Džo Džejms dobio je dijagnozu autizma u trideset drugoj godini. Celog života suočavao se sa nerazumevanjem i neprihvatanjem. Kada je otkrio strast prema fotografiji, sve je počelo da se menja. Ne samo da mu je bavljenje fotografijom pomoglo da se izbori sa periodima anksioznosti i depresije, nego mu je donelo neočekivanu podršku zajednice. Džo je počeo da deli svoje fotografije sa svetom putem Fejsbuka, gde je ujedno obelodanio da ima autizam. Poruke koje je dobijao ohrabrivale su ga da nastavi dalje. Džoove fotografije danas su platforma za širenje svesti o autizmu.
Ne pretpostavljaj da nešto znaš, otvori um za sve mogućnosti.
Džo Džejms
Navedi nam tri najvažnije stvari o sebi.
– Oženjen sam neverovatnom ženom i imam dvoje fantastične dece. Stvarno sam dobar u fotografiji. Širim svest o autizmu putem svoje fejsbuk stranice i držim predavanja o autizmu za decu i odrasle.
Najteži trenutak tokom tvog odrastanja?
– Kad mi je brat poginuo u motociklističkoj nesreći. Voleo sam ga više nego ikoga jer, sve dok nisam sreo svoju ženu, on je bio jedini koji me je razumeo.
Najveća tačka preokreta u tvom životu?
– Kad sam sreo svoju suprugu i kada smo dobili prvo od dvoje dece.
Tvoja lična definicija autizma?
– Autizam je neurološka različitost, što znači da sagledavamo, posmatramo i komuniciramo sa svetom i ljudima unutar njega na znatno drugačiji način u odnosu na većinu.
Kakav je osećaj dobiti dijagnozu autizma u odraslom dobu? Da li dijagnozu doživljavaš kao nesvrhovitu etiketu, ili od poznavanja dijagnoze ima neke koristi?
– Dijagnoza mi je pomogla da razumem ko sam i zašto me ljudi nikada nisu zaista razumeli. Loša strana je što se u radnom okruženju dijagnoza može smatrati negativnom, ali radim na tome da to promenim.
Šta je iza tvoje strasti za fotografijom?
– Oduvek sam hteo da stvarno budem dobar u onome što radim, žudim za pohvalama. Zaista naporno radim kako bih u svemu dostigao izuzetnost i nikada se ne zadovoljavam prosekom. Fotografije mi daju platformu za širenje svesti o autizmu, a uz to volim da boravim u prirodi i da zabeležim te posebne momente iz svog života.
Kako bi objasnio isprepletenost umetnosti i neurodiverziteta?
– Rekao bih da, kada si neurorazličit, drugačije vidiš stvari i ta jedinstvena perspektiva poboljšava umetnost koju praviš.
Na osnovu tvog iskustva, kako umetnost i kreativni rad utiču na mentalno i emotivno zdravlje?
– Tako što ponekad mogu da te odvedu u drugi svet, kad ti ovog postane previše. Možeš da stvoriš sopstveno sigurno mesto i da slobodno izraziš sebe. Kad stvaraš, ujedno zaboravljaš na svoje probleme.
Šta te najviše inspiriše? I, nasuprot tome, šta te najlakše demotiviše?
– Moja žena, deca i prijatelji inspirišu me da budem bolji. Negativnost me demotiviše.
Ako bi mogao da sretneš neku sveznajuću silu i postaviš joj samo jedno pitanje o autizmu, šta bi pitao?
– Zašto ljudi ne mogu da nas prihvate.
Kako vidiš budućnost današnje dece s autizmom: gde će biti za 20 godina?
– Mislim da će u njihovom svetu biti više razumevanja, jer ljudi sve više proširuju svest. Isto tako mislim da, što više osoba s autizmom bude radilo na širenju svesti o tome, veća je verovatnoća da se to dogodi.
Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?
– Voleo bih da dodam da, iako autizam nosi mnoge poteškoće, ako si usredsređen na ono što je loše, život će ti biti teži. Ako se usredsrediš na dobre strane autizma (a mnogo ih je), kvalitet života biće ti mnogo bolji i nećeš toliko ugroziti svoje mentalno zdravlje.
Pratite Džoov rad na Fejsbuku i Instagramu: Joe James Autistic Photography & joes_nature_photography
