahtevom za njeno puštanje. Dva dana kasnije, počela je da objavljuje serijal tekstova o svemu što je doživela.
– Napustila sam svet ludih sa zadovoljstvom i žaljenjem – zadovoljna što ponovo mogu da uživam u slobodnom disanju; žalim što nisam mogla da povedem nijednu od nesretnih žena koje su tamo živele i patile zajedno sa mnom i koje su, uverena sam, razumne baš kao što sam ja bila i kao što sada jesam.
Tekstovi Neli Blaj napravili su sveopštu senzaciju, pokrenuli istraživanje nasilja u azilima i reformu tih institucija. Glavno pitanje koje je poljuljalo sistem bilo je: kako je Neli uspela da prevari toliko stručnjaka, kako je uspela da ih uveri da je luda? Ovo je osiguralo da naredna lekarska ispitivanja budu temeljnija, a samo oni za koje je procenjeno da su teško oboleli, prosleđivani su u azile. Vlada je počela da ulaže više sredstava u ustanovu Blackwell’s Island, poboljšani su osnovni životni uslovi, obezbeđena je bolja hrana, a nasilno osoblje je otpušteno.
Neli je sakupljene tekstove objavila u knjizi pod nativom 10 dana u ludnici, a godine 2015. snimljen je istoimeni film.
Priredila: Marijana Čanak
Izvori:
- http://eugenicsarchive.ca
- https://en.wikipedia.org
- https://en.wikipedia.org
- https://www.pbs.org
- https://allthatsinteresting.com
Fotografije: Video
