Invaliditet je aspekt identiteta koji ima znatan uticaj na životno iskustvo žene, ali je autentičnost njenog iskustva zamagljena viševekovnim pretpostavkama, stereotipnim shvatanjima, iracionalnim strahovima i stigmatizacijom – kako invalidnosti, tako i ženskog roda. O ženama s invaliditetom najčešće pišu drugi, a njihove priče završavaju u krajnostima, krećući se iz marginalizacije u heroizaciju i nazad. Bez uvažavanja različitosti njihovih karaktera, u pozadini prividnog divljenja često je puko sažaljenje koje obezvređuje doprinose žena s invaliditetom. Zato je važno dekodirati, zabeležiti i zapamtiti istoriju aktivizma žena s invaliditetom.
Razgovor sa novosadskim aktivistkinjama za prava žena s invaliditetom realizovan je u saradnji sa Novi Sad 2021 u okviru programa Supermoćni koji je deo platforme Druga Evropa. U razgovoru su učestvovale: Svjetlana Timotić, izvršna direktorka Organizacije za podršku ženama s invaliditetom … IZ KRUGA – VOJVODINA, Marija Vrebalov, dizajnerka za unutrašnji dizajn po principima Feng Šuija i odbornica Skupštine grada Novog Sada, u Savetu za osobe sa invaliditetom Demokratske stranke; Tatjana Stojšić Petković, psihološkinja i smeh joga liderka; Tanja Đurić Josić, profesorka filozofije, dramska pedagoškinja i glumica. Razgovor je moderirao Bojan Krivokapić.
Ko smo: O aktivističkim počecima
Tanja Đurić Josić: U uslovima u kakvim živimo, aktivizam pronalazi put sam od sebe. Neminovno je da budemo angažovane, jer to jeste put ličnog razvoja. Umetničke forme aktivizma otkrila sam kao polaznica ciklusa radionica Osnaživanje kroz umetnost koje je unutar Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA realizovala Ivana Inđin. Time se otvorila moja glad za daljim radom. Umetnost shvatam kao formu aktivizma.
Svjetlana Timotić: Dugo sam se opirala tome da pripadam bilo kojoj organizaciji osoba s invaliditetom koja je tradicionalna i zasnovana na patrijarhalnom sistemu. Moji aktivistički počeci odigravali su se u Udruženju studenata sa invaliditetom, potom u Centru Živeti uspravno, da bih 2007. godine osnovala Organizaciju … IZ KRUGA – VOJVODINA u kojoj sam i danas. U aktivizam sam ušla neplanirano, povučena ličnom potrebom da se bavim zaštitom žena od nasilja, a posebno me je interesovalo ukrštanje roda i invalidnosti.
Tatjana Stojšić Petković: Na studijama sam upoznala Atilu Besedeša, novinara i aktivistu, čiji životni stil me je tada fascinirao. Imala sam čvrstu odluku da živim samostalno, a susret s Atilom mi je potvrdio da je to moguće. Na Atilin predlog da napišem članak za časopis Naš put, progovorila sam o seksualnosti osoba s invaliditetom i time je započet moj aktivistički angažman.
Marija Vrebalov: Invalidietet sam stekla u saobraćajnoj nezgodi 2000. godine i moj identitet se od tada potpuno promenio. Prvobitni sam izgubila, jedno vreme bila sam bez identiteta, a onda sam počela da prihvatam novu sebe i otkrila svoj novi identitet kog se nikada ne bih odrekla, čime ujedno počinje moje aktivističko delovanje. Moja dva identiteta su druga svesnost o okruženju u kome živim. Kroz višestruko razumevanje uloga koje živimo, zalažem se da naše okruženje postane bolje, ne samo za osobe s invaliditetom, nego za svako ljudsko biće.
Gde smo bile: Pre 10 godina u odnosu na danas
Svjetlana: Imam utisak da živimo u tradicionalizaciji društva, gde se svakim malim pomakom ponovo vraćamo na ono što je bilo ranije. Postale smo vidljivije, ali nemam osećaj da se nešto suštinski menja. Pojedinačna postignuća nisu parametar toga da sve žene s invaliditetom mogu da žive kvalitetnim i samostalnim životima. Veliki broj žena ostaje nevidljiv: žene s invaliditetom iz ruralnih sredina, žene s intelektualnim invaliditetima ili žene koje žive u institucijama. U svakodnevnom funkcionisanju suočavamo se sa dvostrukom diskriminacijom. Kad se izmaknem iz svoje uloge i odem na bilo koji šalter, ne prepoznaju me kao nekoga ko vodi organizaciju, niti kao poslodavca, pa se u većini institucija pitam da li uopšte govorimo istim jezikom.
Tatjana: Invaliditet zaista jeste deo mog identiteta, u toj meri da, pre mogu da zamislim kako putujem na Mesec, nego što mogu da se zamislim bez kolica. Kolica su moj identitet. Ne mogu da verujem da je za osobe koje se kreću uz pomoć kolica i dalje u upotrebi reč nepokretan. Na dnevnom nivou pređem kilometražu veću od one koju neko pređe za pet godina – da li sam nepokretna? Izašla sam iz tog okvira. Ali, na šalterima, u institucijama, na ulici – i dalje se suočavam sa pogledima koji mi upućuju dve vrste poruka: divljenje ili sažaljenje. Imamo još mnogo posla.
Marija: Stigmatizacija je potpuno ista pre 10, 20 ili 30 godina. Sećam se da su nam u vreme mog odrastanja prve komšije bili korisnici kolica (baka, mama i sin) i da su te dve žene bile aktivnije i pozitivnije od svih drugih komšija. To je fenomen u kome mi osvestimo da u društvu koje nas limitira sami moramo da se izborimo za ono što nam je važno; da kroz aktivizam moramo da se izborimo za nešto što je potpuno normalno. Naravno da se umorite u toj borbi za vazduh koji vam po prirodi stvari pripada. Neprestano moramo da dokazujemo da smo jednako sposobne, jer nas društvo uporno uvodi u ulogu žrtve, inferiorne, one koja je manje vredna i zaslužuje sažaljenje. Ne doživljavam to u krugu svojih prijatelja, ali doživljavam na šalterima, u institucijama, javnim službama, hotelima. Aktuelan je samarićanski model, umesto da usluge budu dovedene na taj nivo da mogu ravnopravno da ih koristim i da ostvarujem svoja prava. U zakonodavstvu se mnogo toga promenilo, ali nismo naučili kako da te zakone sprovodimo i to nas usporava.
Tanja: Osobe s invaliditetom u medijskom prostoru predstavljene su na dva načina: da izazovemo sažaljenje, ili oduševljenje, ako uradimo bilo šta osim disanja i spavanja. Na mojim umetničkim počecima, to me je zbunjivalo, jer nisam znala da li nailazim na uvažavanje zato što imam invaliditet, ili zato što zaista nešto dobro radim. Nismo Supermoćne zbog same činjenice da uspevamo da (pre)živimo s invaliditetom. Ista pitanja aktuelna su danas, kao i pre 10 godina.
Kuda idemo: Vizija sveta za 10 godina
Tatjana: Puna sala na ovakvim događajima.
Tanja: Aktivizam je deo našeg karaktera. I za 10 godina ćemo imati na čemu da radimo, volela bih da ne stagniramo na istim temama u nedogled.
Svjetlana: Bez poštovanja prethodnica, teško da možemo ostvariti kontinuitet napretka. Svaka od nas može da unese novi smisao u svoj rad, ali je važno da svaka od nas ne predstavlja neki zaseban početak, nego da taj rad bude vidljiv i prepoznat, da se na njemu dalje gradi. Važna je vidljivost ženske istorije, kao i održavanje njenog kontinuiteta.
Marija: Volela bih da sve što neko poželi, može da ostvari, bez suočavanja sa limitima sa kojima se danas suočavamo, počevši od toga da nemamo asistenciju, da nemamo upotrebljive rampe, da ne postoje pristupačne izložbe ili pristupačne pozorišne predstave, da nema bazena na koji možemo da odemo bez toga da organizujemo 10 ljudi barem 10 dana unapred… Volela bih da imamo prevoz u koji sami ulazimo i izlazimo, pri čemu nas niko ništa ne pita, niti mi ikoga nešto pitamo; da čitamo knjige koje nam se čitaju i slušamo muziku koju želimo da slušamo. Milion limita, volela bih da ih za 10 godina bude neuporedivo manje.
Preuzmite publikaciju Žene koje menjaju stanje stvarnosti
