Natalija Vladisavljević je spisateljica, koreografkinja i plesačica, aktivna u novosadskoj organizaciji Per.Art koja deluje u oblasti izvođačkih umetnosti i inkluzije u kulturi. Rođena je sa Daunovim sindromom. Poeziju piše od detinjstva, a do sada je objavila dve knjige: Ovako ima smisla da živim ovako i Sunce na vagonu. Neke od predstava Per.Arta oslanjale su se na njene poetske tekstove (Kao da život ima početak i kraj, Prelepi snovi imaju nadu i druge), prvi čin Rekonstrukcija Hexentanz-a u predstavi Dis_Sylphide nastao je po njenom libretu i koreografiji, a realizovala je i autorsku predstavu Ples u XXI veku. Natalija trenutno piše koreografsku parituru za novu predstavu pod nazivom Kompozicija za ples budućnosti.

Uz podršku Olivere Kovačević Crnjanski, koreografkinje, plesne pedagoškinje i jedne od osnivačica Per.Arta, Natalija Vladisavljević za Portal o invalidnosti otkriva segmente svojih kreativnih procesa, poimanje umetnosti, isprepletenost pisanja i plesanja, preporučuje omiljene predstave i poziva nas da se vidimo i savremenom plesu.

​Kaži nam 5 najvažnijih stvari o sebi.

NV: – Pametna sam, druželjubiva, imam puno prijatelja i prijateljica, spisateljica sam, koreograf i plesačica.

​Bez čega nijedan tvoj dan ne može da prođe?

NV: – Ujutru kad se probudim popijem vodu, lek, vitamine, pa sledi kafa i doručak i onda sam spremna za rad. Pišem, crtam i uživam. Družim se sa malim Dušanom, šetam se i pomažem tetki oko kućnih poslova. Volim da gledam i neke televizijske serije. Od kada je krenula epidemija, radim preko telefona i interneta razne projekte. Pomaže mi i brat. Olivera Kovačević Crnjanski i ja smo radile na jednoj radionici sa umetnicima iz Kameršpile iz Minhena. Saša Asentić (umetnički direktor Per.Arta) nas je pozvao i povezao sa njima. Olivera je kucala, a ja sam joj govorila na telefon. Smišljala sam koreografske partiture za sve njih, pa smo onda te partiture slali njima. Oni su onda pravili korografije i preko interneta nam slali da ih vidimo. Sada radim sa pijanistkinjom Dunjom Crnjanski na muzici na osnovu mojih grafičkih partitura. Inače radimo svi zajedno iz Per.Arta, skupljamo materijale za moju novu predstavu.

​Od svih mesta koja si do sada posetila, koje je najuzbudljivije i po čemu?

NV: – Može tri? Minhen, Teheran i Japan! U Minhenu smo igrali Dis_Sylphide [koprodukcija Per.Art, Kampnagel, Mousonturm i MIKUB], čak sam videla najavu na računaru. Igrali smo na jednoj velikoj sceni, puno ljudi je došlo da nas gleda i da nas podrži za taj naš uspeh u Dis_Sylphidama, to je bilo na Sašin predlog. Ja sam bila jako zadovoljna. Posle naše predstave išli smo da gledamo druge predstave sa Festivala i to me je inspirisalo, jer sam gledala neke druge igrače na sceni, to mi je baš uzbudljivo bilo. Moja koleginica Frosina Dimovska mi je prevodila, jer su oni govorili na nekim drugim jezicima. Uvek mi je inspirativno kad gledam druge kako rade. U Teheranu mi je bilo uzbudljivo kada sam na sred predstave ostala u mraku. Kada se setim, na kraju predstave sam se baš smejala, bila sam zadovoljna kako smo to odigrali: ja, Saša, Frosina i Dunja, Olivera i izvođači iz Teherana. Ostala sam ozbiljna do kraja. Bilo mi je uzbudljivo kada me je Saša na kraju pitao: – Pa šta je to bilo, kako je nestalo svetla? Počela sam da se smejem, rekla sam mu da je tako i Meri Vigman plesala u mraku, toga sam se setila u tom momentu, a u stvari, verovatno je iskočio osigurač, dobro smo se snašli. Na kraju predstave smo se slikali za uspomenu. Išli smo da gledamo i druge glumce sa invaliditetom koji rade u pozorišnoj grupi Arse sa Miadom Nohehanom i Leiloi Dželolijan. Sada često gledam fotografije iz Teherana. Miad i Lejla su posle bili kod nas u Novom Sadu kada smo slavili 20 godina rada Per.Arta. U Japanu smo jeli japanska jela, šetnje su bile divne, svašta smo videli, to mi je bilo jako uzbudljivo. Posle predstave, na proslavi sam ja govorila u ime cele naše grupe, a naš Marko Bašica je počeo da peva na japanskom! Bilo je super i bilo je i jako smešno, Marko je znao sve na japanskom, oni nisu mogli da veruju. Hotel je bio odličan, nas tri, Sneža Bulatović, Jelena Stefanovska i ja, bile smo zajedno, a ostali svi u jednokrevetnim sobama. To sam ja sredila za na nas tri.

​Sećaš li se prve knjige ili priče koja te je rasplakala?

NV: – Sećam se, Zmajeva mala pevanija je bila prva knjiga koju mi je mama čitala. Mama mi je čitala nešto iz te knjige pa sam se ja bila rastužila i rasplakala, ne znam više tačno šta je to bilo.

​Kakva muzika te usrećuje?

NV: – Pa recimo, Labudovo jezero, Žizela i Romeo i Julija, to je muzika iz baleta, to mi se dopada. To je balet na klasičnu muziku. Kad vidim na računaru Petar Iljič Čajkovski, znam da je radio Labudovo jezero, slušam i uživam. Volim da pročitam i reč koreografa, pa onda radimo po mom. Sada radim na Labudovom jezeru, ali u savremenom plesu, a oni su radili na klasičnom.

​Kad bi mogla ponovo da proživiš jedan dan iz svoje prošlosti, u koji dan bi se vratila?

NV: – Na primer, vratila bih se u jedan dan sa bratom. Majstori su donosili ugalj, i ja sam morala da tovarim u četiri kante, pa je brat to posle škole prenosio u podrum da posle zagreva kuću. Toga se sećam i mogla bih da se vratim u taj dan, bilo je lepo vreme. Baš sam volela da pomažem bratu. Još bih se vratila u vreme kada smo nas tri šetale gradom, Jelena, Sneža i ja, kad sam bila u Novom Sadu pa smo sele u kafić u centru grada, naručile kafu i pričale. Sada, dok ova korona ne prođe, moram da budem u Kovinu, ne mrdam nigde.

​Kad bi pisala pod pseudonimom, kako bi tvoje knjige bile potpisane?

NV: – Hmm, potpisala bih se kao Nana, tako me moji zovu. Sada bih se potpisala sa koreograf Natalija Vladisavljević. U poslednje vreme pišem za ples. Moju novu knjigu bih nazvala Koreografska partitura i potpisala bih je kao koreograf Natalija Vladisavljević.

​Šta bi pitala devedesetogodišnju sebe?

NV: – Sada, sa 49 godina, inspiriše me novi rad na mojoj novoj predstavi. Pitam se često i smišljam neke ideje, pa pišem direktno u svesku sve u vezi sa predstavom. Kad sam imala 20 godina, ne sećam se o čemu sam razmišljala, a sa 90 godina bila bih baš matora. Sada sam srećna, a kad bih ušla u devedesetu godinu, ne bih nosila štap, to sigurno znam. Bila bih zadovoljna. Ipak, ne mogu sebe da zamislim sa 90 godina.

​Šta za tebe znači biti umetnik?

NV: – Umetnik, na primer, voli da slika i crta kao i ja. To sve spada u umetnička dela, to sam naučila od mog brata, on isto slika. Mogla bih da kažem da sam umetnica. Bavim se plesom, koreografijom i pišem. Volim muziku. Kao umetnik, prvo smislim neku ideju, pa o tome pišem, na primer, kao neki projekat. Potrebna je inspiracija, razmišljanje i talenat. Treba da budem zadovoljna time čime se bavim. Potrebno je da verujem u sebe. Kad zamišljam neki rad, onda osmislim sve; tako umetnik razmišlja. Ima inspiraciju i onda o tome piše i onda tako konstruiše scenu. Kad se radi, treba da se potpiše i ugovor i u njemu sve piše: kako se radi, ko radi. Znači, rade plesači, ali i koreografi.

​Kada si prvi put napisala pesmu i kome si je dala na čitanje? Sećaš li se kakav je to bio osećaj?

NV: – Ja mislim mami, a sada, kad nemam ni mamu ni tatu, tu je moj brat. Njemu sve dajem da pročita. Baš je to bilo davno, bila sam srećna kad sam krenula da pišem.

​Da li pesma nastaje u trenutku, ili kao rezultat dugotrajnog istraživanja, promišljanja, cepanja stranica i počinjanja ispočetka?

NV: – Ja sve pišem iz glave direktno u svesku, ali kad pogrešim, pocepam pa pišem ponovo. Prvo napišem koncept, jer tako ja radim kao koreograf. Obično istražujem i na računaru nešto o čemu pišem. Nekada nađem nešto u novinama, pa isečem i zalepim ili nađem neki tekst pa ga prepišem. Nekad uzmem neki naslov, pa čega se setim pišem o tome, naslov mi bude ta inspiracija. Pre sam pisala pesme. Ima smešnih pesama iz prošlosti, ljubavnih, pisala sam i o mami. Sve sam sama pisala svojom rukom. Nekada mi je mama pomagala, ali je uvek govorila da treba da se osamostalim. Tako sam pisala i ljubavne priče i ljubavne komade. To su mi bile prve inspircije, još kada su moji bili živi.

​Kažeš da te ples inspiriše da pišeš. Kako se zapravo odigrava taj stvaralački proces kod tebe? Možeš li da nam objasniš kakve su te veze između plesanja i pisanja?

NV: – Sve to spada u moje koreografske segmente. Prvo razmišljam o tome kakav je to ples, pa onda to i napišem. Tako ja pišem kao koreograf. Onda stvaram koreografske elemente, pokrete kroz improvizaciju kao govor tela. Svi sami o tome razmišljamo i kroz naše telo. Nekada pišem za neke plesače, napišem za njih partituru, ili mi plesači napišu nešto, pa ja to rekonstruišem i napišem kako ja to zamišljam, napišem im i instrukcije za ples. Volim da im napišem, pa onda neka oni sami rade za početak, a posle ih gledam na probi i kažem da nešto promene ili ih pohvalim.

​Šta se u tvom životu promenilo otkako si objavila knjigu Ovako ima smisla da živim ovako?

NV: – Prva knjiga se objavila u velikom tiražu, sigurno oko hiljadu, i sve je otišlo. Potpisala sam svakom, napisala sam svoje ime i podelila svima. Ne sećam se koje godine sam izdala svoju drugu knjigu, Sunce na vagonu. Minja Bogavac je radila na recenziji moje druge knjige. Predstavila je publici moju knjigu, bilo je to u Galeriji Matice srpske, tačno se sećam. Bilo je baš puno ljudi, ja sam se potpuno oduševila, svi su tražili knjigu od mene, prosto, nisam se nadala da će toliko ljudi doći! Bilo mi je puno srce, bila sam najsrećnija spisateljica. Radili smo posle toga puno predstava, mi u Per.Artu, a sada se radi predstava po mojim pričama, hoću reći partiturama. Dala sam jedan intervju za Pokretnicu i za Igora Burića, izašao je u Dnevniku.

​Olivera Kovačević Crnjanski: Kako to da si se setila tog intervjua, zašto su intrvjui važni?

NV: – Kada ti neko postavi pitanja, ti odgovaraš na pitanja i izvlačiš šta je važno da se kaže. Pogotovo je važno da intervju izađe pred predstavu, da publika sazna o čemu se radi, pa da svi dođu na predstavu. Iako sam postala popularna, ja radim puno, a promenila sam samu sebe da bih bila popularna. Svi me traže da bi komunicirali sa mnom, a ja kao koreograf moram sada publici dati da oni vide kako to izgleda. Popularnost je kada se popuni puno ljudi koje zanima naša predstava i, ako sam ja toliko popularna i vezana za to što radim, to sve utiče na mene i na njih, na publiku.

Alisa je lepa devojka. Ona stoji na tabli šaha. Ona se pomera kao lovac ili pijun. Ja ne mogu da se pomerim kao da sam zabranjena meta što ona čini da je zamrznuta. Počinjem da se smrzavam nisam u frižideru čoveče sva se topim od miline.

(Alisa, Sunce na vagonu)

Foto: Aleksandar Ramadanović

​Kad bi neko tvoju knjigu Sunce na vagonu preradio u ulje na platnu, šta bismo videli na toj slici? Koja boja preovladava?

NV: – Pomislim na žutu boju, žuto kao što je Sunce žuto. Naslikala bih voz u braon boji koji ide kroz polje. Izdaleka se vide suncokreti, a Sunce je visoko na nebu i obasjava voz. U vozu smo mama i ja.

​Šta je teže: napisati tekst ili doći do odgovarajućeg naslova? Kako si birala naslove za svoje knjige?

NV: – Nije mi teško da pišem. Često napišem prvo tekst, pa onda napišem naslov. Uvek ide prvo koncept na papir sa strane, pa onda tekst ide direktno u svesku. Uvek prvo prostudiram tu temu koju pišem da bih tačno napisala. Naslove za knjige smo smislili Saša i ja. Saša me je pitao prvo da napišem kratku priču, pa da nacrtam to što sam pisala, onda smo razmišljali i razmišljali i izvukli smo taj naslov, Sunce na vagonu.

​Šta bi savetovala nekome ko radi na svojoj prvoj knjizi?

NV: – Prvo da razmisli malo bolje, da se seti šta je hteo i da piše iz glave. Ako ti se nešto dopadne, to uzmeš, a ako ti se ne sviđa izbaciš; sortiraj. Važno je da imaš ideju i da razmisliš prvo šta bi mogla da uradiš sa tom idejom. Možeš da imaš inspiraciju, budi potpuno opuštena, ne razmišljaj ni o čemu drugom, samo misli na to što pišeš. Deo moje kompozicije je crtanje. Čim napišeš, to i nacrtaj. Uzmeš olovku i setiš se: aha, sada ću to i da nacrtam da rekonstruišem tekst. Taj crtež ide u knjigu, ali i ne mora da uđe u knjigu. Možeš posle da ga uramiš i okačiš u svoju sobu.

​Šta misliš da većinu ljudi sprečava da ispolje svoju kreativnost?

NV: – Ja mislim da su svi ljudi za nešto talentovani. Ipak, neki ljudi nemaju mogućnosti. Neki zbog nečeg ne mogu da pokažu svoj talenat. Ipak, ne možeš odjednom da se baviš umetnošću. Mislim da neki ljudi nemaju dovoljno snage za tako nešto. Treba da imaš i iskustva u radu i talenat, da predstaviš sebe kao umetnika. Tim ljudima koji nemaju snage treba prostor za njihov talenat, da prikažu sebe, i podrška.

​Po čemu pamtiš svoj prvi dolazak u Per.Art?

NV: – Davno je to bilo, još u Gagarinovoj. Mama me je jednom dovela tamo. Znam da je Saša bio sa nama. Bilo nas je puno, ekipa se menjala, ali još uvek se družimo i mnoge od njih viđam u publici. Družili smo se, plesali, slušali muziku, radili smo sa volonterima… Sećam se Hlebnih priča [predstave koja je nastala u Kamernom pozorištu muzike Ogledalo] izveli smo to na Spensu. Rajko Reljić, Majda Krešević, ja, Goran Gostojić, Kristina Berenji, Mladen Malić, Jelena Stefanovska… izvodili smo ples sa hlebom. Šta sve možeš sa hlebom, po tome se radila ta prva predstava. Toga se samo sećam, stvarno je bilo davno, bila sam jako mlada, ne znam koliko sam tada imala godina.

​Zbog čega ti je važno da budeš deo te organizacije?

NV: – Važno mi je da budem okružena prijateljima i prijateljicama iz Per.Arta. Svi su uz mene. I važno mi je zbog svega što radim u Per.Artu.

​Šta je za tebe najteže u procesu nastajanja jedne pozorišne predstave?

NV: – Ništa mi nije teško. Nije mi teško da igram, ni da radim koreografije. Jeste da se nekad umorim kad radim i kad pišem, ali to sve spada u talenat koreografa i na kraju budem zadovoljna što radim sa svima.

​Kad se predstava završi i publika ode, sa čim ostaješ?

NV: – Zadovoljna sam, jer je publika imala snage da nas vidi i da nam aplaudira. Neki put se rastužim, zaplačem se, valjda zato što sam srećna. Budem uzbuđena, osetim da je sve na meni, pa se i rasplačem zbog toga. Ali, mislim, bolje mi je da budem srećna jer, kad publika bude na nogama, treba da me vidi kakva sam sada, snažna. Kad se na kraju držimo za ruke i poklanjamo se, onda pokažemo da smo uspeli! To je karakteristično za nas u Per.Artu.

​Kojih 5 pozorišnih predstava bi svako trebalo da pogleda?

NV: – Moju novu predstavu, Ples u XXI veku. Preporučila bih i neki balet da se pogleda: Damu s kamelijama, Labudovo jezero, Romea i Juliju, Žizelu koju će raditi naša Jelena Stefanovska. Ima i dobrih dramskih predstava, Radovan treći, sećam se da sam to gledala sa mamom, igrao je onaj pokojni glumac, Zoran Radmilović, baš je bilo smešno. Sećam se Fragmenata i Pop it Up-a iz Foruma za novi ples.

​Šta nedostaje savremenom pozorištu?

NV: – Scena. Sada zbog korone ne možemo ništa da igramo, nedostaje nam publika, nedostaju nam probe i da se vidimo već jednom, to mi sada najviše nedostaje: da se vidimo u savremenom plesu.

​O čemu će biti pesma ili scena koju tek treba da napišeš?

NV: – Počela sam da pišem novu scenu, koreografsku partituru za moju novu predstavu i razmišljam gde ćemo je izvesti. Zove se: Kompozicija za ples budućnosti.

​Bilo šta što nisam pitala, a važno je reći?

NV: – Dođite da nas gledate!

​

Redakcija

Izdavač: …IZ KRUGA – VOJVODINA, organizacija za podršku ženama sa invaliditetom. Medij je upisan u registar javnih glasila pod brojem IN000088 4. novembra 2010. godine.