Per.Art je novosadska organizacija koja već dve decenije deluje u oblasti izvođačkih umetnosti i inkluzije u kulturi. Organizacija okuplja mlade sa intelektualnim invaliditetom, njihove roditelje i članove porodica, profesionalne umetnike iz oblasti pozorišne, plesne i vizuelne umetnosti, defektologe, druge stručnjake i volontere. Svoje aktivnosti Per.Art sprovodi kroz programe Umetnost i inkluzija, program za stvaralaštvo i inkuziju mladih sa intelektualnim invaliditetom, i Savremeni ples, program istraživačko-umetničkih plesnih projekata za razvoj scene savremenog plesa i performansa u Srbiji, kao i za međunarodno umrežavanje. O stvaralačkim procesima, istraživanju plesa, preplitanju umetnosti i aktivizma, razvoju publike i važnosti interakcije između umetnika sa i bez invaliditeta razgovaramo sa članovima Per.Arta: Oliverom Kovačević Crnjanski, Daliborom Šandorom, Natašom Murge Savić, Đorđem Hrubenjom i Frosinom Dimovskom.

Olivera Kovačević Crnjanski inicirala je i vodila Forum za novi ples u Baletu Srpskog narodnog pozorišta, a u Per.Artu je od samog osnivanja. Koautorka je i koreografkinja mnogih predstava Per.Arta, a povremeno se pojavljuje i kao izvođačica.

– Oduvek sam bila očarana plesom i plesanjem. Najviše prostora za bavljenje plesom, na način na koji sam to volela i volim da radim, pružali su mi Forum za novi ples i Per.Art. Kolektivni rad, entuzijazam, poštovanje, ljubav, tolerancija i solidarnost su principi koje negujemo i zbog kojih opstajemo.

Dalibor Šandor, izvođač i plesač, koautor je Per.Artove predstave Mi nismo čudovišta. U Per.Artu je deset godina.

– Tu se osećam slobodno, kao da sam u nekom drugom svetu. Trudim se da uvek dam svoj maksimum i da pokažem da mi, osobe sa invaliditetom, nismo za potcenjivanje, ali ne treba nas ni precenjivati.

Nataša Murge Savić, vizuelna umetnica, jedna je od osnivačica Per.Arta. Radi kao izvršna producentkinja, koordinatorka, organizatorka, voditeljka umetničkih procesa, kostimografkinja i scenografkinja.

– Program Umetnost i inkluzija me je „uvukao“ kroz rad na kostimu i scenografiji za predstavu „Gatka“ 2003. godine. Prepoznavanje se desilo u trenutku i odmah me je odredilo. Shvatila sam da želim da se borim za prava na umetnost naših kolega sa intelektualnim invaliditetom i da svojim veštinama i u saradnji sa kolegama i koleginicama pokušam da stvorim i proširim taj prostor u našem društvu. Izazov je bio pronaći modele i steći veštine za sve ono što jedan rad u civilnom sektoru nosi, već 20 godina borba traje i nema odustajanja.

Đorđe Hrubenja, telefonista po obrazovanju, pre dolaska u Per.Art bavio se folklorom. U protekle dve godine nastupa u predstavama.

– Jako mi je značajno da budem deo te grupe zbog druženja, rada i gostovanja. Preko prijatelja Per.Arta iz čitavog sveta mogu da saznam kako žive drugi umetnici sa invaliditetom.

Frosina Dimovska, nastavnica baleta u Srednjoj Baletskoj školi u Novom Sadu, u Per.Artu vodi inkluzivne plesne radionice i učestvuje kao izvođačica. Članica je plesnog kolektiva Pokretnica i suosnivačica Udruženja Praktikabl, platforme za savremenu umetnost i kulturu.

– To su samoorganizovane strukture u kojima se, sa prijateljima i saradnicima, bavim edukacijom i koautorskim radom u polju savremenih izvođačkih umetnosti, putem kojih se trudimo da uspostavimo i poboljšamo uslove za rad na lokalnoj sceni savremenog plesa. Per.Art je jedinstven po svom umetničkom radu i po grupi posvećenih, hrabrih i profesionalnih umetnika sa i bez invaliditeta, u radu sa kojima neprekidno učim da više slušam i bolje razumem svet oko sebe i društvo u kojem živimo.

Kako je organizacija nastala i odakle baš taj naziv: Per.Art?

Nataša Murge Savić: – Grupa okupljena u Per.Artu od 1999. godine, u saradnji sa različitim organizacijama, realizovala je projekte u Srbiji i inostranstvu, a 2005. godine registrovali smo se kao udruženje građana u Novom Sadu. Idejа je poteklа od strаne umetnikа, kulturnih rаdnikа i društvenih аktivistа, koji su u direktnom susretu sa osobama sa intelektualnim invaliditetom prepoznali veliki kreativni potencijal koji oni poseduju, potencijal koji inspiriše na umetnički rad i podstiče društveno promišljanje. Natalija Vladisavljević, članica grupe i osoba sa Daunovim sindromom, u svojoj knjizi pod nazivom Ovako ima smisla da živim ovako napisala je: – Kada bi publika zatražila dostojanstvo od glumaca, mogla bi sama da oceni kakvo treba da bude pozorište. A imitiranje života nije ni kulturno ni lepo! U ovom zahtevu, da se u pozorištu ne traži imitacija života, već nešto novo i drugačije, kao i viđenje pozorišta kao mesta gde publika nema pasivan položaj, nalazi se i ključna tačka stvaranja programa Umetnost i inkluzija. Tako je oformljena inkluzivna umetnička grupa, koja već više od dve decenije realizuje pozorišne predstave i izložbe koje se predstavljaju javnosti u vodećim institucijama kulture u Novom Sadu, kao i u umetničkim centrima i na festivalima u zemlji i inostranstvu. Per.Art, kao spoj reči koje stoje kao čitave reči ili skraćenice, za umetnost, ili performativne/ izvođačke umetnosti.

Ko su današnji članovi Per.Arta i šta dovodi ljude u vašu organizaciju?

Dalibor Šandor: – Mislim da ljude u našu organizaciju dovodi veliko interesovanje za to čime se bavimo, za naše predstave i radionice. U ovom vremenu korone o nama najviše mogu da saznaju putem fejsbuk i instagram stranice Per.Arta, ali i putem ličnih kontakata, mreže koju smo stvorili sa svojom publikom. Ranije su mogli da nas vide u pozorištima: Srpskom narodnom pozorištu, Pozorištu mladih, Novosadskom pozorištu, a poslednja predstava rađena je u muzejskom prostoru, u Galeriji Matice srpske. To je jedna od naših najvažnijih predstava, zato što govori o tome kako nas društvo vidi, a mi na jedan zanimljiv način pokazujemo ko smo i pravimo iznenađenje za publiku.

Đorđe Hrubenja: – Za Per.Art sam čuo u Radnom centru, od prijatelja koji su već bili članovi organizacije. Malo sam se raspitao i svi su mi rekli da je jako dobra stvar taj Per.Art, da se tamo bave savremenim plesom i raznim bitnim stvarima za osobe sa invaliditetom. Došao sam na jednu radionicu, gledao sam predstave, a onda smo se dogovorili da probam da dolazim na probe i da igram u predstavi. Mala žurka propuštenog plesa mi je bila prva predstava, a posle sam igrao i u predstavi Mi nismo čudovišta nastaloj po Daliborovoj ideji.

Nataša Murge Savić: – Per.Art radi na razvoju inkluzije u oblasti kulture i umetnosti. Rad se odnosi na produkciju i promociju stvaralaštva osoba sa intelektualnim invaliditetom na savremenoj umetničkoj sceni, kao i na razvoj inkluzije u kulturi, a povezuje mlade sa intelektualnim invaliditetom, pozorišne, plesne i vizuelne umetnike, stručnjake iz oblasti specijalne edukacije i rehabilitacije, filozofe, arhitekte, kao i predstavnike institucija kulture i obrazovanja. Ideja za stvaranje programa Umetnost i inkluzija nije potekla od ljudi koji su profesionalno ili privatno vezani za osobe sa invaliditetom. Potekla je od grupe umetnika i kulturnih radnika, dalje se širila i njoj su se pridruživali različiti stručnjaci, saradnici, prijatelji… To je jedna od činjenica koja itekako definiše naš rad. Naša grupa umetnika sa intelektualnim invaliditetom sada broji 16 članova.

Per.Art postoji 21 godinu. Šta vas je održalo?

Nataša Murge Savić: – Pored umetničkog rada, mnogobrojnih društveno angažovanih aktivnosti i produkcijskog posla, pronalazimo trenutke da se okupljamo, da svakodnevno budemo u kontaktu, da brinemo jedni o drugima, i ta neprekidna prisutnost i uključenost u sve segmente života naših članova je ono što nas održava i čini jedinstvenom grupom. Per.Art ne može da stane, kako kažu naši izvođači. Verujem da je tu naša snaga.

Šta se sve tokom dvodecenijskog rada menjalo, a šta ostaje isto? Postoji li neka tačka preokreta u istorijatu organizacije?

Olivera Kovačević Crnjanski: – Rekla bih da se osnovni principi rada nisu menjali od samog početka do danas. Ono što se menjalo smo mi. Sazrevali smo i pronalazili nove teme za predstave, osluškujući potrebe i interesovanja cele grupe, kao i nove načine kako da ih na sceni artikulišemo i podelimo sa publikom. Neke od predstava koje su nastajale u prvih desetak godina oslanjale su se na poetske tekstove naše koleginice Natalije Vladisavljević, umetnice sa Daunovim sindromom (Kao da život ima početak i kraj, Prelepi snovi imaju nadu i druge). Preokret se desio dolaskom našeg tada novog člana, Dalibora Šandora, 2013. godine. Te godine nastala je predstava Prazan glas, u kojoj po prvi put svi članovi naše inkluzivne grupe na sceni pričaju svoje životne priče, da bi na kraju inicirali i razgovor sa publikom. Zatim su sledile još zahtevnije predstave, kako po pitanju sadržaja, tako i po pitanju izvedbe, ali i produkcijskih zahteva. Godine 2018. nastaju Dis_Sylphide, prva međunarodna koprodukcija sa Kampnagelom, čuvenom kulturnom institucijom za savremenu scensku umetnost iz Hamburga, u kojoj pored članova i članica Per.Arta učestvuju i umetnici inkluzivne teatarske grupe Meine Damen und Herren. Kroz naredne dve produkcije uspeli smo da ostvarimo ono čemu smo težili i za šta smo godinama stvarali uslove, a to je realizacija autorskih predstava naših kolega sa invaliditetom, Dalibora Šandora i Natalije Vladisavljević. Predstave su nastale po njihovim idejama, a razvijale su se u saradnji sa inostranim umetnicima, koreografima i dramaturzima, članovima Per.Arta, kao i umetnicima sa lokalne scene. Daliborov performans Mi nismo čudovišta odvija se u muzeju (Galeriji Matice srpske), dok je Natalijin Ples u 21. veku osmišljen za pozorišnu scenu, kako je to Natalija objasnila u svom konceptu. Ovo je prvi put u ovom delu Evrope, a retki su takvi slučajevi i u celoj Evropi, da se umetnici sa intelektualnim invaliditetom pojavljuju kao autori.

Frosina Dimovska: – U radu uvek polazimo od interesovanja i potreba naših članova sa invaliditetom i zajedno stvaramo predstave, kroz dijalog i brigu o tuđim željama i potrebama. To je nešto što se ne menja. Jedna od većih promena je činjenica da smo, poslednjih godina, mnogo prisutniji na međunarodnoj sceni savremenih izvođačkih umetnosti, da su naše predstave igrale i na festivalima koji nisu posebno namenjeni radu umetnika sa invaliditetom, kao i da naši članovi sve više sarađuju sa umetnicima iz inostranstva, tako da im je to postalo sasvim prirodno. Takođe, autorski rad umetnika sa invaliditetom je sve vidljiviji na našim radionicama i produkcijama.

Kako biste objasnili inkluzivnu umetnost nekome ko nikada nije čuo za taj pojam?

Đorđe Hrubenja: – Inkluzija pomaže da drugi ljudi shvate i prihvate osobe sa invaliditetom.

Olivera Kovačević Crnjanski: – Inkluzivna umetnost podrazumeva saradnju, podršku, bliskost. Ona podrazumeva stalnu razmenu ideja, zajedničku kreaciju, razumevanje i prihvatanje različitosti.

Dalibor Šandor: – Inkluzivna umetnost je vrsta umetnosti u kojoj su izvođači različitih mogućnosti. Inače je tako i u običnom životu, nekome nešto lakše ide, a nekome teže, ali je kod osoba sa invaliditetom to očiglednije. U našim predstavama nalazimo način da uspostavimo neki cilj prema kojem svi idemo i možemo svi da se prilagodimo. Kod nas ne postoje naređenja i izbacivanja, nego se dogovaramo kao jedan veliki kolektiv.

Program Umetnost i inkluzija promoviše stvaralaštvo mladih sa intelektualnim invaliditetima. Koje se sve aktivnosti sprovode u okviru tog programa?

Nataša Murge Savić: – Kroz program Umetnost i inkluzija ostvarili smo mnogobrojne umetničke projekte (predstave, inkluzivne radionice, izložbe, izdavaštvo, film), kao i projekte za jačanje programa u oblasti kulture, slobodnog vremena i društvenog života osoba sa invaliditetom (konferencije, tribine, simpozijume). Formirali smo i Mrežu institucija za promociju inkluzije i različite inicijative čiji cilj je da obezbede veću pristupačnost institucija i da povećaju vidljivost osoba sa invaliditetom i njihovog umetničkog rada u našem društvu.

Šta sve može da se dogodi i izrodi u interakciji umetnika sa i bez invaliditeta, a da je teže ostvarivo ili nemoguće u projektima koji nisu inkluzivni?

Frosina Dimovska: – U interakciji i saradnji umetnika sa i bez invaliditeta, barem u mom iskustvu rada u Per.Artu, mnogo više prostora zauzima prepoznavanje i uvažavanje želja, mišljenja, sposobnosti i specifičnog umetničkog izraza svakog od učesnika umetničkog procesa. Rad sa ovom grupom naučio me je da ove principe i vrednosti primenjujem i u projektima koji nisu inkluzivni, kao i u svakodnevnom životu, mada tu moram još da vežbam.

Dalibor Šandor: – U inkluzivnim projektima mogu se razmeniti različita iskustva, a umetnici putem takvih poznanstava mogu da uliju jedni drugima više samopouzdanja. Kroz interakciju mogu da nauče mnogo toga novog, a mislim i da je važno da se više zna o nama, osobama sa invaliditetom, pošto su, nažalost, mnogi ljudi i dalje neinformisani, u našem društvu i dalje vladaju predrasude i zato mislim da bi u školama trebalo da se uvede čas: kako se ophoditi prema osobama sa invaliditetom, kako i na koji način ih gledati, i tako dalje.

Đorđe Hrubenja: – U saradnji sa članovima grupe stvaramo neka nova mišljenja i ideje, zadajemo sebi neke nove granice i prelazimo ih. Mislim da tako svi mogu da shvate da mi, osobe sa invaliditetom, možemo mnogo više nego što mnogi o nama misle. Neki misle da smo mi čudovišta i da nismo ni za šta. Dodao bih da mi stvaramo zajedničku priču ili, bolje rečeno, zajedničku istoriju.

Na koje sve načine iskustvo invaliditeta može da doprinese nekom umetničkom projektu? Da li invaliditet postaje element umetničkog izraza ili nešto drugo?

Frosina Dimovski: – Nisam sigurna da umem da odgovorim na ovo pitanje. U svim kvalitetnim umetničkim projektima u kojima učestvuju umetnici sa invaliditetom, ono što je specifično nije invaliditet, nego prepoznavanje nečega što je svima nama zajedničko i što nas povezuje, bez obzira na sposobnosti.

Dalibor Šandor: – Mislim da to zavisi i od toga kakav je invaliditet, da li je intelektualni ili fizički, i to može da postane umetnički izraz na neki način. Svako od nas se prilagođava spram mogućnosti i određuje taj rad. Zadivljujuće je i uvek me iznenadi šta neke moje kolege u Per.Artu mogu da urade. Invaliditet u našim predstavama nije umetnički izraz, u predstavama pokazujemo šta sve možemo, da se jednako poštujemo i ne isključujemo nikoga. Nemamo nameru da se neko sažali na nas, upravo suprotno. Mada, na našim predstavama publika se nekada rasplače, tako je bilo na ovoj poslednjoj predstavi, ali iz sasvim drugih razloga.

Program Savremeni ples ima istraživačko-umetnički karakter. Šta znači istraživati ples, kako se odvija taj proces i do kakvih otkrića dolazite?

Đorđe Hrubenja: – Rekao bih da istražujemo neke nove pojmove, nove stvari, nova mišljenja i načine kako da izvedemo neku predstavu ili neki ples. Kada smo radili predstavu Mi nismo čudovišta, bavili smo se, na primer, svojim strahovima. Pričali smo sa Daliborom i ostalima o strahovima, onda smo napravili priču o tome, pa smo smislili i koreografiju. Svako je imao svoju koreografiju i svoju priču, na probama smo gledali jedni druge i analizirali šta možemo drugačije i bolje da uradimo. Zahvaljujući savremenom plesu naučio sam i mnogo novih pokreta koje nisam mogao ranije da izvedem.

Dalibor Šandor: – Veoma je zanimljivo pitanje. Kroz savremeni ples otkrivam svoje nove mogućnosti: u kom pravcu može da se kreće moje telo, otkrivam svoje granice pokretljivosti i tako dalje. Pada mi na pamet i to da putem plesa mogu pokazati i svoju lepotu, čak i gracioznost, što ne zavisi od toga kakav tip tela neko ima. Istraživati ples znači eksperimentisati sa raznim pokretima: šta sve možemo da uradimo i šta sve time može da se kaže, koliko sam kreativan i koliko imam strpljenja. Na mene savremeni ples utiče nekako smirujuće i opuštajuće, osećam se oslobođenim, čini mi se da nisam ograničen, okružen sam prijateljima i saradnicima koji me bodre. Mada, uvek pitam kolege kako sam ispao, kako sam nešto uradio, da li su me razumeli.

Proces se razvija tako što prvo istražujemo određene teme i sadržaje da bismo pronašli inspiraciju, a potom pronalazimo pokrete. Recimo, za našu poslednju predstavu koja je rađena prema mojoj ideji, prvo me je Saša, naš kolega i umetnički direktor, pitao kako bi se zvala predstava koju bih ja radio, pa sam rekao: Mi nismo čudovišta. Taj proces se sporije razvijao, jer nas je bilo puno, i još uvek se paralelno radi i razmišlja o idejama drugih članova. Kad smo počeli da radimo predstavu, imao sam individualne radionice sa dramaturgom Marselom Bugilom, a pre toga sam se u Ženevi upoznao sa koreografom Gzavijeom le Roaom, koji mi je odmah rekao kako misli da je ta moja ideja za predstavu genijalna. Kasnije je došao i Gzavije i uputio nas je i predlagao kako da razvijamo ideje i kako da koristimo muzejski prostor za ovaj performans. Svi zajedno smo na radionicama istraživali ta čudovišta i priče o strahovima i čudovištima. Sećam se da sam na individualnim radionicama razmišljao gde bih mogao da nađem inspiraciju za čudovišta, pa sam se setio jedne horor video igre koja mi je bila inspiracija. Bio je to zanimljiv eksperiment, dobar izazov.

Kako nastaju vaše predstave? Postoji li neka matrica karakteristična za stvaralačke procese u Per.Artu?

Đorđe Hrubenja: – U Per.Artu svi zajedno radimo, timski radimo celu predstavu, pri čemu svako ima pravo da kaže šta misli na temu predstave koju radimo.

Dalibor Šandor: – Naše predstave nastaju kroz naše zajedničke ideje. Obično Saša da predlog, ali i neko od nas. Sarađujemo kao veliki kolektiv i matrica koju primenjujemo je u stvari zajednička saradnja.

Čime merite uspeh jedne predstave?

Dalibor Šandor: – Uspeh jedne predstave merimo veličinom aplauza, to mi prvo pada na pamet, ali i prema tome šta neki novinar ili kritičar napiše o predstavi. Ako dođu neki moji prijatelji, imam osećaj kao da predstavu izvodim pred kritičarima, pa imam malo drugačiji osećaj i tremu. Merenje uspeha zavisi i od toga da li ćemo biti pozvani na neki festival u inostranstvo. Na primer, 2018. godine smo radili zajedničku predstavu sa kolegama iz pozorišne grupe Meine Damen und Herren i osećali smo veliku čast što smo bili pozvani negde gde je sasvim drugačije, u jedno veliko pozorište. Osećaj i iskustvo su bili divni, svi su dali svoj maksimum.

Đorđe Hrubenja: – Prvo, izvođač mora da bude dovoljno ubedljiv, da bude otvoren za saradnju, da bude spreman za predstavu. Treba da se pita da li je dovoljno siguran u sebe. To je potrebno da bi postigao uspeh, ne samo u predstavi. Kad se predstava završi, uspeh merimo po aplauzu i svi nas hvale. Gledam koliko je ljudi došlo na predstavu, to mi je na prvom mestu, a druga stvar: važno je da li im je zanimljiva poenta priče i da li im je bitna predstava. Publika odlučuje da li će ostati na predstavi i da li će doći opet. Bitno nam je da nakon predstave pričamo sa publikom, bitno nam je mišljenje publike i da dobijemo neki savet od nje. Bitno je i kritikovanje, a bitne su i pohvale. Gledao sam na fejsbuku neke dobre komentare i lajkove. Sada je, zbog korone, fejsbuk jedini način da komuniciramo sa publikom i međusobno.

Šta zapravo znači baviti se razvojem publike i na koji način to radite u Per.Artu?

Olivera Kovačević Crnjanski: – Da bih odgovorila na ovo pitanje, treba prvo da kažem zašto nam je publika bitna. Sve što radimo, radimo sa idejom da, kroz predstavu, sve o čemu smo razmišljali, za čime smo tragali, pitanja i odgovore do kojih smo došli, podelimo sa publikom. Važni su nam mišljenje i reakcija gledalaca, kao i interakcija tokom predstava. Publika nam je važna i zbog širenja ideje o potrebi inkluzije u društvu i širenju dobrog glasa o programima koji nastaju kroz saradnju umetnika sa i bez invaliditeta koje okuplja naša grupa. Jedino tako, zajedno sa publikom, možemo da rušimo predrasude i menjamo perspektive. Učešće u projektu Europe Beyond Access omogućilo nam je razmenu iskustava i ideja sa partnerima iz još šest evropskih zemalja, između ostalog i o tome na koji način možemo da se bavimo razvojem publike. Odlučilli smo do nove publike dođemo tako što ćemo, ne samo na predstave, nego i na edukativne radionice, pozivati publiku u želji da im približimo svoj način rada, da predstavimo sebe i organizaciju. Važne su nam i saradnje i partnerstva sa drugim organizacijama i institucijama koje se bore za prava i dostojanstven život osoba sa invaliditetom, sa onima koje se bave umetničkim radom sa osobama sa invaliditetom, kao i sa institucijama kulture sa kojima ćemo nastaviti da sarađujemo ili ostvariti nove saradnje. Na taj način, osim što dobijamo preko potreban prostor za rad i izvođenje predstava, deo publike tih institucija se upoznaje sa nama. Verujemo da takav oblik saradnje donosi dobrobit svima i da jedino tako, zajedno, možemo da menjamo društvo u kojem živimo i da umetnost učinimo pristupačnijom za sve nas.

Kakvo je vaše shvatanje relacije između umetnosti i aktivizma? Kako se prepliću, da li se u nekim tačkama izjednačavaju, postoji li opasnost da (prenaglašen) angažman ugrozi umetničko-estetske aspekte? Ima li uopšte umetnosti izvan strategije društvenog angažovanja?

Dalibor Šandor: – Komplikovano pitanje, odnosno, pitanja. Mislim da se ljudi kroz umetnost nekako umereno bave svojim pravima i bore za njih. Mi se bavimo time u našim predstavama, najviše u ove poslednje tri predstave, koje se tiču naših prava u društvu. U njima se bavimo isključivanjem osoba sa invaliditetom iz društva, govorimo o onome što želimo da kažemo i o svojim emocijama. Voleo bih da sam angažovaniji, sebi sam najveći kritičar. Kako za umetnost, tako je i za aktivizam potrebno angažovanje. U nekim situacijama mogu da se izjednače, ali to zavisi i od pogleda publike. Različiti ljudi mogu da imaju različite poglede na istu stvar. Sve zavisi i od toga o kakvoj se umetnosti radi. Na primer, postoje performansi sa samopovređivanjem, ali to nekada ne ostavi dobar utisak. Bude samo previše šokantno. Ako se naš invaliditet previše naglašava, ljudi će se samo sažaliti na nas, a to nam nije cilj.

Od osnivanja organizacije do danas, kakve promene u društvu su nastale kao rezultat postojanja Per.Arta?

Đorđe Hrubenja: – Smatram da društvo treba da se edukuje preko nas, da uči od nas. Siguran sam da ljudi treba i moraju da se promene na bolje, da saslušaju priče svih nas, bez obzira na to da li imaju invaliditet ili ne. Treba da slušamo jedni druge. Primetio sam da mnogo ljudi dolazi da nas vidi da bi videli nešto novo i da bi menjali svoje mišljenje. Od kada sam u Per.Artu mnogo bolje shvatam sebe i mlade sa invaliditetom. Promenio sam se. Osećam pre svega zadovoljstvo, imam dobro društvo, upoznao sam mnogo novih ljudi sa kojima mogu otvoreno da komuniciram, što mi mnogo znači. Osećam se slobodnije i sigurnije u sebe.

Dalibor Šandor: – Siguran sam da bih na fejsu video zanimljive komentare u kojima društvo izražava svoje mišljenje o nama, ali nemam fejsbuk, tako da… raspitaću se. Lično osećam veliku promenu u sebi. Osećam da sam samopouzdaniji, ljudi su impresionirani kad vide šta radim. Osećam da svi više pripadamo jedni drugima, kao da se događa neka vrsta evolucije našeg celokupnog shvatanja. Da nisam u Per.Artu, ne bih shvatao ples na pravi način, ne bih umeo da analiziram predstave i plesove, a ni ljude uopšte.

Šta se trenutno odvija u Per.Artu, kako doba korone i sveopšte neizvesnosti utiče na vaš rad i možemo li govoriti o planovima za budućnost?

Nataša Murge Savić: – Per.Art se u prvim mesecima vandrednog stanja prebacio na onlajn platformu. Imali smo seriju razgovora pod nazivom In conversation with… Saša Asentić je vodio onlajn razgovore putem zoom platforme sa kolegama i koleginicama iz oblasti savremenog plesa, performansa i disability arts-a. Sagovornici su bili umetnici i umetnice koji svoju praksu razvijaju u Njujorku, Berlinu, Beču, Teheranu, Hamburgu, Cirihu, Varšavi, Atini, Novom Sadu i drugim gradovima. Razgovori su bili prilika da čujemo na koji način ovi umetnici promišljaju trenutno stanje u kojem se nalazimo na globalnom nivou, kako ono utiče na nas kao umetnike i građane, šta se dešava sa umetnošću u vanrednom stanju i kako ona može doprineti jačanju kulture solidarnosti. Kvadratni metar pokreta je bila serija plesnih časova/ vežbi koje mogu da se izvode u kućnim uslovima, koje su vodile plesne pedagoškinje iz Novog Sada, što nam je dalo ideje kako da održimo duh i telo aktivnim u doba vandrednog stanja. U serijalu Od reči… imali smo goste spisatelje i spisateljice koji su nam, po vlastitom izboru, čitali tekstove iz knjiga Natalije Vladisavljević, kao i odabrane tekstove iz svog spisateljskog rada. Pozvali smo naše prijatelje od reči, one koji pišu, ali i drže svoju reč, one koji imaju šta da kažu i koji tragaju za rečima koje daju smisao, grade odnose i stanja koja život čine dostojanstvenim. Nakon nekoliko meseci rada i druženja putem onlajn platformi, tokom ove jeseni realizovali smo novi ciklus inkluzivnih radionica koje su vodile naše koleginice, prijateljice i saradnice: Tatjana Stojšić Petković, Jelena Alempijević i Frosina Dimovska, Milesa Milinković, Nela Kovačević Milutinović i Gordana Pajdić, Vesna Pašćanović. U pitanju su plesne radionice i radionice koje kroz druge medije tematizuju ples ili su povezane sa plesom. Radionice su bile namenjene mladima sa i bez invaliditeta, lokalnim umetnicima, profesionalcima i ekspertima iz raznih oblasti, kako bi se senzibilisali za inkluzivni rad. Jedan od ciljeva je bio i razvoj nove publike i ukazivanje na to da umetnost mora biti dostupna i pripadati svima podjednako. Tokom naredne dve godine očekuju nas izvođenja predstave Ples u 21. veku, još jedna nova produkcija, predstavljanje umetnika sa invaliditetom iz inostranstva, simpozijum, grupni i solo rezidensi i još mnogo toga o čemu ćemo obaveštavati javnost. Sve je neizvesno i sve zavisi od stanja sa pandemijom, u odnosu na to i mi ćemo razmišljati o mogućim formatima za realizovanje svih planiranih aktivnosti.

Marijana Čanak