Vlatko Dabić, klinički savetnik za autizam i mentalno zdravlje, sa bogatim terapeutskim iskustvom u praktičnom radu sa osobama iz spektra, održao je u Novom Sadu jednodnevnu konferenciju o specifičnostima osoba autističnog spektra, sa konkretnim programima i strategijama u cilju njihove uspešnije edukativno-socijalne inkluzije i integracije.
Tim povodom razgovarali smo o aktuelnim pitanjima o osobama iz spektra autizma, sistemima podrške i profesionalnim izazovima za stručnjake.
Kako je autizam postao oblast Vašeg interesovanja?
VD: – Kad sam završio defektologiju, na odseku koji se zvao specijalna pedagogija, moj prvi posao nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa osobama iz spektra. U to vreme bio sam u Crnoj Gori, gde sam formirao departman za suzbijanje maloletničke delikvencije i radio kao prvi inspektor u tom sektoru. Ubrzo mi se ukazala prilika za magistarske studije u Kanadi i supruga i ja smo odlučili da odemo. Trebalo je da odaberem temu magistarskog rada i, sasvim slučajno, odabrao sam autizam. To je sredina devedesetih, znanja o autizmu i Aspergerovom sindromu su oskudna, spektar je egzotična oblast, tako da mislim da sam uleteo u pravo vreme. Preselili smo se u francuski deo Otave, gde sam upisao magistarske studije i većina kurseva koje sam pohađao bili su o autizmu. Nakon toga zaposlio sam se na specijalizovanoj psihijatrijskoj klinici, u oblasti pedopsihijatrije, gde sam se uopšteno bavio mentalnim zdravljem dece. Ubrzo sam se specijalizovao za autizam i dobio posao savetnika u školskom odboru. U poslednjih sedam godina radim na Klinici za autizam i Aspergerov sindrom u Montrealu, a paralelno razvijam privatnu ekspertizu. Rekao bih da se sve odvijalo sasvim slučajno, ali otpočetka postoji nekakav osećaj da moj psihološki profil na određeni način odgovara deci iz spektra. Nikada mi se nije dogodilo da me neko dete odbaci ili da moram preterano da se trudim, nekako se lako i spontano povežemo. Možda je to zbog moje prirode, jer volim da se šalim, što osobama iz spektra nije jača strana, a opet ne znači da nemaju nikakav osećaj za humor. Male i jednostavne šale dragocene su za uspostavljanje komunikacije i zadobijanje poverenja.
Kad se setite tih profesionalnih početaka, šta biste rekli da je bila najveća zabluda o autizmu?
VD: – Autizam je uporno svrstavan u psihoze i tumačen kao neko paralelno stanje koje može da se tretira antipsihoticima. Naravno, vrlo brzo se ispostavilo da osobe iz spektra nisu podvojene ličnosti. Manifestacije u ponašanju su takve da zaista izgleda kao da oni žive u nekom paralelnom svetu, ali to nije halucinativnog karaktera, već njihovo istinsko stanje. Mislim da je to najveća zabluda. Radio sam sa dvojicom francuskih pedopsihijatara koji su autizmu pristupali sa stanovišta psihoanalize, što se pokazalo potpuno neefikasnim, zato što osobe iz spektra nemaju toliki kapacitet introspekcije i vraćanja unazad da bi objasnili ono što im se dešava danas. Autizam traži konkretne, jasne i jednostavne programe i krajem devedesetih stručnjaci počinju da razmišljaju na taj način.
Koja profesionalna situacija Vam je do sada bila najteža i i kako ste uspeli da je razrešite?
VD: – Ne sećam se da je bilo teških situacija kad je reč o radu sa osobama iz spektra. Teško je bilo kada sam na pedopsihijatriji radio sa nekoliko dečaka koji su preživeli seksualno zlostavljanje, a potom su i sami postali nasilni (sa 13-14 godina privlačili su ih dečaci starosti od 4-5). Pogađale su me njihove istorije i, kad radiš takav posao sa decom, a ujedno odgajaš sopstvenu, hteo ili ne, povlačiš paralele i praviš poređenja. Dešavalo mi se da dođem s posla i kažem ženi: – ’Ajmo po jedan skoč! – što je bilo indikativno, jer ja inače ne pijem. Bio sam ljut na roditelje koji su disfunkcionalni i ne uvažavaju potrebe deteta. Na klinici sam ukazivao na to da bi u rad trebalo da uključimo i roditelje, jer je apsurdno da decu neprestano vraćamo u sredinu u kojoj se ništa ne menja. U radu sa roditeljima potresala me je njihova rigidnost: – U mojoj kući ima da bude tako, a njemu ako se ne sviđa, društvo će ga uzeti pod svoje – što u Kanadi znači da će dete biti zbrinuto u nekom centru. Nisu razumeli da dete ima određene potrebe, da ima pravo na sopstvenu percepciju i da može da razmišlja na drugačiji način, niti su uvažavali iskustva koja je preživelo. Posle nekoliko godina sam, naprosto, oguglao, pa mi skoč više nije bio potreban nakon posla. Postao sam objektivniji, mogao sam emotivno da se distanciram od problema, što je doprinelo adekvatnijoj podršci, kako za decu, tako i za roditelje sa kojima sam radio.
Možete li da napravite kratku paralelu između Montreala i Novog Sada, u kontekstu integracije osoba s autizmom?
VD: – Prvu konferenciju u Novom Sadu održao sam pre tri godine i od tada na drugim konferencijama govorim o programima Društva za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada kao primerima dobre prakse. Kad pravim paralelu sa Montrealom, moram da kažem da Kanada više ulaže i društvo je tamo generalno senzitivnije prema osobama s invaliditetom. Rešenja su deo sistema, obezbeđena su sredstva i stručna podrška. Kad se neko suoči sa dijagnozom, tačno zna kakvi servisi podrške postoje. Roditelji dece s autizmom imaju mogućnost da za svoje dete odaberu podršku kakvu žele, a troškovi im se refundiraju od strane osiguranja.
U tako uređenom sistemu, šta se dešava sa odraslim osobama iz spektra?
VD: – Zvanično školovanje završava se u dvadeset prvoj godini, a nakon toga osobe iz spektra mogu da odu u takozvane supervizirane stanove, za šta su pripremani tokom srednje škole, putem programa za osamostaljivanje i usvajanje životnih veština. Za pet-šest stanova zadužen je jedan stalni edukator. To je sistem koji pruža veliku sigurnost roditeljima i te rezidencije su u vlasništvu fondacije roditelja. Odrasle osobe s autizmom najčešće su zaposlene i zarađuju u neprofitnim organizacijama koje prave novac, recimo, baveći se reciklažom. Odlaze na posao, koriste usluge javnog transporta, osećaju se korisnim, zarađuju i imaju podršku u raspolaganju novcem. U policiji postoji poseban departman sa registrom osoba s invaliditetom, kako bi, u slučajevima nekih kriznih situacija na ulici, policijski službenici znali kako da postupe da bi se osoba zaštitila bez ikakve prinude i represivnih mera.
Kakva su Vam iskustva sa devojkama i ženama iz spektra?
VD: – Ženski profil je jedno od pitanja o kome se najviše govori u domenu autizma danas. Ranije statistike su bile drugačije, a sad se već smatra da je broj dečaka i devojčica s autizmom približno isti. Primetna je razlika u funkcionisanju u ranom detinjstvu. Dečaci iz spektra imaju eksterne manifestacije u ponašanju: kad nije zadovoljan, on će to ispoljiti, uradiće nešto na šta će sredina odmah da reaguje i relativno brzo će se pokazati da je u pitanju autizam. Ženski profil je specifičniji, devojke su introspektivnog karaktera, zbog čega autizam može ostati nevidljiv. Često uče imitacijom, po modelu: – Moja drugarica uradila je to tako, pa ću i ja – zbog čega manifestuju prihvatljive oblike ponašanja. Ne znači da ona istinski razume zašto je to baš tako uradila, ali razume da društvo prihvata takvo ponašanje. Tokom detinjstva i rane mladosti devojke iz spektra često prolaze kao neurotipične, sve do ranih dvadesetih, kad kroz intenzivnije odnose sa drugima shvate da je kod njih nešto drugačije: u načinu razmišljanja, empatiji, socijalnim interakcijama. Devojke se dijagnostikuju u dvadesetima, tridesetima, nekada i u četrdesetim godinama.
Koliko su žene s autizmom izložene nasilju?
VD: – Ne mogu da kažem u procentima, ali znajući profil žena iz spektra, jasno je da su pod većim rizikom od nasilja. Kako u ranoj adolescenciji imaju teškoće u kreiranju stalnih, dugotrajnih i iskrenih prijateljstava, olako prihvataju ljude koji im pokažu otvorenost. Relativno često se dešava da su spremne na sve, samo da bi sačuvale uspostavljeno prijateljstvo, a neurotipični zloupotrebljavaju tu činjenicu. Češće je zlostavljanje devojaka nego dečaka s autizmom i one preživljavaju različite oblike nasilja – seksualno, psihičko, ekonomsko – od strane osoba za koje misle da su im prijatelji.
Kakvi sistemi podrške postoje za žene iz spektra koje su preživele nasilje?
VD: – U Kanadi postoji organizacija koja generalno pruža podršku seksualno zlostavljanim osobama, pa je u okviru tih programa razvijen poseban departman za podršku osobama s autizmom i Aspergerovim sindromom. Na nedeljnom nivou organizuju se grupe podrške, gde žene u sigurnom okruženju mogu da podele svoja iskustva. Vrlo često žene iz spektra ne prepoznaju da to što su preživele jeste nasilje, pa se radi i na njihovoj edukaciji: o vrstama nasilje, o socijalnim situacijama koje mogu da dovedu do nasilja, o tome kako smanjiti rizike od nasilja. U knjizi Aspergerov sindrom i seksualnost Izabel Eno bavi se temom seksualnog nasilja prema osobama iz spektra. Iz privatne prakse znam da seksualno nasilje rezultira narušenim mentalnim zdravljem, često vodi u depresiju, hronično nezadovoljstvo i isključivost.
Ako zamislimo da smo na trenutak u 2069. godini, gde postoji jedna sveznajuća enciklopedija o autizmu, koje poglavlje biste prvo otvorili?
VD: – Integrisanost osoba u spektru. Možda nije originalan odgovor, ali zanimalo bi me šta je društvo učinilo na planu integracije osoba s autizmom, naročito u našim krajevima. Zanimalo bi me na kom nivou će to biti nakon pola veka, da li će postati normalnost. Dosta toga je urađeno, u nekim velikim informatičkim firmama postoje posebni departmani gde rade osobe sa Aspergerovim sindromom, jer imaju drugi način razmišljanja, drugačiju percepciju, preciznost koju neurotipični nemaju. Dokle ćemo stići u tom domenu? Ne govorim o podršci, nego o integraciji.
Šta biste savetovali mladim stručnjacima, u koje zamke ne bi valjalo da upadnu?
VD: – Proveriti naučeno. I nakon par decenija rada, to je zamka o kojoj neprestano govorim, jer osoba iz spektra ima tendenciju da predstavi kako je sve razumela, iako možda nije. Kad radimo na nekom konceptu, pored toga što ga je važno elaborirati i razdvojiti na delove, važno je postaviti mnoštvo pitanja: – Kako si ti to video? Kako to razumeš? Zbog čega? U početku sam samo pitao: – Da li si ovo razumeo? Kad mi kažu: – Da, da, razumeo sam – sav zadovoljan prelazio bih na sledeću stavku, kao svaki mladi i naivni defektolog. Nemojte pretpostavljati, proverite.
