Kad sam imala tri godine, nesrećnim slučajem upala sam u ključalu vodu. Završila sam u bolnici i život mi je bio ugrožen. Usledile su mnogobrojne operacije.
Tokom odrastanja u društvu u kome bi trebalo da imamo savršena tela, vrištala sam iznutra. Koliko god da sam dobijala podrške u porodici, nikako nisam mogla da volim ili cenim svoje telo i sav taj bol koji sam proživela.
U tinejdžerskom periodu, jedina stvar koja se isticala bila je slika tela i dobar izgled. Moje školske drugarice provodile su većinu vremena doterujući se pred ogledalom – a tu su bili i sjajni časopisi sa slikama besprekornih ljudi.
Jednom sam čula kako prijateljica moje mame kaže: – Hvala bogu da joj nije na licu! – i to sam prevela u: ožiljci su joj tako ružni i ona je ružna.
Lekari su rekli mojoj mami da bi trebalo da se štitim od sunca. Većina ljudi koji prežive opekotine zna da to znači da treba da se čuvamo cele godine.
U bolnici su studenti medicine dolazili da mi pregledaju ožiljke. Pokazivanje pred gomilom nepoznatih ljudi zaista je uticalo na moje mentalno zdravlje. Kako sam odrastala, bila sam sve više anksiozna.
Često sam doživljavala panične napade, verujući da svi znaju da imam opekotine. Privlačila sam nepoželjne, one koji su moju nesigurnost uzimali zdravo za gotovo, pa sam dozvoljavala da budem zlostavljana fizički, seksualno i emotivno. Došla sam do dna, pijući ogromne količine alkohola svakodnevno.
Onda sam upoznala nekoga ko se zaista zaljubio u mene i nisu ga zabrinjavali moji ožiljci. Dobili smo decu.
Ali nema te količine ljubavi koja bi mogla da poništi godine mržnje prema sebi. Pila sam mnogo i često sam takva odlazila u školu po decu. Svaki dan je bio drugačiji: bila bih srećna, drugog dana bih napadala sve oko sebe, onda bih razmišljala kako da sve okončam.
Bila sam zarobljena u mehuru obuzetosti sobom, u niskom samopoštovanju i nedostatku samopouzdanja u svim aspektima. Pored svega, doživljavala sam celoživotni fizički bol.
Pre pet godina rodio mi se unuk i ja sam još uvek bila zaključana u spavaćoj sobi i plakala sam svakodnevno. Lekar mi je predložio psihološko savetovanje, ali nažalost, to kod mene nije bilo delotvorno.
Počela sam da istražujem temu unakaženosti tela i sve što sam mogla da nađem odnosilo se na informacije o licu. Nisam mogla da razumem zašto, nakon što sam zamalo izgubila život i preživela opekotine trećeg i četvrtog stepena, niko nije govorio o telu. Razumela sam koliko je teško ljudima čija su lica drugačija, ali sam ujedno znala koliko sama patim.
U leto 2016. godine bila sam na odmoru sa majkom i primetila sam da me neko snima. Spustila sam maramu sa ramena i pokazala ožiljke. Otišle smo s bazena na plažu, gde me je majka pitala o mojim ožiljcima i shvatila sam da je pretrpela posttraumatski stresni poremećaj, da se borila sa krivicom i drugim osećanjima.
Iskoristila sam taj trenutak da joj pomognem da promeni život tako što sam otkrila ožiljke i šepurila se šetajući do vode. Imala sam 48 godina. To je bio početak mog putovanja ka prihvatanju tela i pružanju podrške onima koji žive sa vidljivim ili skrivenim različitostima.
Napravila sam javni video u kome govorim šta sam proživela i osnovala sam fejbuk grupu za podršku svim ljudima čija lica i tela izgledaju drugačije, da prigrle svoj izgled. Ne želim da iko proživljava godine depresije i suicidnih misli kao ja.
Ubrzo sam počela da dobijam poruke od ljudi širom sveta. Iznenadilo me je što su mi se javljale osobe koje žive sa bipolarnim poremećajem, depresijom ili imaju strije – svi su želeli da se uključe.
Zalažem se za diverzitet u modnoj, televizijskoj i filmskoj industriji, kao i u društvu u celosti. Sada je vreme da svi postanemo diverzivni i inkluzivni.
Gotovo da je trajalo čitav život da stignem dovde, ali je bilo vredno toga, jer pomaže drugima. Mi smo oni koji su preživeli i treba da smo ponosni na svoja tela, koliko su neverovatna, bez obzira na to kako izgledaju.
https://www.mentalhealth.org.uk/
