Gestapo ju je opisivao kao najopasniju od svih savezničkih špijuna. – Moramo je naći i uništiti! – stajalo je na hiljadama postera koje su nacisti štampali o ovoj razarajućoj pretnji po Treći Rajh.
Virdžinija Hol bila je američka špijunka za vreme II svetskog rata. Uprkos svim uloženim naporima, Gestapo nikada nije uspeo da razotkrije njenu nacionalnost niti pravo ime. Oficir zadužen za eliminaciju Virdžinije Hol ostao je zapamćen po očajničkoj izjavi:
– Sve bih dao da se dočepam te ćopave kanadske kučke!
Naravno, Virdžinija nije bila Kanađanka. Imala je mnogo imena: Mari Monin, Dajana, Kamil, Nikolas… Nemci su je zvali Artemida.
Rođena je u bogatoj baltimorskoj porodici (1906) i odrastala je na farmi. U školi je zadobijala razne funkcije: od predsednice razreda, preko urednice školskih novina, do kapitenke hokejaškog tima. Studirala je na prestižnim američkim koledžima, a potom je obrazovanje nastavila u Parizu i Beču. Stekla je diplome iz oblasti ekonomije i međunarodnog prava i tečno je govorila francuskil, italijanski i nemački. Zaposlila se kao službenica Američke ambasade u Varšavi, odakle je ubrzo premeštena u Izmir. U Turskoj je, tokom lova, nesrećnim slučajem upucala sebe u nogu. Leva noga joj je amputirana iznad kolena, jer je bila zahvaćena gangrenom. Ovo je osujetilo svaku njenu nadu za diplomatskom karijerom, pošto je Državni sekretarijat SAD-a imao stroga pravila protiv zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Uložila je žalbu po tom pitanju, a odgovorili su joj da bi mogla da se zadovolji karijerom u konzularnoj službi.
Virdžinija se nije predavala. Naučila je da hoda koristeći protezu (koju je nazvala Katbert – po pustinjaku iz 6. veka koji je bio čuven po isceliteljskim čudima) i napustila je posao službenice.
Vratila se u Pariz uoči nemačke invazije, u maju 1940. godine. Počela je da radi kao vozačica ambulantnih kola, a kad su Nemci zauzeli Pariz, odletela je u London, na obuku o upotrebi oružja i aktivnostima otpora. Počela je da radi na specijalnim operacijama.
Poslata je nazad u Francusku, da prikuplja informacije o nemačkim operacijama i da pomogne u organizovanju francuskog pokreta otpora. U Francusku je došla kao njujorška reporterka i ubrzo je uspostavila tajnu mrežu lojalnih građana pod nazivom Hekler. Postizali su neverovatne uspehe: pomagali su oborenim britanskim pilotima da pobegnu, prosleđivali su informacije saveznicima i uvodili nove tajne operativce u Francusku. Mnogi Heklerovi agenti su uhvaćeni, ali ne i Virdžinija.
Pobegla je iz Francuske probijajući se kroz Pirineje po oštroj zimi i snežnim smetovima. Proteza ju je usporavala. Svojim pretpostavljenima poslala je šaljivu poruku: – Katbert mi pravi probleme. Odgovorili su joj: – Ako ti Katbert pravi probleme, eliminiši ga.
U Španiji je uhapšena zbog nelegalnog ulaska u zemlju i ostala je u zatvoru 6 nedelja, dok američki zvaničnici iz Barselone nisu zahtevali njeno oslobođenje. Kancelarija strateške službe poslala ju je nazad u Francusku, pod lažnim identitetom poljoprivredne radnice Marsel Montenj. Da bi odagnala svaku sumnju, prikrivala je hramanje, ofarbala je kosu u sivo, čak je zamenila plombe u zubima da ne bi odudarale od onih kakve koriste francuski zubari. Zadatak joj je bio da radi kao radio-operaterka i da tajno koordinira isporukama za anti-nemačke snage, istovremeno izveštavajući o kretanju nemačkih trupa. Uradila je više od toga. U izveštajima se navodi da je njen tim uništavao mostove, iskrcavao teretne vozove, prekidao železničke i telefonske linije. Ubili su oko 150 i zarobili 500 Nemaca.
Po završetku rata, primila je priznanja francuske, britanske i američke vlade.
Predsednik Truman želeo je da joj lično uruči priznanje na javnoj ceremoniji, ali je ona odbila, verujući da bi tako, neprijatelji koji su i dalje tamo negde, previše saznali o njenom identitetu.
Nastavila je da radi za CIA-u sve do svoje šezdesete kad se penzionisala. Ostatak života provela je u Merilendu, gde je i umrla u sedamdeset šestoj godini (1982).
Fotografije: video
