Napredak moderne tehnologije u medicini donosi upotrebu robota kao dodatne terapije ustaljenim metodama u neurorehabilitaciji. Jedna od inovativnih tehnika u grani medicine je robotika, koja se koristi u rehabilitacionim procesima različitih stanja: problema sa hodom, koordinacijom, snagom mišića nogu, nepravilnom šemom pokreta… Terapija se preporučuje kod neuroloških stanja kao što su cerebralna paraliza, stanja nakon moždanog udara, povrede kičmene moždine, određene vrste mišićnih distrofija, multiple skleroze. Neurorehabilitacija robotikom se zasniva na neuroplastičnosti, odnosno sposobnosti mozga da zdrav deo preuzme funkciju oštećenog dela. Cilj je da se uz pomoć robota postigne zadatak fizičke vežbe, a intenzitet i broj ponavljanja pokreta kontinuirano se povećava, kako bi se u mozgu pokrenulo stvaranje novih sinapsi i usvajanje pokreta. Roboti se dele na aktivne i pasivne egzoskelete, koji se razlikuju po principu rada, u smislu da li isključivo aparat pokreće ekstremitete pacijenta ili zahteva njegovo aktivno učešće, makar u vidu slanja moždanih impulsa, odnosno zamišljanja samog pokreta. Pokazalo se da osobe koje kombinuju tradicionalnu fizioterapiju i terapiju robotom imaju bolje prognoze nego osobe koje koriste samo fizioterapiju.
Neurorehabilitacija robotikom je pre samo nekoliko godina bila nepoznat vid rehabilitacije u Srbiji, a sada kod nas postoje tri klinike koje pružaju usluge robotske neurorehabilitacije: u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. O ovom vidu terapije razgovaramo sa Ivanom Madžarević (28), terapeutkinjom Poliklinike Orto MD, koja se nalazi u Futoškoj 117 u Novom Sadu. U razgovoru sa Ivanom saznajemo više o samom terapijskom procesu, kompleksnosti celokupne procedure, mogućim benefitima terapije, kao i faktorima kojima su uslovljeni.
Na koji način ste ovladali tehnikom robotske neurorehabilitacije?
– Pohađala sam sedmodnevnu edukaciju u Italiji, a potom mi je trebalo dva meseca rada u timu da bih u potpunosti usvojila sve što je potrebno za samostalni rad na dinamičnom egzoskeletu pod nazivom HAL (Hybrid Assistive Limb). Svoj pristup radu osmislila sam trudeći se da osetim kako se osoba oseća tokom date vežbe i smatram da je upravo ta povratna informacija, odnosno uzajamna komunikacija između terapeuta i pacijenta, ključna za uspešnost terapije. Potrebni su uzajamno poverenje i motivacija. Ukoliko dođe do pada motivacije, savetujemo nekoliko dana ili nedelja odmora, što je individualno. Posle tih pauza, tokom kojih pacijenti odmore svoje telo, opuste se i saberu misli, ponovo budu spremniji za rad i dalji napredak. Neizostavni deo svake rehabilitacije je i podrška psihologa.
Po čemu je klinika u Novom Sadu drugačija od ostalih klinika ove vrste?
– Moram napomenuti da ovakav rehabilitacioni centar, koji poseduje Cyberdyne HAL egzoskelet, ne postoji nigde u državi ili regionu. Mi smo četvrta država u Evropi koja ima mogućnost rada s takvim aparatom. Pored nas, imaju ga još Italija, Nemačka i Poljska. HAL je prvi robotski uređaj u svetu koji daje mogućnosti hoda. To je za sada jedini tip robota koji prepoznaje impuls u mišićima osoba sa moždano-neuromuskularnim stanjima i potpomaže da se izvrši određeni pokret.
Kakva je celokupna procedura prijema na kliniku?
– Prijem na rehabilitaciju se odvija nakon pregleda našeg fizijatra, njegovog uputa na terapiju i preporuke o tome koji program bi bio najbolji. Program se formira individualno, na osnovu stanja pacijenta i procene lekara.
Na koji način se sprovodi i kako izgleda jedan tretman? Koliko traje i da li postoje neke kontraindikacije?
– Terapija je prvenstveno usmerena na donje ekstremitete, tačnije na hod. Naše telo pokreću mišići koji putem bioelektričnih signala dobijaju komandu iz mozga. Elektrode koje lepimo na površinu kože registruju taj bioelektrični signal, a one su kablovima spojene s aparatom. Na monitoru uočavamo nivo tog signala, zahvaljujući čemu određujemo jačinu asistencije koja je potrebna da se izvedu pravilni pokreti. Prvih 15 minuta je priprema za trening: lepimo elektrode, oblačimo sigurnosni pojas, povezujemo egzoskelet, pacijent obuva senzorne cipele i spreman je za početak treninga koji obično traje 60 minuta. Trening obuhvata vežbe na pokretnoj traci, uz suspenziju sigurnosnim pojasom čija je uloga da osigura osobu od pada. Stanja u kojima se neurorehabilitacija robotikom ne primenjuje su jak spazam i osteoporoza, a kognitivne sposobnosti takođe moraju biti očuvane zbog stalne komunikacije sa pacijentom. Terapija je bezbolna i nije neprijatna.
Šta su najvažniji benefiti i ima li terapija robotima slabe strane?
– To bi prvenstveno bilo povećanje snage, poboljšanje koordinacije pokreta, bolja šema hoda, mogućnost da istu distancu pređu za isto vreme, kao i psihološki momenat, jer korisnici dobijaju veću sigurnost kad vide rezultate. Zbog cene je ova terapija nepristupačna za deo populacije, a socijalno osiguranje ne pokriva troškove. Država, nažalost, ne čini nikakvu vrstu refundacije, pa je najčešći vid finansiranja fondacija Budi human putem koje se skuplja novac za terapiju.
Kako se formira cena terapije?
– Cena jedne terapije, ili terapijskog ciklusa, varira od toga šta sve terapijski program obuhvata. Programi traju više časova, od tri pa do čak šest sati, sastoje se od više procedura, u smislu kineziterapije, radne terapije, miofeedbacka, vožnje motomed bicikla, funkcionalne elektrostimulacije, treninga sa VR aparatom i, naravno, treninga na HAL egzoskeletu. Kao što sam već napomenula, program predlaže lekar fizijatar, a početna cena programa je 60 eura po terapiji. Povećanjem procedura koje program obuhvata i njegovim trajanjem, ujedno raste i cena. Pacijenti na prvom pregledu bivaju obavešteni koliko bi ih koštao predloženi program, a u dogovoru sa fizijatrom prave se moguće korekcije.
Neurorehabilitacija robotikom iz ličnih iskustava
Sonja Simeunović, koja ima dijagnozu cerebralne paralize, u periodu od godinu dana, triput nedeljno je odlazila na terapije u Polikliniku Orto MD u Novom Sadu.
Dan u klinici uključuvao je trening na robotu HAL, kinezu, odnosno fizikalnu terapiju, kao i terapiju strujom. HAL trening traje 90 minuta. Pola sata traje samo montiranje, stavljanje i skidanje dioda koje se postavljaju na donje eksermitete. Sat vremena sam hodala na pokretnoj traci. HAL je za mene bio virtualni prijatelj, saveznik koji mi je pomogao da pravilnije hodam. Primećujem znatan napredak u brzini hoda, pravim jednake korake i manje vučem levu nogu, znatno brže i lepše silazim koristeći obe noge. Ako živite sa posledicama cerebralne paralize, glupo je nadati se uobičajenom hodu, ali treba tražiti prečice koje olakšavaju život. Robotika je uticala na poboljšanje kvaliteta mog života i zadovoljna sam.
Vesna Paušić, koja takođe živi sa cerebralnom paralizom, bila je na tromesečnoj neurorehabilitaciji robotikom u Poliklinici Glavić u Dubrovniku.
Na klinici su mi preporučeni robot Lokomat, čija je svrha da vrati funkcionalnost donjih ekstremiteta, robot Timo za poboljšanje ravnoteže i posture, robot Pablo za vežbe trupa, zatim robotski uređaj koji utiče na stimulaciju nervnog sistema, ranu neuroplastičnost mozga i smanjenje spazma, kao i intenzivna fizikalna terapija. Lokomat se sastoji od pokretne trake za hodanje, podesivih ortoza i računara. Funkcioniše po principu simulacije fiziološkog hoda. Suština tretmana na ovom uređaju je ponavljanje velikog broja preciznih i identičnih pokreta u određenom vremenskom roku, što se ne može postići samo primenom klasične fizikalne terapije, jer nijedan fizioterapeut ne može ponoviti pokret na isti način onoliko puta koliko je potrebno da se u mozgu stvore nove sinapse i da se usvoji nova šema hoda, odnosno da mozak počne da funkcioniše po principu neuroplastičnost. Tokom četrdesetpetominutnih treninga mogla sam da pratitim svoj rad i napredak putem grafikona, da dobijem vizuelnu povratnu informaciju, što znači da su rezultati vidljivi, merljivi i proverljivi.
Prva poboljšanja uočila sam na polovini tretmana, a moj prvi osećaj kad su me postavili na Lokomat je bio neopisiv, jer sam tada prvi put nakon 30 godina dobila oslonac na petama. Teško je bilo kad mi se potpuno pokvarila šema hoda i kad više ništa nisam znala – ni kako je potrebno da hodam, ni kolika bi trebalo da mi bude dužina koraka, ni koliki razmak između dve noge – faktički sam učila da hodam ispočetka. Benefiti koje sam ostvarila su pokretljivost karlice, bolja postura, stabilnost u trupu, bolja ravnoteža, ispravljena kolena i spuštene pete, bez hirurške intervencije. Neizostavno je spomenuti i gubitak viška kilograma bez držanja iscrpljujućih dijeta. Na klinici mi je rečeno da bi se moje stanje anuliralo kada bih mogla da budem tri godine u kontinuitetu na Lokomatu, ali za to nemam finansijskih mogućnosti. Zbog nedostatka sredstava morala sam da se vratim kući i poboljšanje mog stanja je polovično, neki problemi su se vratili na staro, dok je jedan deo napretka ostao.
