Svaki glumac je to čuo:
Rano je na vreme. Na vreme je kasno. Ako zakasniš, otpušten si.
To je standard kojem se malo ko suprotstavio do sada. Ali vremena se menjaju i pozorišni umetnici prepoznaju potrebu za prilagođavanjem osobama s invaliditetom, pogotovo ako je u pitanju nevidljivi invaliditet.
Richard Costes, reditelj i aktivista za prava osoba s invaliditetom iz Čikaga otvara scenski prostor za osobe s invaliditetom. On ističe da postoje vidljivi i nevidljivi invaliditeti i da potreba za prilagođavanjem pozorišta prevazilazi angažovanje tumača za znakovni jezik i obezbeđivanje podnapisa na predstavama.
Kad je režirao Ričarda III, sve koji su došli na audiciju Costes je pitao da li žele da se identifikuju kao osobe s invaliditetom, dodajući da mnogi glumci to ne žele, iz straha da neće biti angažovani. Zatim je svakog od prijavljenih pitao koja vrsta prilagođavanja bi bila potrebna za dalji rad u pozorištu.
Za nekoga je to vremenska fleksibilnost, jer osobi treba više vremena da ustane i krene. Neko drugi će tražiti slobodan dan, da se pozabavi problemima mentalnog zdravlja.
– Dali smo sve od sebe da dopustimo glumcima da kažu šta im je potrebno – kaže Costes. – Onda smo dali sve od sebe da im to obezbedimo.
Većina osoba s (nevidljivim) invaliditetom se pribojava da traži prilagođavanje radnog okruženja, jer su naučeni da je to neprofesionalno. Na primer, mnoge osobe s depresijom veruju da su lenje i neodgovorne, jer nekim danima ne mogu da funkcionišu, pa ne stižu na posao na vreme.
Costes kaže da se glumci plaše da se identifikuju kao osobe s mentalnim invaliditetom ili da traže fleksibilan radni raspored, jer su naučeni da pozorišta nisu spremna da plate i planiraju duže rasporede proba. Rečeno im je da je standard takav, da ga je gotovo nemoguće ispuniti.
Strahovi glumaca nisu neosnovani. Mnogima je rečeno da nikada neće uspeti u poslu ako traže ustupke, mnogi su otpušteni, jer su tražili fleksibilniji raspored proba ili jedan slobodan dan. Neki bivaju otpušteni čim pozorište otkrije da imaju izazove s mentalnim zdravljem, pa ih proceni previše rizičnima, pogotovo ako su na audicijama osobe bez invaliditeta ili oni koji sakriju invaliditet.
Glumci nisu neprofesionalni ako vode računa o svojim instrumentima – među kojima je i njihovo mentalno i fizičko zdravlje.
Costes kaže da ceni glumce koji se zalažu za sebe. Kad govori na panelima ili se konsultuje sa drugim kompanijama, obično svim prisutnima kaže da greše ako misle da u prostoriji punoj ljudi nema nijedne osobe s invaliditetom. Jedino što se osoba možda neće osećati sigurnom da to obelodani.
– Nevidljivi invaliditet može imati mnogo različitih oblika – kaže Costes. – Ne znamo u kakvoj situaciji je neko, niti s čim se bori. Ne znamo da li mu je potreban dodatni sat da ustane ujutro, samo zbog emocionalnog i mentalnog stanja.
Bilo bi korisno za mnoga pozorišta da od prvog dana počnu da razmišljaju o pristupačnosti. Pristupačnost nije odluka, koju ste doneli dva dana pre predstave, da angažujete tumača za znakovni jezik.
Još jedan važan aspekt ovakve filozofije je poverenje u umetnike. To jasno govori glumcima da pozorište zna da on neće zloupotrebiti pogodnosti koje su mu date, nego će biti posvećen stvaranju. To je izraz poštovanja.
Mlađa generacija ne okleva da određena radna okruženja nazove toksičnima. Pozorišta nisu izuzetak. Da li će ostati verna tradicionalnom načinu rada koji zahteva gotovo nadljudsku fanatičnu posvećenost? Ili će biti voljna da se prilagode, kako bi različiti umetnici mogli da učestvuju u stvaranju svežih priča?
Niko ne traži od pozorišta da smanje umetničke standarde, nego da preispitaju način na koji ih ostvaruju. Nemaju samo glumci koristi od poštovanja principa pristupačnosti. Pozorište je mesto pokretanja razgovora, prikazivanja situacije koja podstiče ljude na razmišljanje i postavljanje pitanja, bez davanja lakih odgovora. Za to je potrebna raznolikost glasova.
Uveliko se govori o tome zašto nam je potrebno više pripovedača, naročito onih čije su priče tradicionalno zanemarivane. Među njima su i osobe s invaliditetom. Imaju priče koje će predstaviti na način na koji drugi ne mogu.
Inkluzivno pozorište umetnost čini boljom i pokreće zanimljive razgovore.
Da li je fleksibilno radno vreme (ili bilo koja druga vrsta prilagođavanja) previsoka cena za postizanje tih ciljeva? Ako jeste, pozorišta će propustiti priliku da ostvare veću bitnost za sadašnje i buduće generacije.
