Globalna pandemija izazvana korona virusom pokazala je da raspodela medicinskih sredstava i usluga predstavlja značajan problem u svim sistemima zdravstvene zaštite. Usled smanjene proizvodnje i zastoja u prometu robe za vreme pandemije, raspodela medicinskih sredstava bila je dodatno otežana, posebno na samom početku pandemije, kada su države širom sveta reorganizovale industrijsku proizvodnju, kako bi je prilagodile uslovima pandemije. Otežana raspodela medicinskih sredstava i usluga u Sjedinjenim Američkim Državama takođe je ukazala na činjenicu da je diskriminacija na osnovu invalidnosti veoma prisutna u američkom zdravstvu.
Odluke o raspodeli sredstava obično se donose na makro (društvenom) i mikro (individualnom) nivou. Makroraspodela zasniva se na društveno-političkim odlukama o finansiranju društvenih dobara, kao što su obrazovanje i zdravstvo. Mikroraspodela zastupljena je u okviru zdravstene prakse i zasniva se na konkretnim potrebama svakog pacijenta, kao i na konkretnim raspoloživim sredstvima date ustanove, najčešće bolnice. Iako se pojmovno razlikuju, makro i mikro raspodele međusobno su zavisne, posebno u smeru od makro ka mikro respodeli, jer nivo sredstava koje društvo obezbeđuje direktno utiče na količinu raspoloživih sredstava za svakog pacijenta.
Na početku pandemije SAD ima oko 62 hiljade respiratora za tretiranje bolesti izazvanih korona virusom, kao i 684 hiljade bolničkih soba za intenzivnu negu, ali ni broj respiratora ni broj soba nije bio dovoljan za pandemijske uslove. Uz to, broj respiratornih terapeuta bio je daleko manji nego što je potrebno, posebno jer je broj pacijenata rastao, dok je broj terapeuta stagnirao ili se čak smanjivao.
Ovakva situacija prouzrokovana je lošim planiranjem sredstava na makro nivou, i to iz dva razloga. Kao prvo, prema studiji koju su sproveli naučnici sa Harvarda, SAD troši previše novca na zarade birokrata u zdravstvenom sistemu, na farmaceutsku industriju i zarade visokoobrazovanih zdravstenih radnika. Kao drugo, državne zalihe sredstava za medicinsku zaštitu bile su neadekvantne mahom zbog nedovoljne zainteresovanosti vlade da redovno kontroliše kvalitet i količinu tih zaliha.
Pandemija izazvana korona virusom nije prvi slučaj da se SAD suočava sa nedostatkom potrebnih sredstava za vanredne situacije. Za vreme vanredne situacije izazvane uraganom Katrina u Luizijani 2005. godine, postalo je očigledno da su zalihe nedovoljne čak i za lokalne katastrofe, ali vlada nije adekvatno reagovala kako bi osigurala da se takav nedostatak ne ponovi. Bez obzira na dokazanu činjenicu da se radi o konstantnom nedostatku zaliha i da je problem „hroničan”, problem neadekvatnosti zaliha je, nakon prvobitnog šoka izazvanog uraganom Katrina, ubrzo pao u zaborav. Štaviše, kad se pokazalo da su zalihe nedovoljne za situaciju pandemije izazvane korona virsuom, predsednik Tramp nije proglasio vanredno stanje, niti je naredio da se industrijska proizvodnja širom SAD usmeri na proizvodnju medicinskih sredstava, posebno opreme za zaštitu zdravstvenih radnika, koje ubrzano ponestaje na početku pandemije. Nedostatak tih sredstava povećao je rizik od zaražavanja medicinskih radnika, što je prouzrokovalo dalje smanjenje radne snage u zdravstvu.
Usled nedostatka advekvatne politike o makro raspodeli zdravstvenih sredstava i usluga, raspodela na mikro nivou izbila je u prvi plan. Donošenje odluka o etičkoj raspodeli nedovoljnih sredstava spušteno je na nivo odlučivanja zdravstenih ustanova, lekara, medicinskih sestara i specijalista respiratorne medicine. Početkom aprila 2020. godine, kada je postalo jasno da pandemija neće biti samo prolazna katastrofa i da vlada SAD-a nije sposobna da adekvatno reaguje na potrebe stanovništva u novonastalim uslovima, zaposleni u bolnicama, organi lokalnih uprava (savezne drżave, gradovi i opštine) počeli su da standardizuju raspodelu nedovoljno raspoloživih medicinskih sredstava i da shodno tome donose pravilnike i uputstva o njihovoj adekvatnoj raspodeli . Ovi standardi su pokazali koliko je diskriminacija na osnovu invalidnosti izrażena, čak i ekstremna, u zdravstvenom sistemu u SAD.
To se vidi na primeru saveznih država Tenesi, Alabama i Vašington, koje su donele eksplicitna uputstva zdravstenim ustanovama, odnosno bolnicama koje raspolažu respiratorima, da prednost u korišćenju respiratorne terapije daju osobama za koje se smatra da će je koristiti samo kratkoročno, što je kratkoročnije moguće, a ukoliko se ispostavi da je koriste duže nego što je prvobitno procenjeno, terapija se prekida u korist narednog pacijenta. Imajući u vidu da neke osobe s invaliditetom koriste respiratore da bi preživele i u redovnim okolnostima, i da im je u slučaju respiratorne infekcije potrebna dugotrajnija respiratorna terapija nego osobama bez invaliditeta, jasno je da su ova zvanična uputstva donošena i sprovođena bez razmatranja njihovih posledica za osobe sa invaliditetom. Kada su takve politike i prakse prihvaćene u zdravstvenim ustanovama, diskriminacija osoba sa invaliditetom se institucionalizuje i postaje uobičajena u celokupnom zdravstvenom sistemu. Štaviše, u situaciji kada državni organi na lokalnom nivou više vrednuju živote osoba bez invaliditeta nego osoba sa invaliditetom, i kada bolnice raspodeljuju medicinska sredstva i usluge na osnovu tog eksplicitnog kriterijuma, nema sumnje da diskriminacija osoba s invaliditetom postaje javna i široko rasprostanjena.
Posledice javne diskriminacije manjina uvek su ozbiljne, kako za društvo, tako i za pojedince iz manjiskih grupa. Na nivou društva, posledica diskriminacije je isključivanje manjina iz društvenog života, što umanjuje demokratski potencijal zajednice. Za pojedinca posledice mogu biti fatalne. Aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom, Elis Vong (Alice Wong) rekla je za Njujork Tajms: Moj respirator je deo mog tela – pošto imam neuromišićni invaliditet, ne mogu da opstanem bez njega duže od sat vremena. Ukoliko bi mi ga zdravsteni radnici oduzeli, to bi bio napad na moju ljudskost koji bi prouzrokovao moju smrt.
Živeti pod stalnim strahom od smrti zbog diskriminacije i predrasuda nije lako, niti opravdano. Smrt ne treba da bude prihvatljiva posledica diskriminatornih predubeđenja i institucionalizovanih predrasuda. Globalna pandemija je ukazala na rasprostranjenost i ukorenjenost predrasude o vrednosti života osoba sa invaliditetom u SAD, posebno u zdravstenom sistemu. Iako su zagovornici prava osoba sa invaliditetom sudskim putem uspeli da opovrgnu zvanična i eksplicitna uputstva po kojima se život osoba sa invaliditetom manje vrednuje, diskriminacija ostaje deo nasleđa pandemije. Danijel Florio (Daniel Florio) sažima iskustva osoba sa invaliditetom u ovakvim uslovima, govoreći za Atlantik: Iscrpljujuće je živeti sa strahom od smrtonosnog virusa i istovremeno sa strahom da oni od kojih očekuješ da se brinu o tebi to neće učiniti.
Foto: Pexels, Pixabay
