Nedavno smo na Portalu o invalidnosti objavili prevod teksta o PDA: Kako razumeti patološko izbegavanje zahteva. Zbog interesovanja čitalaca, nastavljamo da istražujemo ovo manje poznato stanje identifikovano unutar spektra autizma. Koliko ne znamo o PDA, ima li u iskustvima stručnjaka dece čije ponašanje odgovara ovom stanju, kako smanjiti anksioznost kod dece i preduprediti roditeljsku frustraciju ukoliko udžbeničke strategije i saveti nisu primenjivi u realnim situacijama? Razgovaramo sa Svetlanom Radojčić Pavlović, mr sci razvojne psihologije i sertifikovanom savetnicom za roditelje dece sa invaliditetom i hroničnim bolestima koja pruža psihološku podršku majkama dece sa invaliditetom u Organizaciji … IZ KRUGA – VOJVODINA.
Kako razlikovati neposlušno, buntovno dete od deteta koje ima PDA?
SRP: – Neposlušnost ili buntovnost kod dece spada u razvojno primereno ponašanje u uzrastu između druge i treće godine, a trebalo bi da se u tako izraženom obliku završi do četvrte godine. Ukoliko je produžena, može biti posledica vaspitnog stila roditelja koji odlikuju česte i intenzivne zabrane, kao i nekih drugih činilaca. Kategorija patološkog izbegavanja zahteva spada u spektar autističnog poremećaja, dakle – deca koja sistematski odbijaju svaki zahtev koji se pred njih postavlja, pokazuju i druga neadekvatna ponašanja (opsesivnost, manipulaciju, nerazumevanje socijalnih situacija, specifične strategije za izbegavanje zahteva), čega nema kod deteta koje je samo neposlušno. U tom slučaju, izbegavanje zahteva nije jedino ponašanje koje odstupa u razvojnom smislu. Možda je zapravo veći problem razlikovati PDA od drugih poremećaja, jer je odbijanje i neizvršavanje zahteva koje pred decu postavljaju roditelji, nastavnici, defektolozi, psiholozi veoma učestalo, pa je potrebno razlikovati da li se radi o intelektualnom deficitu, odnosno, nerazumevanju zahteva ili nemogućnosti njegovog ispunjavanja, ili su u pitanju neki drugi razlozi.
Da li je odbijanje zahteva jedna od uobičajenih razvojnih faza?
SRP: – Dečji negativizam je razvojno primereno ponašanje koje se kod dece javlja u periodu između druge i treće godine i obično traje do četvrte godine. Kasnije nestaje, mada kod neke dece ne u potpunosti. Faza negacije kod deteta se javlja jer dete prvi put počinje da doživljava osećaj samostalnosti u tom uzrastu. Kada shvati da je zasebna ličnost koja može da upravlja sopstvenom voljom, bez uticaja odraslih, dete počinje da odbija sve što mu odrasli predlažu ili traže od njega. Deca počinju da bivaju svesna sebe i da svesno koriste zamenicu ja u periodu između 18. i 24. meseca. Negativizam koji se tada javlja je sastavni deo razvojnog procesa kod dece i ne bi trebalo da zabrinjava roditelje.
Zbog čega stručnjaci još uvek ne prepoznaju PDA? Koji sve faktori utiču na zanemarivanje određenih stanja i kakve štete to može naneti deci i roditeljima dece sa PDA? Možete li navesti neki paralelan primer iz istorije, koliko je trebalo vremena da se ustanovi i razume neka dijagnoza koja nam je danas uobičajena, a predstavljala je enigmu, da bismo uopšte shvatili te procese i uobičajene etape na putu od nepoznanice do razumevanja određenog stanja?
SRP: – Patološko izbegavanje zahteva kao dijagnoza nije opisano u DSM-V (Diagnostic and Statistic Manual of Mental Disorders) ili ICD-11 (International Classification of Diseases), priručnicima za klasifikaciju mentalnih poremećaja, kojima se stručnjaci služe pri davanju dijagnoze. Pored toga, to je relativno novija kategorija, koju su autori prvi put predstavili javnosti u naučnom članku 2003. godine, iako su istraživanja vršena i ranije, između 1975. i 2000. godine, a informacije se baziraju na relativno maloj grupi dece (njih 150), čije su ponašanje stručnjaci opservirali i ispitivali. Uspostavljanje ispravne dijagnoze je značajno da bi se uspostavio i odgovarajući tretman za dete. Po mom mišljenju, čak i ako možda svi stručnjaci ne znaju za ovu kategoriju, ne može se mnogo pogrešiti, jer ona, prema autorima, spada u spektar autističnog poremećaja, za koji u određenoj meri već postoje odgovarajuća znanja i tretmani. Činjenica je da autori naglašavaju da postoje određene diferencijalno dijagnostičke razlike između dece sa patološkim odbijanjem zahteva i druge dece s autizmom, u smislu da naizgled imaju bolje razumevanje socijalnih situacija od dece iz spektra, razvijen govor, sposobnost za igranje uloga i slično, ali da se u osnovi ipak radi o autizmu. Retov sindrom, koji po nekim klasifikacijama takođe spada u spektar autističnog poremećaja, takođe je relativno novija dijagnoza (u naučnim okvirima mislim na nekoliko decenija), za koji je trebalo vremena da stručnjaci saznaju i nauče da ga prepoznaju kod devojčica, a sada je opštepoznat među stručnjacima.
Kakva su vaša iskustva iz prakse kad je reč o PDA? Da li ste se susretali sa decom čije ponašanje odgovara ovom stanju (iako nije data zvanična dijagnoza)?
SRP: – Ja konkretno nemam iskustvo u radu sa ovakvom decom i lično smatram da je ova dijagnostička kategorija pomalo nategnuta i otkrivena na relativno malom uzorku dece da bi bila pouzdana.
Kakve pristupe biste preporučili roditeljima dece sa PDA?
SRP: – Preporučuje se da roditelji dobro izbalansiraju zahteve prema deci i toleranciju u odnosu na te zahteve, odnosno, da obezbede dovoljno vremena da se nivo anksioznosti, koja se tada javlja, smanji. Takođe, potrebno je utvrditi granice oko kojih nema pregovora, a koje se odnose prvenstveno na zdravlje i sigurnost deteta, kao i na zdravlje i sigurnost braće i sestara kada je anksioznost deteta veoma visoka. Detetu treba predočiti jasne razloge za uspostavljanje ovakvih granica, kojih treba da se drži cela porodica. Detetu treba obezbediti i dovoljno vremena (na primer, da ustane dosta ranije pre polaska u školu), nastojati da se planira unapred i da se anticipiraju potencijalni izazovi koliko god je to moguće i da se obezbedi izvesna fleksibilnost u odnosu na moguće fluktuacije nivoa anksioznosti tokom dana. Važno je imati i izlaznu strategiju, odnosno, obezbediti detetu neko mirno mesto gde može da se smiri ukoliko ga preplavi anksioznost, kao i da se uveri da će se sutra ponovo pokušati ono što nije moglo da se uradi danas.
U koje zamke najlakše mogu upasti i kako da ih izbegnu?
SRP: – Roditelji svakako najbolje poznaju svoje dete, a psiholozi imaju stručno znanje koje roditelji nemaju, kao i objektivniji pogled na celokupnu situaciju, tako da je očigledno da je njihova bliska saradnja neophodna za dobrobit deteta. Međutim, ukoliko roditelji iskustvenim putem uoče da predložene strategije ili ponašanja kod njihovog deteta ne funkcionišu, da ne daju željene rezultate ili su možda čak i neadekvatne za dete, onda bi trebalo da prilagode svoje ponašanje realnoj situaciji i da ga koriguju u meri u kojoj su ustanovili da je adekvatnija od one koju su stručnjaci predložili, prvenstveno za dobrobit deteta, ali i da ne bi razvili osećaj nekompetentnosti i frustraciju, jer nemogu i ne umeju da sprovedu i primene sve što im se savetuje. Svako dete, naročito u okviru spektra autizma, vrlo je specifično, tako da ne postoji univerzalni recept za svu decu.
Ako roditelj pribegava strategiji prikrivanja zahteva, kako će odrasla osoba sa PDA funkcionisati u društvu čiji zahtevi nisu tako prikriveni?
SRP: – Svakako ne treba pribegavati strategiji prikrivanja zahteva, ali ih treba iznositi u formi i na način koji kod deteta ne izaziva preveliku anksioznost. Ukoliko se anksioznost pojavi, onda treba omogućiti sve načine smirivanja i fleksibilnosti o kojima smo već govorili.
Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?
SRP: – Stručnjaci često daju savete koji zvuče razumno, ali su ponekad neprimenjivi u realnim situacijama. Saveti u vezi sa komunikacijom sa detetom koje ispoljava patološko izbegavanje zahteva, a koji su dati u izvornom tekstu objavljenom na Portalu o invalidnosti, po mom mišljenju zvuče dosta nerealistično, jer deca sa autizmom veoma često imaju ograničenu mogućnost komunikacije, u smislu da imaju razvijen govor, ali često ne razumeju kontekst, imaju smanjenu mogućnost shvatanja socijalnih situacija i relacija, pa tako preterano davanje mogućnosti izbora, iznošenje mišljenja o nekom rešenju i slično, često ne daju nikakve rezultate.
Fotografije: Pexels
