Osobe poput moje sestre, koja koristi uslugu stanovanja uz podršku, ostavljene su u procepu, sa malobojnim aktivnostima i nedovoljnom podrškom.
Saba Salman
Korona virus ubacio nas je u novu normalnost. Čini se da nam je život isti, a opet je drugačiji. Neke zajednice kovid u potpunosti potkopava.
Moja najmlađa sestra Raana, koja ima razvojni invaliditet, poslednjih 10 godina koristi uslugu stanovanja uz podršku u Hempširu (Engleska). Odabrali smo organizaciju koja upravlja njenim domom rukovodeći se vrednostima: stvara osećaj pripadnosti i svrhe, fokus je na sposobnostima i uverenju da svako ima pravo da bude uključen u zajednicu.
Raana je ohrabrivana i podržavana da prati svoje kreativne pobude i da otkriva nove, od pravljenja kolača, preko tkanja i keramike. Sama je birala osoblje, intervjuisala je potencijalne zaposlene i postala samostalnija. Uz prilagođenu podršku, postala je uvažena mušterija u lokalnim kafićima, restoranima i prodavnicama.
Ali mere ograničenja usled virusa narušavaju njenu samostalnost. Sada se sa Raanom viđamo u vrtu za porodične posete umesto da u njenom domu pijemo čaj koji je ona napravila. Ne znamo kako će ovo funkcionisati tokom zime. Osoblje trenutno istražuje opcije, među kojima može biti zagrevanje spoljašnjih prostora ili određivanje drugih mesta za posetioce. Prodavnica i kafe koje organizacija vodi sada su zatvorene za javnost. Da bi se izbeglo mešanje među članovima domaćinstava, svi edukativni programi i obuke su na čekanju (pevanje, pravljenje kolača, joga), kao i grupne aktivnosti u lokalnom gradskom centru. Raana je ograničena na kućni milje, u kome boravi sa još petoro ukućana i troje pružalaca podrške.
Ovakav gubitak vidljivosti, izbora i kontrole u sukobu je sa samom svrhom postojanja organizacije koja vodi stanovanje uz podršku. Osoblje moje sestre, kome se beskrajno divim, bilo je kreativno u osmišljanju novih aktivnosti i sezonskih zanata kao što je filcanje. Ipak, prisutna je opipljiva napetost između njihovih vodećih principa i pritiska da se rizik svede na minimum.
Za otvorenu i gostoljubivu zajednicu, koja se ponosi aktivnim učešćem korisnika i njihovih porodica, teško je podneti pravilo zabrane poseta. Privremeno zatvaranje prodavnice i kafića zapravo znači prekidanje veza sa lokalnom zajednicom. Pekara u kojoj je moja sestra pravila hleb i kolače zajedno sa drugim korisnicima i svojim komšijama, radeći pritom na socijalizaciji i održavajući prijateljstva, takođe je zatvorena. Zbog povećanog rizika od infekcije, sve njihove društvene aktivnosti su u zastoju.
Pružaoci usluge pokušavaju da se ne obeshrabre, ali su suočeni sa novim izazovima u ionako teškoj situaciji. Još uvek nema automatskog testiranja (testiranje u domu se sprovodi, ali sa zakašnjenjem), nema centralizovanog sistema koje bi osoblju obezbedilo zaštitnu opremu, a smernice su nedovoljno određene i stižu sa zakašnjenjem. Dodatna sredstva su obezbeđena, ali nisu dovoljna.
Raana nije jedina. Korisnici stanovanja uz podršku ne donose sopstvene odluke i gube mogućnost izbora. Njihova vidljiviost nazaduje, a prava im se uskraćuju. Vladin zimski plan za kovid-19 prepoznaje izazove ograničenih poseta, ali jednostavno sugeriše pružaocima usluga da pronađu inovativne načine za omogućavanje sigurnog kontakta.
Sa neizbežnim drugim talasom i zimskim pritiscima nad zdravstvenom i socijalnom zaštitom, odgovarajuća podrška je presudna, kao i potreba za zaštitom ljudskih prava. Već znamo da korona virus nesrazmerno utiče na osobe s invaliditetom (podaci regulatornog tela za zdravstvenu i socijalnu zaštitu pokazuju da je smrtnost među osobama s razvojnim invaliditetom povećana za 175% tokom pandemije).
Čeznem za posetama sestrinom domu u vreme pre kovida, kada je osoblje organizovalo izložbe njihovih kreativnih radova. Kad sam tražila da mi pokaže šta je pravila od keramike, samo se zagonetno nasmejala i rekla da je previše zauzeta. Volela bih da je i sada isto tako zauzeta. Želim da se ti dani vrate, jer pokazuju šta je sve moguće u socijalnoj zaštiti i podstiču druge da se time rukovode. Gubimo to na sopstvenu štetu.
