Osobe s invaliditetom često su zaglavljene u nelagodi drugih ljudi, njihovom nerazumevanju i praznim pogledima, nametljivim pitanjima, neadekvatnoj komunikaciji i interakciji. Mnoge osobe s invaliditetom postavljaju pitanje koje me je mučilo poslednjih godinu dana: Kako da podstaknem druge da prevaziđu sopstvenu nelagodu koja se odnosi na moje stanje?
U mom slučaju, mnogi se zbune zbog mojih iskošenih očiju i na moje pozdrave odgovaraju tako što se povlače u stranu, pretpostavljajući da razgovaram sa osobom iza njih. Drugi se nagnu, pa viknu: – Džejms! – da mi privuku pažnju, iako već gledam pravo u njih. Stojimo licem u lice, a konfuzija nas drži na udaljenosti od nekoliko milja.
Ranije sam mislio da je isključivo moj posao da otklanjam nelagodu pri takvim susretima. Pokušavao sam da zbijam šale, nagnem glavu i kažem da imam lenjo oko – što nije istina. Ništa nije funkcionisalo.
Onda sam našao odgovor: film. Na poslednjoj godini fakulteta, počeo sam da snimam film koji će mojoj porodici pokazati šta sam sve gledao te godine. Kod većine ljudi, oči se fokusiraju u tandemu, kako bi stvorile osećaj dubine. Moje su nezavisne, što znači da mi se reči pomeraju dok čitam i da jurim za objektima koji izgledaju kao da skaču unutar mog vidnog polja.
Da bih simulirao način na koji vidim, pričvrstio sam dve kamere na čelo i nastavio da radim ono što inače radim – čitao sam, kuvao, jeo. Montirao sam video koristeći naizmenične prikaze, usklađujući tempo skokova sa svojom percepcijom.
U procesu pravljenja filma, počeo sam da izražavam osećanja koja su dugo u meni, ali nisam mogao da ih izrazim: – Nemam problem s načinom na koji vidim. Moj jedini problem je način na koji sam viđen.
Svoje stanje nazvao sam kitove oči, a taj termin ujedno je i uputstvo o tome kako da me drugi gledaju u oči dok komuniciramo. Volimo da posmatramo kitove i uopšte nam ne smeta činjenica da možemo da im vidimo samo jedno oko dok ih gledamo.
Film Kitove oči objavljen je u julu prošle godine. Tim filmom nisam tražio saosećajnost, nego i smisao. Tražiti od mene da prevaziđem nelagodu druge osobe bilo je kao da tražite od mene da prevaziđem komšijin strah od visine. To nije u domenu moje kontrole. Ujedno, to ne znači da je nelagoda nepremostiva, nego da treba promeniti pristup: Osobe bez invaliditeta moraju biti spremne da se prilagode našim stanjima, a zajednici osoba s invaliditetom mora se obezbediti platforma da im pokažu kako. Film ima jedinstvenu ulogu u uspostavljanju te veze.
Moje virtualno prisustvo u filmu omogućava gledaocima da me izbliza pogledaju u lice, oslobođeni tabua buljenja. Omogućava meni da svoju porodicu stavim u vruću stolicu, da im postavljam pitanja i snimam njihove sirove odgovore. Pošto gledaoci mogu aktivno učestvovati u vizualnim testovima, film je postao poziv da dožive život mojim očima, učeći kako mogu da se prilagode.
Reakcije na film naučile su me da ljudi žele da prevaziđu nelagodu u vezi sa invaliditetima. Prečesto, jednostavno ne znaju kako.
Usledio je serijal od tri kratka filma koja doprinose premošćavanju jaza između osoba sa i bez invaliditeta.
Radeći intervju za intervjuom, shvatio sam da neprijatnost koja okružuje svaki oblik invaliditeta počiva na kontradiktornosti. Kako da se sprijateljima sa Polom Kramom, ako on ne može ni da me prepozna? Kako Džon Hendrikson može da bude elokventan, ako jedva izgovara reči? Kako je Ivon Šort slepa, ako me gleda u oči dok razgovaramo?
Ove kontradiktornosti narušavaju naše rasuđivanje. Počinjemo da verujemo da Džon ne govori dobro, da je Pol neprijateljski nastrojen, da Ivon glumi da je slepa. Ili nemamo nikakvu želju da se povežemo s tim osobama. U sva tri slučaja, ove pretpostavke ne samo da su lažne, nego su otuđujuće i štetne. Serijal filmova pod nazivom Adapt-Ability suočava nas s tim neprijatnostima.
Nedeljama nakon prikazivanja filma Kitove oči, primetio sam da su me komšije, poznanici i moj stanodavac mirno gledali u oko kojim sam ih posmatrao. Do tog trenutka nelagodu oko invaliditeta osećao sam kao društvenu barijeru. Ali, kad se ona rastvori, u zajedničkim trenucima u kojima smo dozvolili sebi da se povežemo jedni s drugima, susrećemo se s blagošću za kakvom mnogi od nas žude. To je emocija koja je moguća samo kad smo prilagodljivi.
Oslepeću. Ovo želim da vidiš.
Ivon Šort me gleda u oči dok razgovaramo. Ona čita, skroluje i vaja. Ipak, dok se kreće ulicama Njujorka, oslanja se na beli štap. Činjenica da naša uska kulturološka definicija slepila odstupa od Ivonine stvarnosti navela ju je, kao i mnoge druge iz spektra slabovidosti, da se suoči sa javnim skepticizmom. Čak se i tokom snimanja filma jedan posmatrač podsmevao: – Nije ona baš slepa. Da bismo prevazišli ove nesporazume, potrebno je da proširimo definicije i razumevanje slabovidosti.
Mucam. Ovo je to što ne čuješ.
Za Džona Hendriksona, nelagoda je ukorenjena u tome kako ga čujemo. Mnogi od nas prilagođeni su postojanom ritmu tečnog govora. Kad razgovaramo sa Džonom, imamo instinktivnu potrebu da mu pomognemo da ostane u ritmu. Ali naše intervencije samo pojačavaju neprijatnost.
Dok Džon objašnjava različite vrste mucanja i unutrašnji lavirint kojim mora da se kreće da bi izbegao određene reči i zvukove, njegova iscrpljenost je opipljiva. Čudna mašina u koju govori – koja kao da briše Džonovo mucanje – u stvari proširuje našu sposobnost da slušamo.
Slep sam za lica. Ovako te prepoznajem.
Pol Kram te poznaje, samo ne može da te prepozna. Neprijatnost počinje onog trenutka kad Pol obelodani svoje stanje. – Oh, i ja sam loš u pamćenju imena – skoro je univerzalni odgovor. Ipak, izjednačavanjem naših iskustava s Polovim invaliditetom, otežavamo mu da objasni svoje stanje. U stvari, Pol je odustao od pokušaja da ljudima objasni da je slep za lica. Ovaj film je za njega coming out, jer mnogi njegovi prijatelji i poznanici tek sada saznaju zašto su njegove interakcije s njima bile nestalne i kako mogu da otklone neprijatnost pri susretima.
Autor: Džejms Robinson
