Promena okruženja ovogodišnje ceremonije dodele Oskara nadmašila je prilagođavanja koja nameće pandemija. U pogledu nominacija, Oskar je ove godine diverzivniji nego ikad, zbog primetne zastupljenosti filmova koji tematizuju invalidnost.
Film Sound of Metal nagrađen je u kategorijama najbolje montaže i zvuka, a prati priču o bubnjaru koji se suočava sa gubitkom sluha. Glavni glumac Riz Ahmed naučio je znakovni jezik za ovu ulogu. Paul Raci, nominovan za najbolju sporednu ulogu, dete je gluvih roditelja, a mnogi glumci u filmu su gluvi. Film Crip Camp, nominovan za najbolji dokumentarni film, istražuje kako je kamp za decu i mlade s invaliditetom sedamdesetih godina prošlog veka uticao na pokret za prava osoba s invaliditetom u SAD. Za najbolji kratki film nominovan je Feeling Through, prvi moderni film u kome glumi gluvoslepa osoba, Robert Tarango. Sve ovo ukazuje na veću zastupljenost osoba s invaliditetom u svetu filma, kao i na smanjenje tendencije da glumci bez invaliditeta glume osobe s invaliditetom.
Pored gluve glumice Marlee Matlin, koja je 1987. godine dobila Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu Children of a Lesser God, Akademija je do sada nagrađivala glumce bez invaliditeta u ulogama osoba s invaliditetom, na primer, Eddie Redmayne je 2014. godine dobio Oskara za ulogu u filmu The Theory of Everything, u kome glumi Stivena Hokinga. Prošle godine, godišnji izveštaj o nejednakosti koji je objavila Škola za komunikaciju i novinarstvo iz Floride, pokazuje da samo 2.3% likova u 100 filmova sa najboljom zaradom iz 2019. prikazuje osobe sa invaliditetom. Tome treba dodati da se zajednica osoba s invaliditetom suočava sa spektrom različitih pitanja, a u filmovima se invaliditet najčešće izjednačava sa korišćenjem kolica ili štake.
Šta zejednica osoba s invaliditetom ima da kaže o ovogodišnjim nominovanim filmovima?
Sound of Metal
Film o bubnjaru i uticaju gubitka sluha na njegov život i živote onih oko njega.
Sound of Metal izaziva mi konfliktna osećanja. Nominacija za Oskara i medijska pažnja doprineli su tome da ljudi više razmišljaju i uče o gluvoći – što je dobro, do određene granice. Ali, glumački i kreativni tim je mahom čujući, pa je neminovno da postoje neka pitanja o verodostojnosti i temama koje film istražuje. Netačnosti, poput one da kohlearni implant vraća sluh ili da audiolog koristi termin potpuno gluv (retko ko uopšte nema sluh) samo su neka od pitanja koja se nameću. Činjenica da je Riz Ahmed savladao znakovni jezik i veštinu sviranja bubnjeva svakako je pohvalna, a njegovo iskustvo učenja američkog znakovnog jezika može se lako preneti na lik Rubena kojeg tumači i na njegovu priču. Ali, stav da čujući glumac mora da dobije ulogu zato što je Ruben nekada bio čujući, odbacuje iskustvo glumaca koji su ogluveli tokom života. Gluva glumica Lauren Ridloff ima sporednu ulogu u filmu, pa je njena pojava samo nesuvisli tokenizam. Iz mog stanovišta, to je jedna strana zastupljenosti osoba s invaliditetom u filmovima. Druga strana je da ih uopšte nema u filmu. Potrebna nam je verodostojna predstava osoba s invaliditetom, kako pred kamerom, na centralnom mestu, tako i iza kamere, uključujući i aspekte same priče i režije.
Liam O’Dell, novinar (Gluv, 24)
Film me je rasturio, na dobar način. Riz Ahmed je više nego izvanredan i dobio bi moj glas za Oskara. Prateći Rubenov put, sve vreme sam stajao uz njega, jer je na neki način odražavao moj konfliktni put. Paul Raci je fantastičan kao zagovornik znakovnog jezika. Bio je toliko u pravu, ali ne bih pratio njegove ideale. Trenutno sam u stanju da govorim kao i svi drugi. Čitam s usana i koristim slušni aparat, pa ne nameravam da učim znakovni jezik. Kad je reč o odluci o učenju znakovnog jezika, kod mene uvek nastane konflikt. Moj mlađi brat je isto gluv i koristi slušne aparate. Nedavno su mi rekli da moja gluvoća postaje ozbiljna i da mi je potreban kohlearni implant. Sve je to bilo neverovatno preplavljujuće i trebalo mi je nešto da se usaglasim sa realnošću. Film Sound of Metal mi je to omogućio, u pravo vreme. Generalno govoreći, film je doneo pravdu zajednici gluvih. Ujedno je široj publici pokazao da nisu sve gluve osobe iste. Zajednica gluvih je diverzivna i raznovrsna. Posebni smo i često smo potcenjeni. Jedino što želimo je da nas poštuju i shvataju ozbiljno.
Felipe Dumas, scenarista (Gluv, 29)
Crip Camp
Dokumentarac o kampu Jened, progresivnom letnjem kampu za tinejdžere s invaliditetom koji je bio iskra pokreta za prava osoba s invaliditetom.
Film nas je dotakao jer smo se nas dvoje sreli u sličnom kampu 2000. godine i venčali smo se tri godine kasnije. Bilo je lepo videti generacije koje su nam prethodile. Interesantno je što su koristili originalne snimke iz tog perioda – to je doprinelo osećaju jedinstva i duha tog vremena. Odrasli ljudi koji tretiraju jedni druge kao odrasle – ne znam da li bismo to danas mogli da zabeležimo. Čudno je, iako danas imamo više načina da se povežemo, čini se da smo udaljeniji nego pre. Rođeni smo sedamdesetih i bili smo institucionalizovani. Prevalili smo dug put od tada, ali još uvek moramo da se snalazimo u ejbilističkom svetu. Danas, kad sretneš nekoga bez invaliditeta, uglavnom dobiješ dve stvari: ljude koji te prihvataju takvim kakav si, ili se ponašaju kao da hodaju po jajima oko tebe. Nadamo se da će Crip Camp uticati na društvenu svest. Otkako se pojavio, mnoge osobe bez invaliditeta nas pitaju jesmo li gledali taj film, jer prikazuje deo naše istorije. Naš brak je jedini brak koji ujedinjuje dve osobe s invaliditetom u Teksasu. Nadam se da će posle ovog filma ljudima biti prijatnije da postavljaju pitanja i da će se pokrenuti više razgovora o osobama s invaliditetom i njihovim pravima. Dokumentarac je potvrdio da je put do promene dvosmerna ulica.
Jason and Joey Rhodes, jutjuberi (cerebralna paraliza/ spina bifida, 44 i 42)
Pripadam novoj generaciji aktivista pokreta za prava osoba s invaliditetom (rođena sam 1995. godine, a to je godina kada je usvojen Akt protiv diskriminacije osoba s invaliditetom u Velikoj Britaniji). Gledajući Crip Camp i učeći o temeljima i radu prethodnih aktivista, onih kojima toliko dugujem za stečena prava i slobode koje danas živim, osećala sam se uzemljeno i motivisano. Dobila sam osećaj da sam deo nečeg što je veće od moje lične borbe, da sam povezana sa zajednicom ljudi koja deli moja iskustva i poglede na svet. Prešli smo dug put, ali je dug put i dalje pred nama, a Crip Camp je inspirisao celu jednu generaciju da se upusti u borbu.
Katie Pennick, aktivistkinja (korisnica kolica, 25)
Feeling Through
Kratak film u kome beskućnik, tinejdžer po imenu Tereek, na autobuskom stajalištu susreće gluvoslepog Artija.
Film bi se mogao svrstati u inspiration porn kategoriju, ali razumem da dopire do gledalaca bez invaliditeta kojima treba predstaviti svet gluvoslepih. Realističnost predstave varira u filmu. Koliko god da su taktilne interakcije verodostojne, kao što je lupkanje po kolenu da bi se osobi stavilo do znanja da ste pored nje, viknuo sam na ekran kad je Artie prikazan kako drži znak koji ukazuje na njegove potrebe. Razumem da je to zasnovano na iskustvu režisera, ali niko koga poznajem to ne radi u našoj zajednici. Dobro je što film naglašava kako gluvoslepe osobe mogu biti iskorišćene. Ipak, iako film podiže svest, smatram da je njegov celokupan uticaj negativan. Predstavlja iskustvo jednog čoveka kao iskustvo svih gluvoslepih osoba. Ljudi koji vide i čuju će reći: – A, pa da, ako hoću da pomognem nekome ko je gluvoslep, mogu slobodno da uzmem njegov novčanik i da platim umesto njega u prodavnici, a on će razumeti slova koja mu iscrtavam na dlanu. Ali to nije uvek slučaj. Osećam da smo tako slabo zastupljeni u medijima, da nas je gotovo strah da to kritikujemo. Feeling Through više je preigravanje stereotipa, nego što predstavlja osobu s invaliditetom. Čekam dan kada će se pojaviti lik sa invaliditetom, a da zaplet nije usredsređen na sam invaliditet.
Max Fisher, jutjuber, (gluvoslep, 25)
Mnoge organizacije osoba s invaliditetom su oduševljene što gluvoslepi glumac igra u filmu. I ja sam oduševljena, ali to ne opravdava štetne poruke filma. Ejbilizam sprečava mnoge da ovom filmu daju poštenu kritiku. Trebalo bi da smo u stanju da istaknemo šta je urađeno valjano, a šta katastrofalno. New York Times hvali ovaj film kao navodni prozor u mahom nepoznat svet gluvoslepih osoba. To je netačno. Gluvoslepe osobe koje poznajem ne daju svoje novčanike potpunim strancima, ne kupuju stvari kojima ne znaju cenu, niti spavaju u sred noći na autobuskim stajalištima Njujorka. Film je mogao da prikaže kako slepe osobe u Americi na različite načine savijaju novčanice da bi ih razlikovale. Mogao je da prikaže kako gluvoslepa osoba ljubazno pita tinejdžera želi li nešto iz prodavnice. Mogao je da prikaže pravilnu tehniku upotrebu štapa ili kako biti vodič. Ali nije prikazano ništa od toga. Poverenje je krhko. Mnoge osobe s invaliditetom se plaše da će biti iskorišćene. Feeling Through ne samo da potvrđuje taj strah, nego podstiče saosećanje za lopove, umesto pravde za osobe s invaliditetom. Karakter sa invaliditetom samo je puki rekvizit u priči osobe bez invaliditeta. Način na koji su osobe s invaliditetom predstavljene u filmovima utiče na diskriminaciju s kojom se suočavamo u stvarnom svetu. Gluvoslepe osobe retko se pojavljuju na ekranu, a samim tim je šteta koju ovaj film prouzrokuje značajna. Neki kritičari tvrde da je Feeling Through prvi film koji je gluvoslepom glumcu dao ulogu, što nije tačno. U filmu Deliverance iz 1919. godine, Helen Keler glumi samu sebe. Nastavimo da se sećamo Helen Keler.
Haben Girma, zastupnica za ljudska prava, govornica i autorka (gluvoslepa, 32)
