Ne možemo se odmaknuti od straha, jer strah živi u našim glavama. Naš kredibilitet mora biti uništen. Na sudu se karakter žene provlači kroz blato: njena seksualna istorija, njen život i rad, njeno držanje. Jer, ona je na suđenju. Sve dok mi same ne promenimo sopstvene stavove o sebi, dok ne odbijemo da nosimo krivicu i ne odbacimo osećaj srama, dok ne počnemo da dajemo i primamo podršku drugih žena; i sve dok muškarci ne prestanu da koriste ženska tela kao ventil za svoj bes, silovanje će nastaviti da nas onesposobljava više nego bilo kakvo institucionalno ograničenje. Silovanje je najmoćnija politička alatka kojom muškarci kontrolišu žene.
Mit: Samo nepoznati i psihotični muškarci mogu počiniti silovanje… zato nemoj da izlaziš noću, zaključaj sva vrata i prozore kako ne bi mogao da uđe.
Činjenica: U najvećem broju slučajeva, žene siluju poznati muškarci, u njihovim sopstvenim domovima. Ulica je manje opasna. O silovanjima koje počine stranci mediji najčešće izveštavaju, čime se pothranjuje ovaj mit.
Mit: Suviše si ružna da bi te iko silovao.
Činjenica: Odrastanje i život sa invaliditetom uglavnom učini da budemo bolno svesne odbojnosti koju mnogi osećaju prema našim telima. Rečeno nam je da nema razloga da brinemo o silovanju – što je laž. Mnoge žene sa invaliditetom su silovane.
Mit: Imaš sreće što si nekome dovoljno privlačna da te pojebe.
Činjenica: Svaki neželjeni seks, kao i seks sa nekim koga nisi odabrala, jeste silovanje. Nisi imala sreće. Niko ne zaslužuje silovanje.
Invaliditet može da nas izoluje, kako na fizičkom, tako i na socijalnom aspektu. Silovanje pojačava osećaj izolovanosti, straha, degradacije i srama. Silovane žene dobijaju veoma malo podrške; situacija je još teža kada je u pitanju žena s invaliditetom. Naučili su te da se ne žališ, da ne očekuješ previše, da se kriješ – jer imaš invaliditet. Uz to nam se uskraćuje bilo kakav vid izražavanja sopstvene seksualnosti. U medijima se retko pojavljuje žena sa cerebralnom paralizom u seksualnoj vezi.
Ženama koje žive u institucijama uskraćuju se informacije o seksu, iskazivanju seksualnih potreba i želja, pa seksualno uzneimiravanje i silovanje tamo ostaju neprimećeni. Silovanje od stane osoblja nije neuobičajeno, a žene u institucijama dobijaju kontracepciju o kojoj nisu informisane, kako bi se zaštitile od trudnoće, ako se dogodi da budu silovane. Mnoge žene fizički ili intelektualno nisu u stanju da se žale.
Zločin je što su neke žene zbog nedostatka emotivne podrške uopšte smeštene u institucije. Ovo je rezultat licemernih stavova prema ženama koje progovore. S jedne strane, dobijamo poruku da to ne treba da krijemo, nego da silovanje prijavimo policiji i da potražimo pomoć. S druge strane, kada progovorimo, tretiraju nas kao počinioce skarednog zločina.
Optužbe obično ovako zvuče:
- Kako se usuđuješ da optužiš tog jadnog čoveka.
- Sama si kriva što si se tako obukla, tražila si to.
- Sama si kriva što si se tako ponašala – tražila si to.
- On je oženjen i ima decu, a ti si samo frustrirana i osvetoljubiva.
- To je tvoj lekar, tvoj sveštenik, tvoj bivši momak – nema razloga da mu ne verujemo, sigurno lažeš.
- Radio je tamo dvadeset godina i niko se nikada nije žalio.
To su uobičajeni stavovi prema ženama koje su silovane, pa mnoge biraju da ćute pred svetom koji se obrušio na njih.
