Svake godine u Sjedinjenim Američkim Državama više od 10 miliona ljudi doživi fizičko nasilje u partnerskom odnosu. Blizu pola miliona Amerikanaca doživi seksualno nasilje svake godine.
Partnersko i seksualno nasilje tiču se kontrole i moći. Partnersko nasilje nije samo fizičko, ono može biti verbano ili emocionalno zlostavljanje, ekonomsko nasilje, uskraćivanje medikamenata ili zdravstvene nege, povređivanje psa vodiča, pretnje i zastrašivanje, uskraćivanje ili uništavanje asistivnih tehnologija ili pomagala. Seksualno nasilje nije samo silovanje, nego bilo koja vrsta neželjenog seksualnog kontakta.
Osobe s invaliditetom su pod većim rizikom od svih oblika nasilja u odnosu na osobe bez invaliditeta. Žene s invaliditetom su pod dvostruko većim rizikom od partnerskog nasilja u odnosu na druge žene. Osobe s intelektualnim invaliditetima su pod sedam puta većim rizikom od seksualnog nasilja nego osobe bez invaliditeta, a žene s invaliditetom su pod dvanaest puta većim rizikom od seksualnog nasilja.
Uprkos ovim brojkama, ženama s invaliditetom je teže da prijave nasilje i da ostvare pristup podršci koja će im omogućiti da iz nasilja izađu. Nasilnici su često članovi porodice ili personalni asistenti, odnosno, pružaoci podrške. U tom slučaju, žena obično ne prijavljuje nasilje iz straha da ne ostane bez podrške ili ne završi u instituciji. One koje nasilje prijave strahuju da im sigurne kuće ili prihvatilišta neće biti pristupačna ili da im neće dozvoliti prisustvo personalnog asistenta, psa vodiča ili potrebnu medicinsku opremu.
Žene s invaliditetom imaju jednaka prava na pristup svim službama podrške.
Zakon o osobama s invaliditetom (Americans with Disabilities Act – ADA) nalaže da sva mesta javnog smeštaja, što znači i sigurne kuće, naprave razumna prilagođavanja kako bi se obezbedile pristupačne usluge osobama s invaliditetom. Na primer:
- Mora se dopustiti slepoj osobi da uvede psa vodiča, iako objekat nije pet-friendly.
- Mora se dopustiti da osoba unese neophodnu medicinsku opremu, iako objekat ima propis koji ograničava broj ličnih stvari koje osoba sme doneti.
- Moraju se obezbediti asistivne tehnologije ili usluge koje su potrebne za efikasnu komunikaciju.
- Moraju se otkloniti fizičke ili arhitektonske barijere (npr. dodati rampu u slučaju da postoje samo stepenice).
Sigurne kuće i prihvatilišta za žrtve porodičnog i seksualnog nasilja nisu isključene iz obaveze pružanja usluga osobama s invaliditetom.
Ali, nijedan prostor javnog smeštaja ne mora obezbediti uslugu smeštaja, ukoliko bi to dovelo do suštinske izmene usluga koju pruža. Ne postoji jasno pravilo o tome šta je suštinska promena – to se utvrđuje od slučaja do slučaja. Pored toga, zahtev da se uklone fizičke ili arhitektonske barijere odnosi se samo na situacije kada je to lako ostvarivo, što znači da se izmena može izvršiti bez većih poteškoća i troškova.
Zakon o pravednom stanovanju i sigurne kuće
Pored prava koja štiti ADA, sigurne kuće treba da poštuju Zakon o pravednom stanovanju (Fair Housing Act – FHA). Ovaj zakon štiti osobe s invaliditetom od diskriminacije u različitim tipovima stanovanja i smeštaja. Da li se ovaj zakon primenjuje u sigurnim kućama i prihvatilištima zavisi od nekoliko faktora:
- Koliko dugo je osobi dopušteno da ostane u sigurnoj kući.
- Da li osoba ima drugo mesto za smeštaj ili dom u koji se može vratiti.
- Da li se sigurna kuća ili prihvatilište tretira kao dom, što zavisi od faktora kao što su:
- Da li korisnice sigurne kuće / prihvatilišta kuvaju obroke, čiste svoje sobe, same peru veš i druže se u zajedničkim prostorijama.
- Da li mogu očekivati da svake noći spavaju u istom krevetu i da li im je dozvoljeno da personalizuju svoj prostor za spavanje.
- Da li im je dozvoljeno da ostanu u tom prostoru tokom celog dana i da li mogu da ostave svoje stvari kad odatle odu na dan ili dva.
- Da li mogu primati poštu, pozive ili goste.
Ne postoji neki određeni faktor na osnovu koga se FHA primenjuje u sigurnim kućama i prihvatilištima, već se o tome odlučuje od slučaja do slučaja.
Svi pružaoci stambenog zbrinjavanja koji su obuhvaćeni ovim zakonom dužni su da obezbede jednak tretman svim osobama koje traže smeštaj, bez obzira na invaliditet. To znači:
- Ne može se naplaćivati veća stanarina niti tražiti naknada za boravak psa vodiča u smeštaju.
- Ne može se odbiti smeštaj nekoj osobi samo zato što ona ima invaliditet.
- Ne mogu da postoje drugačija pravila za osobe s invaliditetom.
- Ne mogu se odbiti razumna prilagođavanja kako bi se osobi omogućilo da u potpunosti uživa u smeštaju (ali nema obaveze plaćanja za takva prilagođavanja).
Ovi zakoni, ADA, a ponekad i FHA, štite osobe s invaliditetom od diskriminacije u sigurnim kućama i prihvatilištima u Americi, što znači da žene s invaliditetom koje dožive partnersko ili seksualno nasilje ne treba da strahuju da će, ukoliko nasilje prijave i potraže izlaz, biti izložene diskriminiaciji u sistemima podrške.
https://disabilityrightsflorida.org/
