– Pet godina smo čekali da dobijemo drugo dete. Želja nam se napokon ostvarila i na svet je došla naša devojčica Milica. Međutim, neposredno po rođenju, Milici je dijagnostikovana cerebralna paraliza. Trebalo je vremena da prihvatimo Miličino stanje kao jedan deo njenog identiteta, a kad se to desilo, sve je bilo lakše. Suprug se uz moju podršku polako sinhronizovao, jer mu je trebalo više vremena da prihvati našu novu realnost – svoju priču započinje M.M (44) iz Novog Sada.
M. M. je po zanimanju psihološkinja i radi u HR odeljenju IT kompanije. Najsrećnija je kad provodi vreme sa svojom decom.
Posle toliko iščekivanja, kako je saznanje da imate dete sa cerebralnom paralizom uticalo na vas?
– Delimično sam već odgovorila na to pitanje, ali imam i ponešto da dodam. Kad smo postali roditelji našoj drugoj devojčici, bili smo iskusniji i zreliji. Možda je to jedan od razloga iz kojeg smo u kratkom periodu, od saznanja da smo dobili devojčicu sa cerebralnom paralizom, krenuli u potragu za adekvatnom terapijom i svim informacijama koje su nam bile potrebne da bismo joj pružili podršku. Na početku smo bili uplašeni i zbunjeni, pitali smo se zašto se to baš nama desilo. Mislim da je to jedno od prvih pitanja s kojima se suoče svi roditelji dece sa invaliditetom. Ali, odgovora nema, pa moraš da kreneš, da ne očajavaš, već da se boriš, da prihvatiš. Naravno, ne smem zaboraviti ni potrebu za podrškom. Od bilo koga ko želi da pomogne. U našem slučaju, to su naši roditelji, kumovi, moja prijateljica koja nas je povezala sa svojim kolegom psihoterapeutom.
Rekli ste da biste voleli da ovaj tekst bude usredsređen na temu ljubomore starijeg deteta prema mlađem. Verovatno ste brinuli kako će Lana prihvatiti svoju sestru, u kojoj meri će se ljubomora razviti i kako je ublažiti?
– Mi smo Lanu pripremali za Miličino rođenje pre nego što se Milica rodila. Vodili smo je u sve nabavke za bebu, dali joj da izabere novu boju njihove sobe, da s tatom farba krevetić za bebu, ali je ujedno nismo preopterećivali informacijama. Umereno, koliko se ona interesovala. Ljubomora je emocija koja je prisutna kod svih nas, a najjača je u uzrastu od dve i po godine. Bili smo u prednosti, jer je Lana prevazišla tu fazu, ali bez obzira na to, postoje načini na koje se ljubomora starijeg deteta može ublažiti, bilo da mlađe dete ima invaliditet ili ne. Naravno da je teže kad imate dete s invaliditetom, zbog češćih kontrola, raznih terapija, potrage za novim informacijama, zbog drugačije organizacije dana, ali jedno je sigurno: Lana nije uskraćena zbog Milice, niti Milica zbog Lane. Od Miličinog rođenja, imali smo neki svoj sistem kojim smo učinili da se Lana ne oseća odbačenom i da prihvati Milicu kao ravnopravnog člana naše porodice.
Kakav je to bio sistem?
– Kad je Milica došla iz porodilišta, Lanu nismo odveli kod svojih roditelja, mada bi nam sigurno bilo lakše, po pitanju svega. U ovim okolnostima, to ne znači da bi Lani bilo lakše, jer bi mogla da se oseća odbačenom. Razlog iz kojeg to ne preporučujem je to što vas četvoro treba da se osećate kao celina i da se prilagodite novonastaloj situaciji, čak iako nije jednostavno.
Lana je imala pet godina kada se Milica rodila. Na početku, ona njeno stanje nije ni primećivala, jer je bebe viđala retko i na brzinu, pa je Milica bila model bebe za Lanu. Tek kad je sama počela da postavlja pitanja, odgovarali smo joj. Zašto Milica stoji samo na prstima? Zašto Milica ne voli igračke? Zašto Milica opet ide kod lekara? Kad su počela pitanja, počeli smo da dajemo odgovore: da je Milica njena sestra i da će to uvek biti, da je imala problem na porođaju, da je ostala bez vazduha, da sada postoji potreba da više brinemo o njoj. Ali nikada Lanu nismo opterećivali tom pojačanom brigom. Kako je rasla, prihvatala je i samu dijagnozu, a ljubomora je bila ublažena, jer smo joj od početka davali da pomaže oko bebe: da dodaje čiste stvari pri presvlačenju, da joj daje da pije iz flašice, da je pokrije kad zaspi, da zajedno sa mnom slaže njene stvari, da učestvuje u kupanju bebe. Ti zadaci ujedno jačaju samopouzdanje strijeg deteta i razvijaju prihvatanje i ljubav prema bebi.
Kako se ophodite prema Lani, s obzirom na to da briga za Milicu zahteva dosta vremena?
– Isto kao i pre, koliko god je to u našoj moći. Kad se Milica rodila, nismo joj ugađali više nego pre, nismo joj kupovali poklone više nego inače, nismo dozvoljavali da manipuliše. Umesto toga, rasporedili smo obaveze tako da je neko od nas svakog dana imao vremena za nju. Vodili smo je u šetnju, na igralište, da se druži sa drugarima kao i do tada, u bioskop i na sva ona mesta koja smo posećivali dok se Milica nije rodila. Time njena potreba za sigurnošću i rutinom na koju je navikla nije bila poljuljana i znala je da uvek može da računa na nas. Koristili smo jedan trik kad su gosti dolazili da vide bebu, jer oni najčešće odmah svu pažnju usmeravaju direktno ka novorođenčetu. A prvo dete je naviklo da bude u centru pažnje i da se sva rodbina i prijatelji obraćaju njemu. Znali smo da su velike šanse da će Lana biti ljubomorna ako je niko skoro ni ne primeti, jer se svi odjednom zanimaju za bebu. Zato smo, kad bi došao neko od gostiju, pažnju usmeravali na svoju stariju ćerku: – Vidite kako je Lana porasla. Još malo puni pet godina. To joj je imponovalo, a gosti su se nakon toga bavili bebom. I još nešto: iako posle napornog dana svi jedva čekamo da legnemo u krevet, mi bismo, čim bi Milica zaspala, skupili snagu da još neko vreme posvetimo Lani. Zajedno bismo gledali njene omiljene crtane filmove ili bismo igrali društvenu igru koju voli. Obavezna je bila i priča za laku noć. Tako je sve vreme mogla da oseti ljubav kakvu je imala pre, sigurnu luku na koju je navikla, jer je deci to veoma važno. Nije se osećala manje bitnom zbog vremena koje smo tokom dana posvećivali Milici i postepeno se navikla na sve.
Ovi saveti ne mogu da učine da ljubomora nestane, jer je ona prirodno osećanje, ali mogu je ublažiti u odnosu starijeg deteta prema mlađem i uticati na stvaranje dobrih odnosa između dece u budućnosti, što se kod nas i desilo. Lana sada ima deset, a Milica pet godina. Zaštitnički se ponaša prema mlađoj sestri, zajedno izlaze napolje i druže se s Laninim drugaricama. Ali, Lani nikada ništa ne namećemo, jer i ona je dete. Sigurna sam da će se, kada porastu, njihov odnos još više produbiti.
