Kad su se završili sve pretrage i kada ste saznali koju dijagnozu ima vaše dete, vama, kao roditelju, možda je najteže bilo prihvatiti tu činjenicu. Međutim, svoje dete i dalje bezuslovno volite baš onakvim kakvo jeste. Obećali ste sebi da ćete se boriti za njegovu dobrobit, bez obzira na sve, jer, roditelji to rade, bez obzira na sve. Istraživali ste kako da svom mališanu olakšate život. Kako da mu pomognete u svakodnevnim potrebama i aktivnostima.
Sigurni smo da ste među mnogobrojnim tretmanima pronašli i mnogo terapijskih pomagala, i da se vaše pretraživanje nikada neće završiti. Predstavljamo terapijsko pomagalo teško ćebe, koje stručnjaci veoma cene kad govore o deci kod koje nisu sva čula u skladu, nego su neka jednostavno preosetljiva (hipersenzitivna) ili nedovoljno osetljiva (hiposenzitivna).
O teškom ćebetu, kao i o čulnoj dezintegraciji uopšte, razgovarali smo sa defektološkinjom Jelenom Basica, koja je zaposlena u Školi za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović u Novom Sadu. Jelena takođe pruža podršku deci koja su u inkluziji, u Predškolskoj ustanovi Radosno detinjstvo Novi Sad.
Postoje deca koja su preosetljiva ili nisu dovoljno osetljiva na draži iz okoline. Šta biste mogli detaljnije da nam kažete o tome?
– Senzorna (čulna) integracija je sklad svih čula, zahvaljujuću čemu dete uči pravilno da hoda, istražuje svet, da pravi kulu od kocki, da se igra sa drugarima. Uči sve one veštine koje ga izgrađuju za život. Ponekad se dešavada nisu sva čula u skladu, da su nekapreosetljiva ili nedovoljno osetljiva. Ta pojava se naziva čulna dezintegracija.
Kako bi mozak mogao da funkcioniše, potreban je sklad, a ukoliko ga nema, dolazi do preopterećenosti sistema. Tada se dete suočava sa poteškoćama: smeta mu etiketa na duksu, buka je prevelika, prejako je svetlo u vrtićkoj sobi, vrti mu se u glavi, treba mu samo malo mira i da ostane samo, da ga svi ostave, da se sve isključi… Ali to se ne dešava, jer to je vrtić u kojem su drugari, u kojem se svi vole i u koji mališan voli da ide. Nikome nije jasno da mu treba samo malo mira, a dobro bi došao i snažan zagrljaj i stisak. Prolaze dani i meseci i svi misle da nešto veliko nije u redu sa detetom. A nije baš tako, jer zapravo ne znaju da je dete u stanju čulne dezintegracije.
Jedno od osnovnih čula, pored čula ukusa, mirisa, vida, sluha i kretanja, jeste i čulo dubokog senzibiliteta ili propriocepcije. To je čulo na koje najbolje deluje jak stisak kože, jer tada ćelije ovog čula doživljavaju umirenje koje šire celim sistemom. Uzemljenje bi bio adekvatan termin koji opisuje efekat jakog, pravilnog stiska. Tada dete oseća svoje telo i opet se povezuje s njim. Svima je poznat osećaj uznemirenosti, kao i težnja da se vratimo sebi, u sadašnji trenutak.
U stanju čulne dezintegracije duboki pritisak umiruje, dovodeći simpatički i parasimpatički nervni sistem u ravnotežu. Duboki pritisak može biti ostvaren uz pomoć mnogobrojnih pomagala. Jedno od njih je teško ćebe.
Odlazak na spavanje u vrtiću može biti višestruko izazovan za dete koje ima senzornu dezintegraciju. Njemu je potrebno više vremena da uđe u mirnu fazu za odmor i da se uskladi sa ostatkom grupe. U te svrhe naročito je indikovan teški pokrivač (ćebe), koji utiče na to da se dete čulno samoreguliše, pomažući mu da se opusti, da oseti i osvesti svoje telo, da se umiri i pripremi za san, ne remeteći dinamiku grupe, a da ujedno ostvari i svoje pravo na odmor kakav imaju i sva ostala deca. U inkluzivnim grupama često se susrećem sa problemima prilikom odmora u vrtiću i smatram da je teško ćebe idejno rešenje.
Čulna dezintegracija se javlja kod dece sa različitim vrstama invaliditeta. Koja deca najčešće imaju ove smetnje i da li se ovi pokrivači upotrebljavaju u vrtićima u Srbiji?
– Najčešće su to deca iz spektra autizma, visoko senzitivna deca, deca sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti, deca sa smetnjama u jezičko-govornom i motornom razvoju, kao i deca sa cerebralnom paralizom.
Zahvaljujući procesu inkluzije, u Srbiji je sve više dece sa različitim vrstama invaliditeta pronašlo svoje mesto među vršnjacima u vrtićima, uz podršku roditelja, ličnih pratilaca, vaspitača, pedagoga, psihologa, defektologa, logopeda, kao i celokupne, šire zajednice. Jedan od ciljeva je da se deca s invaliditetom uklope u režim rada vrtića koliko god je moguće. Kod nas se, koliko sam upućna, ne koriste teška ćebad, odnosno, još uvek ne postoji generalna inicijativa za to. Smatram da bi trebalo bi da postoji opšta namera da se teška ćebad koriste kao novi vid pomagala za decu sa određenim vrstama invaliditeta, u vreme kada se u vrtiću odmara. Mislim da za sada ne postoji takva inicijativa, što je velika šteta. To bi doprinelo kvalitetnijem odmoru deteta i dinamika vršnjačke grupe se ne bi remetila.
Teško ćebe bi bilo rešenje za grupu dece u inkluziji, koja bi na taj način ostvarila svoje pravo na odmor. Kako izgleda teško ćebe i gde bi roditelji mogli da ga kupe?
– Teško ćebe je slično svakom drugom ćebetu. Razlika je u tome što je njegova težina veća od težine klasičnog ćebeta. Smatra se da težina ćebeta u proseku treba da iznosi deset procenata detetove težine. Na ćebadima se nalaze mali, ravnomerno raspoređeni džepovi u kojima su specijalni materijali čija je uloga da utiču na težinu pokrivača. Kad se dete pokriva, pokrivate ga polako, od gore ka donjim ekstremitetima. Na taj način će prekrivač istovremeno pružiti nežnost i čvrst pritisak na telo. Važno je napomenuti da se ono isključivo koristi u terapijske svrhe, nikako u disciplinske.
Na instagram profilu waited.blanket roditelji mogu detaljnije da se informišu o ovoj vrsti pokrivača i kako da ga nabave.
Često se roditelji sami moraju snalaziti u većini izazova koje nosi detetov invaliditet. Na koji način bi mogao da se pokrene ovako dobar i značajan projekat u vrtićima na nivou svih predškolskih ustanova u našoj zemlji?
– Ovaj tekst bi bio odlična inspiracija. Dakle, govoriti, pisati o značaju teških pokrivača za decu sa dezintegrisanom čulnošću. To je sigurno nešto što treba da se prouči na nivou ustanove, kako bi se sistemski rešilo. U praksi, samoinicijativno, mislim da bi bilo dozvoljeno zamoliti roditelje čijoj deci je to potrebno da kupe takvo ćebe i donesu u vrtić. Kada vaspitač, lični pratilac, defektolog, i ceo Tim oko deteta uvide dobrobit za dete, za celu vršnjačku grupu u kojoj je, oni će to proslediti dalje. Ovaj način bi bio pokazatelj funkcionisanja teškog ćebeta u praksi. Takođe bi, kroz izvesno vreme, mogao da postane primer dobre prakse, na osnovu koga može da se ostvari ozbiljna inicijativa, pokrene i realizuje projekat, kako bi se sistemski rešio problem. Rešenje ovog problema može pokrenuti jedan vaspitač, lični pratilac, defektolog, na osnovu svog iskustva, a može i zajednički, Tim oko deteta.
Za sada se u vrtićima u Srbiji ne koriste teška ćebad. Koje bi bile alternativne metode za prevazilaženje izazova senzorne dezintegracije ?
– Dete može da bude čulno osetljivo i neosetljivo i na osnovu toga se određuje koja će se pomagala koristiti. Neka čula treba dodatno stimulisati, a druga minimalno. Na osnovu detetovih potreba, odlučuje se koja će se sredstva koristiti: da li će to biti trambolina, ljuljaške, merdevine, ripstol, soba sa prigušenim svetlom, naočare sa zatamnjenim staklima.
