– Socijalno se distanciram od osnovne škole.
Kelly Dougher
Otkako mi je u petoj godini ustanovljeno oštećenje sluha, teško sklapam prijateljstva. Odrastala sam u čujućoj porodici i pohađala sam redovnu državnu školu. Za ručkom ili na igralištu često bih radije čitala, nego što bih se upuštala u interakciju sa drugom decom. Vršnjaci me nisu maltretirali, ostavljali su me na miru, ne znajući kako, ni da li uopšte mogu da komuniciraju sa mnom.
– Introvertna sam – govorila bih. Ili: – Sestre su mi najbolji prijatelji. Najtužnija izjava koju sam izgovorila kao dete bila je: – Ne trebaju mi prijatelji, jer imam knjige. Uveravala sam u to i sebe i druge, iako sam u dubini osećala da mi nedostaje nešto esencijalno.
Dobro pamtim kako sam se u ranim tinejdžerskim godinama, posle prvog dana škole, vratila kući i sedela iza velikog žbuna u dvorištu, sve dok se nije smračilo. Mama je izašla da me traži i našla me je kako plačem. Osećala sam da nije fer što toliko štrčim kao jedina gluva učenica u školi, a istovremeno sam toliko usamljena.
Usamljenost me je pratila sve do koledža i godinama nakon što sam diplomirala, iako sam uspela da je ublažim nekim prijateljstvima, porodičnim vezama i ozbiljnim partnerskim odnosom. Nakon raskida, odigrala se jedna srećna okolnost: na Tinderu sam upoznala Džesija. Ne samo da sam srela ljubav svog života, nego je Džesi došao sa bonusom: imao je dva najbolja prijatelja – bračni par naših godina – koji su živeli u njegovom kompleksu apartmana i nas četvoro smo sve radili zajedno. Nisam samo dobila momka, nego srećan i smislen društveni život.
Naravno, i dalje sam bila gluva, samo se to više nije činilo važnim.
Tri godine kasnije, spakovali smo se i otišli da živimo u Sijetlu. Nisam brinula o tome kako će moj društveni život izgledati kad se preselimo. Džesi je takav tip osobe koji s lakoćom privuče grupu prijatelja. (Zbog čega ga pomalo i mrzim.) Pretpostavila sam da će prijateljstva koja uspostavimo prvenstveno biti Džesijeva, pa posledično i moja.
Srećna sam što mogu da kažem da nisam bila u pravu. Ubrzo nakon što smo se preselili, pozvana sam na nedeljnu žurku sa grupom devojaka. Jedna od nezaboravnih noći bila je kada smo nas tri, prilično pripite, otišle da gledamo Male žene (na vreme smo proverile da će projekcija biti titlovana). Ako bih htela da izađem negde na kafu, da prošetam parkom ili da odem na trening, imala sam koga da pozovem.
Onda se početkom marta korona virus pojavio u Sijetlu. Prvo su nam rekli da je nalik gripu, pa nismo brinuli. U roku od nedelju dana, svima nam je rečeno da radimo od kuće, restorani su počeli da se zatvaraju i svi smo se navikavali na novu normalnost socijalne izolacije i život unutar svojih malih stanova.
Govorila sam sebi da sam to odavno savladala. Socijalno se distanciram od osnovne škole. Spočetka sam bila anksiozna zbog činjenice da treba da čitam s usana na udaljenosti od dva metra – a da ne spominjem nošenje maski koje to potpuno onemogućuju – ali Džesi i ja smo došli do kraja četvrte nedelje karantina, a da se moji strahovi nisu materijalizovali. Sa prijateljima sam komunicirala putem grupnih tekstualnih poruka i nisam osećala da išta propuštam.
Potom se nametnula dilema o video pozivu. U očajničkoj potrebi za socijalizacijom, odlučili smo da se svi nađemo na Zoomu. Isprva me je oraspoložilo što ćemo jedni drugima najzad videti lica, ali Zoom ne nudi opciju titlovanja razgovora. Bili su to zvuci bez značenja; socijalizacija bez povezivanja.
Isključila sam se i otišla da gledam televiziju u spavaćoj sobi, iznervirana što ću opet biti tinejdžerka koja plače iza žbuna, ali nisam mogla da prenebegne frustraciju i tugu, jer sam opet izostavljena.
Činilo mi se da je jadno žaliti se zbog nečeg kao što je nedostatak podnapisa na Zoomu, kad u bolnicama nema dovoljno maski i respiratora, kad je ekonomija zaustavljena, a ljudi gube poslove i svoje bližnje. Neverovatno sam srećna što sam sačuvala zdravlje i posao, što su svi do kojih mi je stalo bezbedni i zbirnuti.
Nije mi namera da se žalim dok ovo pišem, pa čak ni da podelim jedinstveno iskustvo u nadrealnom vremenu. Radije bih da podsetim sve da se usredsrede na veze koje možemo da izgrađujemo i razvijamo, čak i kad smo razdvojeni.
U jednom istraživanju iz 2013. godine navodi se da usamljenost može da poveća rizik od smrti za 45%, a gluve i starije osobe jesu pod pojačanim rizikom.
Kao gluva osoba, znam kako izolacija može da bude grozna. Borim se s njom celog života. Mnogi ljudi sada prvi put doživljavaju iznenadne posledice izolacije.
Pomislite za trenutak na one koji se sada bore sa izolacijom: da li je to vaša baba, prijatelj koji živi sam, samohrani roditelj, žena koja je tek postala majka, a sticajem okolnosti udaljena je od podrške porodice, omiljeni nastavnik iz osnovne škole s kojim se dugo niste čuli, rođak koji je ranije morao da napusti koledž, prijateljica za koju sumnjate da je u nasilnom partnerstvu, neko od prijatelja ko se inače suočava sa depresijom i ansioznošću.
Nađite načina da se povežete s njima.
Moja priča ima srećan završetak. Najzad sam priznala da ne mogu da čujem ništa na našim Zoom sastancima i ubrzo su predložene alternative. Skype ima titlove na video pozivima. Google Meet takođe. Ipak sam oklevala. Svi koriste Zoom. Ljudi preferiraju Zoom. Ne mogu tek tako tražiti da to promene zbog mene.
– Keli – Džesi je uzdahnuo iznervirano – to su ljudi koji će uraditi sve za tebe, jer su ti prijatelji. To i jeste poenta prijateljstava.
Rekla sam da, molim vas, hajde da pređemo sa Zooma na Skype. Tamo sam mogla da učestvujem u konverzaciji. Radujem se što ću se ponovo sastati sa prijateljima onlajn, sutra i sledeće nedelje, i dok god bude potrebno da ostanemo kod kuće. Osećam da se usamljeno dete unutar mene isceljuje.
Kakvo je iskustvo gluvih tokom globalne pandemije i izolacije? Kao i mnogi od vas, anskiozna sam, nestrpljiva i ponekad uplašena – ali nisam usamljena, zahvaljujući svojim prijateljima.
Kelly Dougher
