Diznijev film Enkatno je vedra je i lagana priča koja na sjajan način predstavlja latino i afro-latino kulturu. Ujedno, to je priča iz koje učimo o toksičnim očekivanjima u formi generacijske traume koju su stariji preneli porodici, o ideji da je nužno biti koristan na određeni način, da bismo zaslužili svoje pravo na postojanje, o razumevanju dinamike moći unutar porodice.
Još važnije, saznajemo o izolaciji jedne osobe u porodici Madrigal, koja je prezrena zbog svog dara proricanja i mogućnosti da vidi budućnost, kao i zbog načina na koji drugi ljudi to doživljavaju i interpretiraju. U pitanju je Bruno, visok i mršav lik, preplanule kože i kovrdžave kose.
Kao i većina članova porodice Madrigal, on je u određenom dobu dobio natprirodni dar: može da vidi budućnost. Dar su porodica i okruženje pogrešno protumačili, zbog čega je Bruno izbegavan i izopšten. Upustiću se u analizu lika iz aspekta osobe s autizmom: kako Bruno korespondira sa našim borbama i životnim iskustvima.
Bruno je izopšten iz porodice na više načina, prvenstveno zbog Abuele koja je prezaštitnički nastrojena prema porodici, do te mere da njeno ponašanje postaje toksično, pa su svi koje smatra štetnima za porodicu, makar to bila i njena rođena deca, na neki način proterani.
Bruno odlazi iz sopstvenih razloga, ali je maltretiran, jer se smatralo da njegov dar donosi nesreću porodici i zajednici. Brunov dar predviđanja i proricanja možemo posmatrati kao svojstvo osoba s autizmom da prepoznaju obrasce. Osobe s autizmom često mogu uočiti obrasce u svetu oko sebe i u drugim ljudima, zbog sposobnosti dubinskog posmatranja. Ne usmislu da vidimo budućnost, ali dovoljno da nas to izlaže sličnim problemima. Naša iskrena i često gruba zapažanja društvo često potcenjuje i prezire, što dovodi do izolacije od porodice, prijatelja i zajednice. U suštini, često možemo da uočimo ono što drugi ne zapažaju, pa zbog toga misle da lažemo, ne razumeju o čemu pričamo, optužuju nas da umišljamo. Ponekad se izolujemo kao Bruno. U nedostatku boljih reči, Bruno je izopštenik, crna ovca, žrtveni jarac.
On poseduje nekoliko osobina karakterističnih za autizam. Razvio je svojevrsni ritual zasnovan na kombinaciji sujeverja i moguće čulne samostimulacije. Svuda unaokolo kuca u drvo, što je u mnogim kulturama vid zaštite od uroka, način da se odagna zlo. U filmu to nije slučaj, nego je kucanje u drvo postalo svojstveno za Brunovu izolaciju, za period kada ostaje sam. Bruno izbegava da nagazi na pukotine u temeljima porodične kuće. Način na koji kuca u drvo, a potom i u sopstvenu glavu, a onda, ne samo da odbija da stane na pukotine, već ih u potpunosti izbegava – u velikoj meri odgovara određenim oblicima čulnog stimulisanja, ponavljajućih radnji i razvijenih rutina koje osobama s autizmom pomažu u samoregulaciji.
Bruno je brzo naučio kako da se sprijatelji sa životinjama, a ne sa ljudima, što je takođe nešto s čim se osobe iz spektra mogu povezati. Bruno se sprijateljio sa pacovima koji su mu postali jedini prijatelji, dok porodicu posmatra iz senke.
Posebno se interesovao za pozorište i glumu. Ponekad preko glave navlači kapuljaču ili na glavu stavlja kantu, pretvara se da je neko drugi. Osobe s autizmom često se ponašaju kao neko drugi, maskiramo se da bismo preživeli u neurotipičnom svetu.
Bruno ima želju da komunicira sa porodicom i zajednicom, ali pošto je drugačiji, smatrao je da je bolje da se drži podalje od njih, nego da im nanosi štetu svojim prisustvom. Takođe oseća da nije od koristi za svoju porodicu – osećaj koji je dobro poznat osobama iz spektra, izazvan načinom na koji nas svet doživljava.
Bruno izvlači pouku kroz neku vrstu samoizgnanstva, naučio je zašto njegov dar nije od koristi, što ujedno znači da on kao ljudsko biće nije koristan. To ga navodi na još dublju izolaciju. Da ga citiram: – Moj dar nije pomogao mojoj porodici, ali ja i dalje volim svoju porodicu. Ujedno je objasnio razloge svog nestanka i samoizolacije.
Primetno je da Bruno ima potrebu za određenim sigurnim mestom koje je usklađeno sa njegovim senzornim potrebama. Potreban mu je širok i otvoren prostor kako bi koristio svoj dar proricanja na korist ljudima. Prostor koji je u početku imao je uništen, ali kasnije pronalazi široki otvoreni prostor u prirodi u kojem ponovo pokušava da vidi budućnost kako bi pomogao Mirabel. Nije neuobičajeno da osobama s autizmom treba određeni stepen udobnosti i slobodnog prostora za samoregulaciju i napredak. Za neke od nas, to je veliki i otvoreni prostor; drugi se u malim prostorima osećaju bezbedno.
Bruno se može se tumačiti kao neurodivergentni lik u sukobu sa neurotipičnim idealima, pravilima i društvenim normama. Kao simbol nerazumevanja drugačijeg. Osećaj izopštenosti nije stran osobama s autizmom. U filmu je neophodna akcija prilično ekstrovertnog lika da bi se Bruno vratio u porodično okrilje i popravio prekinute veze.
