Festival Uhvati film počeo je svečanim otvaranjem 12. oktobra u 18 časova, performansom Izgradićemo novi grad, a narednog dana nastavljen je konferencijom Od nediskriminacije do razvoja publike.
Na konferenciji je učestvovao Matthijs Wouter Knol, direktor Evropske filmske akademije (Berlin) koji je govorio o važnosti pristupačnosti filmske industrije i događaja, kao i perspektivi Evropske filmske akademije.
Na početku svog izlaganja Matthijs Wouter Knol je rekao da u celoj Evropi još uvek vladaju predrasude i stereotipi o osobama sa invaliditetom, zbog čega su osobe s invaliditetom najčešće nevidljive, kako u društvu, tako i u filmskoj umetnosti, bez obzira na to da li čine publiku ili učestvuju u stvaranju filma:
– Najtužnije od svega je, što izgleda nikome zaista nije stalo do toga. Važno je da razgovaramo i pronađemo načine kako osobe s invaliditetom mogu da postanu vidljive, kako bi participirale u filmskoj umetnosti. Takođe je od velike važnosti promeniti percepciju društva o bitnosti učešća osoba s invaliditetom u filmskoj umetnosti. Ne samo da je važno da osobe s invaliditetom mogu da gledaju filmove, nego treba i da ih stvaraju. Međutim, to je mnogo lakše reći nego učiniti.
Zato je naš cilj da u narednih pet godina podstaknemo stvaranje Mreže festivala ovakvog tipa i da stvorimo filmove o ljudima iz cele Evrope, koji će na taj način postati vidljivi, bilo da se radi o osobama s invaliditetom ili drugim marginalizovanim grupama – rekao je Matthijs Wouter Knol.
Milesa Milinković, Direktorka Festivala Uhvati film Novi Sad, govorila je o promeni perspektive: šta je to što u suštini onemogućava osobe sa invaliditetom?
– Postoji predrasuda da osobu s invaliditetom nešto onemogućava, da ona nešto ne može, isključivo zato što ima invaliditet – istakla je Milesa Milinković.
Navela je dva modela na osnovu kojih osobe s invaliditetom posmatraju drugi ljudi: medicinski model (invaliditet se posmatra kao bolest i tragediju, a osobe s invaliditetom treba prilagoditi društvu) i socijalno afirmativni model (koji polazi od toga da je invaliditet jedno specifično iskustvo, različitost, zbog koje društvo treba da se pokrene i otklanja potencijalne barijere). Zahvaljujući razumevanju tih modela, može se učiniti mnogo: aplicirati za određene projekte, realizovati ih, praviti festivale, planirati budžetiranje i slično.
Jedan od najvećih problema je nepristupačnost i neprilagođenost informacija, sadržaja i fizičkog prostora osobama sa invaliditetom u participaciji kulturnim sadržajima i sadržajima uopšte, pa samim tim i filmu.
Tema Violete Vlaški iz Društva za digitalnu pristupačnost Digitas 24 iz Beograda bila je pristupačnost audio-vizuelnih sadržaja, prvenstveno osobama oštećenog vida:
– Audio zvučna deskripcija (zvučni opis) predstavlja se kao prevod slike u zvuk, s jednog aspekta, a s drugog predstavlja alatku za pristup audio-vizuelnom sadržaju – objasnila je Violeta Vlaški.
Otkako postoji svet, postoji i neguje se potreba da se vizuelni sadržaji opisuju slepim osobama. Međutim, sam pojam i teoretske i praktične osnove postavljene su osamdesetih godina prošlog veka. Danas se u Evropi najviše ovim sadržajima, i to ne samo na filmu, posvećuju Velika Britanija i Belgija. Prilagođavaju se dečji programi, pozorišni programi, balet, ples, sportska dešavanja, muzejske postavke i direktni prenosi, koji su najzahtevniji, a osnova u audio deskripciji je posmatranje. U radu na scenariju bitna je saradnja sa osobom oštećenog vida koja daje sugestije. Obavezno se opisuju prostorni odnosi, vremenski odnosi, boje (tačka neslaganja kod slepih ljudi). Ono što se vidi, to se opisuje, bez subjektivnih doživljaja. Bitan je i glas osobe ili osoba koje opisuju. Takođe treba koristiti jednostavne reči, kako bi prosečna osoba razumela opis. Opisuju se specijalni efekti, smeštaj scene, horor scene, ples. Kako bi se ljudi ohrabrili, govorilo se o tome da za realizaciju svega opisanog ne treba ogromna suma novca i da najveću finansijsku stavku predstavljaju glasovi naratora. Softveri mogu to da pokriju, ali se gubi na kvalitetu.
Milica Lazarević iz Niša, prevoditeljka na znakovni jezik, autorka filmova i muzičkih videa, objasnila je šta predstavlja pristupačan film i filmski događaj za Gluve.
Ovaj invaliditet je nevidljiv, a u Srbiji ima 30 000 Gluvih. Oni koriste znakovni jezik, koji obuhvata rad celog tela.
Milica Lazarević je predočila da u našoj zemlji ne postoji radna pozicija tumača za znakovni jezik, što predstavlja veliki problem u sistemu. Čak i deca u pojedinim školama nisu naučila znakovni jezik.
U vezi sa filmom, spomenula je našu glumicu koja je Gluva, Milicu Đokić, glavnu glumicu filma Bitisanje – Gluv nije nem, koje je pobedila u Ja imam talenat 2011. godine kao plesačica. U tumačenju filmova najčešće se koristi titlovanje.
Mirjana Isakov iz Centra za socijalnu inkluziju iz Novog Sada, koja se dizajnom bavi više od 30 godina, govorila je o digitalnoj pristupačnosti (pristupačnim web sajtovima).
Kod slabovidih korisnika važno je da postoji jasan kontrast boje slova i boje pozadine. Za slepe korisnike je bitno da imaju iščitavanje ekrana koje će biti dosledno.
Za detaljnije upoznavanje sa ovom temom, Mirjana Isakov preporučila je web-sajt inkluzivnagalerija.rs na kome postoji video o tome šta sve treba da bude obuhvaćeno da bi neki sajt bio pristupačan.
Marijana Ramić Vulin, PR i organizatorka programa Festivala Uhvati film Novi Sad, govorila je o pristupačnoj promociji i invalidnosti bez stereotipa:
– Pri kreiranju nekog sadržaja, potrebno je osmisliti element pristupačnosti na samom početku. Svi članovi tima moraju biti senzibilisani za pristupačnost, koja bi trebalo da bude među prvim informacijama. Sledi promo materijal. Ove godine na Festivalu postoje flajeri na Brajevom pismu. Društvene mreže imaju veliku ulogu i to su stranice koje moraju biti pristupačne. Terminologija je promenljiva i nužno je pratiti te promene. Kontekst je takođe veoma bitan – objasnila je Marijana Ramić.
