Aleksandar R. (33) odnedavno je počeo da radi kao nastavnik istorije u osnovnoj školi, volontira u jednoj humanitarnoj organizaciji i obožava pse. Živi sa devojkom, bavi se jogom i meditacijom. Sa njim smo razgovarali o socijalnoj anksioznosti, koja mu je dijagnostikovana u studentskim danima.
Šta je socijalna anksioznost?
– Za socijalnu anksioznost se još kaže i socijalna fobija. To je je neuropatski strah od socijalnih situacija u kojima doživljavate da ste izloženi proceni drugih osoba. Taj strah je stalan i odnosi se na to da će drugi oceniti kako niste vredni i da će vas odbaciti. Da biste se zaštitili od opasnosti da budete povređeni ili ostavljeni, često počinjete da izbegavate situacije koje vam smetaju, još dok ste dete.
Nije li uobičajeno da je dete ponekad stidljivo i da izbegava druženje sa drugom decom i situacije koje mu smetaju?
– Naravno da postoje stidljiva deca, ali njima samo treba malo više vremena da se uklope u društvo druge dece i da se socijalizuju. Tu ne govorimo o socijalnoj anksioznosti. Razlika između stidljive dece i dece koja su socijalno anksiozna je velika. Deca sa socijalnom fobijom, pri svakodnevnim aktivnostima, kao što su razgovori s odraslima, igranje s drugom decom, odgovaranje na času, čitanje, nastupanje pred drugima i slično, prożivljavaju ogromnu teskobu: lice im se crveni, preznojavaju se ili im je jako vruće, telo i glas im podrhtavaju, često imaju mučninu ili stomačnu nervozu.
Koliko godina ste imali kada su se javili prvi simptomi?
– Imao sam 18 godina i trebalo je da se upoznam s ljudima koji su radili u humanitarnoj organizaciji, u kojoj sada ponovo radim, kako bismo porazgovarali o nekom zajedničkom projektu. Pre toga sam dve nedelje brinuo o tome kako će taj razgovor teći, iako to nije bio prvi put da sam pisao projekte. Sedeli smo u restoranu. Odjednom sam osetio veliku mučninu, ubrzan rad srca i nesvesticu, a dlanovi su počeli da mi se znoje. Bio je to moj prvi pravi napad panike, bojao sam se da ću pogrešiti u izlaganju svojih ideja i da ću se obrukati. Mislio sam da će oni pomisliti kako sam glup i da neću imati šta da kažem. Bojao sam se njihove kritike i nisam do kraja ostao na razgovoru. Socijalna anksioznost nas sprečava da adekvatno funkcionišemo u svakodnevnici i najčešće reagujemo povlačenjem. U toku studiranja, događaj iz restorana se intenzivirao i postajao sve češći. Neki od mojih kolega su pred ispit bili napeti, i to je u redu, ali ja sam osećao nepodnošljiv strah i bio sam uznemiren do te mere da sam često povraćao i imao užasne napade panike. Ponekad sam zbog toga odustajao od polaganja iako sam se trudio i učio. Ređale su se situacije koje utiču na to da se simptomi pojačaju – razni nastupi i izlaganja, razgovori s autoritetima – postepeno sam imao problem čak i s telefonskim razgovorima.
Kakvo je bilo vaše detinjstvo? U kojoj meri ste tada osećali simptome socijalne anksioznosti ?
– Porodična klima u kojoj sam rastao nije bila povoljna. Moji roditelji su se često svađali, ali nisu hteli da se razvedu, zbog mene, kako je majka često govorila. Osećao sam krivicu i ugroženost. Iz ove perspektive znam da sam sredinu u kojoj sam rastao procenjivao kao nesigurnu i da nisam imao povrenje u sebe. Bojao sam se kad tata ili mama viču, što je bilo skoro svaki dan. Gubio sam tlo pod nogama. U osnovnoj i srednjoj školi sam se plašio kontakata i mislio sam da svi gledaju u mene i misle kako sam glup. Sada vidim da mi se socijalna fobija u blagim tragovima javila još u osnovnoj školi, da bi na fakultetu kulminirala.
Kada ste se prvi put javili lekaru?
– Na početku nisam hteo da priznam da sa mnom nešto nije u redu, nego sam stalno pronalazio neka opravdanja. Ali kada je profesor na času tražio da se predstavim, jer je bio prvi dan novog semestra, po ko zna koji put osetio sam da mi srce ubrzano kuca, počeo sam ubrzano da dišem, dlanovi su mi se znojili i mislio sam da ću se onesvestiti. Razmišljao sam da ću dobiti moždani udar i da me sve kolege i profesor procenjuju i vide koliko sam slab i nemoćan, što nije bilo realno. U načelu, bio sam nezadovoljan sobom i nisam imao samopoštovanje, bio sam nesiguran u sebe. To sam rekao svojoj dugogodišnjoj prijateljici, bez koje sve češće nigde nisam smeo da idem, i ona mi je rekla da bi trebalo da se obratim lekaru. Poslušao sam je i tada je počelo moje lečenje. Imao sam 20 godina.
Na koji način ste se lečili?
– Bitno je da napomenem da socijalna anksioznost može postepeno da se izleči, najpre u psihoterapijskom procesu. Terapeut je tu da nas usmerava na preispitivanje logičnosti naših misli, kako bismo promenili ponašanja. Takođe nas postepeno izlaže fobičnim situacijama. Jedno vreme sam pio i adekvatne medikamente, koji se po potrebi uključuju u lečenje. Sada redovno meditiram i pohađam časove joge.
Šta mislite da je bilo najvažnije na putu do vašeg izlečenja?
– Definitivno upornost i neodustajanje. Suočavanje sa svojim strahovima, sa svojom fobijom. Pomirio sam se, postepenim izlaganjem, sa društvenim situacijama koje su u meni izazivale anksioznost: odlazak u restoran, razgovor sa nepoznatim ljudima, pa čak iako je telefonski, izlazak na ispit, odlazak na žurke, druženja. Mnogo mi je pomogla moja prijateljica, koja je išla sa mnom na sva dešavanja. Sada sam u svakodnevnom kontaktu sa velikim brojem ljudi, mojih đaka i kolega, i ponosan sam što neometano mogu da funkcionišem i radim. Na psihoterapije još uvek idem i mislim da je pametno i to što sam ponovo počeo da volontiram. Tu se susrećem sa novim ljudima, što je prilično oslobađajuće.
