Roditelji bi trebalo da zagovaraju inkluziju sa svojom decom.
Znamo da sa decom vredi razgovarati o inkluziji, bilo da se odnosi na rasu, rod, religiju ili seksualnost. Ali mnogi razgovori o različitosti često izostavljaju invalidnost. Iako je pokret osoba s invaliditetom napravio ogromne pomake tokom godina, pred nama je i dalje dug put kad je reč o razumevanju iskustava osoba s invaliditetom i stvaranju pristupačnijeg sveta.
– Roditelji narednih generacija imaju ključ za rekonstrukciju ejbilističkog društva, a ključ je u tome da nauče nove generacije da prihvate invaliditet kao različitost – kaže Marie Dagenais-Lewis, umetnica i aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom.
Kako da pokrenete takve razgovore?
Normalizujte invaliditet
– Mislim da je najvažniji princip kojim roditelji treba da se rukovode normalizacija invaliditeta – kaže Lydia X. Z. Brown, aktivistkinja Nebinarne mreže i mreže žena s autizmom. – Ljudi žive na različite načine i na različite načine se kreću ovim svetom. Kad gluve osobe koriste znakovni jezik, to nije ništa manje od komunikacije. Ako se neko vrti ili ljulja pored fontane, to nije uvrnuto niti čudno. To je samo drugačiji način da se izrazi radost.
Roditelji mogu navesti da baka koristi štap za kretanje ili da rođak ima slušni aparat. Neka bude jasno da je invalidnost uobičajeni deo ljudskog iskustva i pričajte o tome kao o činjenci. Invalidnost je samo još jedan izraz našeg raznolikog sveta, a ne nešto zastrašujuće ili tužno.
– Ne mislim da od toga treba praviti razgovor od velike važnosti – kaže Cara Liebowitz, pisac i razvojna kooordinatorka Nacionalnog saveta za samostalni život. – Ima načina da se o tome razgovara prirodno, kad za to dođe vreme. Za decu je najjednostavnije objašnjenje da su ljudska tela i umovi različiti, zbog čega će neki ljudi teže hodati, videti, čuti… u poređenju sa drugim ljudima. Invalidnost nije neka velika stvar za decu – postaje, ako roditelji od toga naprave veliku stvar.
Vodite računa o jeziku
– Roditelji bi trebalo da se ograde od eufemizama kao što su posebne potrebe ili različito sposobni. Takvi eufemizmi zapravo su duboko ukorenjeni u ejbilizmu i suštinski se ne odnose na invalidnost – kaže Dagenais-Lewis.
Nemojte se plašiti da upotrebite reč invalidnost i invaliditet. Okolišanje oko tih reči može usaditi ideju da je invaliditet nešto od čega treba zazirati ili se plašiti.
– Uvek ohrabrujem roditelje da rade na sopstvenoj nelagodi ugrađenoj u koncept invalidnosti i da o tome govore bez eufemizama i sladunjavih opisa – kaže aktivistkinja Emily Ladau, autorka knjige Demistifikacija invalidnosti. – Što direktniji jezik koristimo, lakše razgovaramo sa decom.
Mnoge osobe s invaliditetom zalažu se za jezik koji ne stavlja osobu na prvo mesto (osoba s autizmom), nego njen identitet (autistična osoba).
Komičar, glumac i aktivista Maysoon Zayid kaže: – Cerebralna paraliza nije moja pratilja na maturskoj večeri. Ne mogu je otkačiti kad god hoću. To je deo onoga što ja jesam, a ne nešto što je sa mnom. Mislim da to pitanje svojine doprinosti destigmatizaciji invaliditeta.
Držite se neutralne vrednosti
– Jedna stvar koju često ističem kad razgovaram sa decom: Invalidnost nije ni dobra ni loša stvar, jednostavno je to što jeste. Ima neutralnu vrednost – kaže Kristine Napper, učiteljica i autorka Dečje knjige o invalidnosti.
Nemojte se odnositi prema invalidnosti kao prema nečemu negativnom, što izaziva strah, sažaljenje ili nelagodu. Izjave poput: – Jao, kako je to tužno, nema jednu ruku, ili: – Imaš sreće što nisi takav – izuzetno su štetne. S druge strane, izbegavajte da osobe s invaliditetom predstavljate kao inspirativne samo zato što imaju invaliditet.
– Postoji tendencija da se kaže: – Pogledaj tu ženu s invaliditetom, zaista treba da joj se diviš! Tako je hrabra. Toliko toga je prevazišla. Brown kaže: – To može da zazvuči kao kompliment, a zapravo objektifikuje osobe s invaliditetom i učvršćuje ideju da osobe s invaliditetom zaslužuju poštovanje jer su prevazišle invaliditet i da je invaliditet nešto tako loše, da se treba izdići iznad njega.
Naglasite da se prema svima treba odnositi sa jednakim poštovanjem
– Naročito je mlađoj deci važno objasniti da invalidnost nije nešto čega se treba plašiti i da osobe s invaliditetom nisu zastrašujuće, nego ljudi kao i svi – kaže Melissa Blake, aktivistkinja i pisac.
Imajući to na umu, razgovarajte o osobama s invaliditetom kao što razgovarate o osobama bez invaliditeta. Tome naučite decu. Deca vide kako se ophodite prema osobama s invaliditetom i usvajaju isti obrazac.
– Najbolje što roditelj može da uradi za svoju decu je da sam demonstrira ponašanje kakvo bi želeo da dete usvoji – kaže Ladau. – Ako roditelj zbija šale ili pravi komentare, to je ponašanje koje će se usaditi u dete mlađeg uzrasta. Sećam se kad je jedan roditelj mislio da je prikladno reći: – Pazi, pregaziće te tim kolicima!
Brown naglašava da smo svi sazdani iz mnoštva toga, bilo da imamo invaliditet ili ne. Osobe s invaliditetom nisu neko ko traži milostinju niti građa za priče koje greju srca tipične populacije.
– Svaka osoba je sposobna da bude seronja ili da bude fina. Pretpostaviti da su sve osobe s invaliditetom posebne, da su nevini anđeli ili odvratna stvorenja – u svakom slučaju je dehumanizujuće – kaže Brown. – Ako je za vaše dete uobičajeno da priđe strancu i da kaže: – Zdravo! Kako ste? – treba ga naučiti da na isti način prilazi osobama s invaliditetom.
Nemojte ih posramljivati zbog pitanja koja postavljaju
Nije neuobičajeno da deca roditeljima postavljaju pitanja o osobama s invaliditetom koje vide u javnosti. Obično kažu nešto poput: – Šta nije u redu s rukom te žene? Ili: – Zašto onaj čovek smešno hoda? Takva radoznalost je sasvim prirodna i u tome nema ničeg lošeg.
– Važno je da ne posramljujemo decu kad postavljaju takva pitanja – kaže Blake. – Kad sam u javnosti, ponekad čujem da deca pitaju roditelje: – Šta nije u redu s njom? – i pokazuju na mene. Roditelji često ignorišu pitanje i kažu detetu da se utiša. Dođe mi da viknem: – U redu je da me to pita! Zaista mi nije problem da odgovaram na takva pitanja i, što iskreniji i otvoreniji dijalog o invalidnosti imamo, manje će ta vrsta pitanja biti tabu.
Ako ućutkate dete ili mu kažete da je nepristojno, šaljete poruku da je invalidnost nešto čega se treba stideti i da je to tabu. Umesto grdnje, neka bude jasno da su pitanja dobrodošla, dajte jasne odgovore poput: – Koristi kolica da bi se kretala.
Recite ne znam
Deca često pitaju zašto neko koga vide ima invaliditet. U toj situaciji, potpuno je u redu da kažete ne znam.
– Ponekad čujem da roditelji odgovaraju sopstvenim pretpostavkama o mom invaliditetu koje su obično netačne – kaže Napper. – Najbolje interakcije se odvijaju kad roditelj kaže: – Ne znam, hajde da je pitamo, ako želi da nam kaže. Na taj način pričamo sa ljudima, a ne o ljudima, a detetu ujedno dajemo poruku da osobe s invaliditetom nisu zastrašujuće i nepristupačne.
Napper savetuje da uvek tražite dozvolu, na primer: – Da li je u redu da vas nešto pitamo? Tako ste obznanili da vam stranci ne duguju lične informacije o sebi i da je razgovor opcion. Ako neko ne želi da vam odgovori, neka bude jasno da je to sasvim u redu.
– Uvek rado dajem odgovore na dečja pitanja i čini mi se da većina osoba s invaliditetom reaguje isto. Često nam se to dešava, tako da već imamo odgovore koji su primereni za decu. Kad odgovorim na pitanje, posebno cenim ako se roditelj nadoveže neobaveznim razgovorom o vremenu ili bilo čemu. To je način da pokažemo da su osobe s invaliditetom ljudi s kojima se može voditi uobičajena konverzacija o običnim temama.
Liebowitz takođe kaže da se raduje kad je u prilici da na jednostavan način objasni deci invaliditet.
– Imam cerebralnu paralizu i koristim različita pomagala za kretanje, kao i električna kolica. Kad me deca pitaju o tome, obično kažem: – Moje noge nisu snažne kao tvoje – što je za njih zadovoljavajući odgovor. Onda im pokažem kako funkcionišu moja električna kolica, kako se sedište pomera gore-dole, čime se otklanja svaka nervoza o toj velikoj čudnoj mašini na kojoj sedim.
Ako nije izvodljivo da osobi s invaliditetom postavite pitanje, možete jednostavno reći da ne znate i istraživati moguća objašnjenja. Na primer: – Možda je rođena bez ruke, a možda je imala nezgodu. Mnogi ljudi nemaju jednu ili obe ruke iz različitih razloga, to je deo onoga što su.
Istaknite sličnosti
Razgovor o osobama s invaliditetom ne mora biti usredsređen isključivo na različitosti. Ujedno možete istaći i sličnosti, makar to bilo da osoba koja koristi kolica u supermarketu bira iste namirnice koje su omiljene vašem detetu.
– Istaknite sličnosti: – Tvoj prijatelj ima ADHD sindrom, ali voli da igra roblox baš kao i ti – kaže Amanda Morin, bivša učiteljica i aktivistkinja. – Sličnosti su važne da bismo povezali kako su postojeće razlike deo onoga što neka osoba jeste, ali ne predstavljaju celokupnu sliku.
Ako nema jasnih zajedničkih interesovanja, možete uopšteno govoriti o sličnostima među ljudima.
Objasnite da invaliditeti nisu uvek vidljivi
– Važno je zapamtiti da su neki invaliditeti vidljivi, a neki nevidljivi – kaže Napper. – Ne možemo uvek da vidimo nečiji invaliditet, što ne znači da nije stvaran. Učenje o različitim invaliditetima pomaže nam da sa više svesnosti prepoznajemo nečije potrebe i da na njih odgovorimo kreativno.
Razumevanje nevidljivih invaliditeta pomaže deci da imaju više empatije prema drugima.
– Ne možemo uvek da vidimo šta sve utiče na nečiji svakodnevni život – kaže Morin. – Postoje razlike u razmišljanju i učenju. Sama se suočavam sa poteškoćama u senzornom procesuiranju. Ponekad je nešto što izgleda kao stvar ponašanja zapravo stvar invaliditeta, pa je važno da ne brzamo sa zaključcima, da ne kažemo odmah kako je neko dete nevaspitano ili teško, nego da se zapitamo: – Zašto se to događa?
Koristite medije
– Čitajte blogove, ponudite deci knjige o invaliditetima i različitostima, pratite televizijske programe koji prikazuju inkluziju – predlaže Ana Maritza Rivera, tumačica znakovnog jezika, autorka knjige za decu Ako možeš da čuješ moje ruke koja prikazuje život petogodišnje gluve devojčice Viktorije. – Kao generalno uputstvo, predložila bih da davanje sopstvenog glasa bude prioritet. Ima dobrih knjiga čiji su kreatori u bliskoj vezi sa osobama s invaliditetom, ali knjige najboljeg kvaliteta su one koje su pisane iz prve ruke, od strane samih osoba s invaliditetom.
Neka konverzacija traje
– Razgovor o invalidnosti treba da ima kontinuitet – kaže Morin. – Počnite kad su deca mala, razgovarajte o tome kako smo svi po nečemu različiti – različitost je deo ljudskog iskustva. Za mlađu decu, to je stvar konkretnog razmišljanja, humanizacije drugih ljudi iz okruženja u balansu znatiželje i poštovanja. Kako deca odrastaju, bolje će razumeti kako to izgleda u praksi.
Stariju decu možete uključiti u razgovor o pristupu pravdi, pokretu osoba s invaliditetom, intersekciji i aktuelnom aktivizmu unutar zajednice.
– Ujedno je važno podržati decu da razmišljaju o tome kako svet možemo učiniti pristupačnim za sve – kaže Napper. – Deca imaju jak osećaj za pravičnost, znaju šta je fer a šta nije, tako da će za njih imati smisla da svako bude svuda dobrodošao. Ima mnogo prostora za razgovor o tome kako invaliditet utiče na nečije potrebe i kako možemo da prilagodimo sopstveno ponašanje i okruženje da bismo odgovorili na te potrebe.
Ključ je u tome da se razgovor kontinuirano odvija i da aktivno slušamo.
– Najvažnije je zapamtiti da osobe bez invaliditeta mogu da nam budu najbolji saveznici tako što će se uključiti u otvoren i iskren razgovor – kaže Emily Laday. – Što pre to započnemo sa svojom decom, lakše ćemo proširiti talas inkluzivnosti i prihvatanja.
