Izašla sam na kraj sa zanemarivanjem. Izašla sam iz nasilja. Pokušavam da završim s tim i nadam se da će moj život jednog dana biti bolji nego što jeste. Ne gledaj moj invaliditet. Upotrebi uši, ne gledaj samo očima. Slušaj šta imam da ti kažem!
Izloženost seksualnom nasilju
U prvoj hraniteljskoj porodici, seksualno ju je zlostavljao sin njenih hranitelja.
Dolazio je sam i nisam mogla da se odbranim zato što… nisam mogla da se odbranim.
Žalila se i bila je premeštena u drugu hraniteljsku porodicu u kojoj je proživljavala seksualno uznemiravanje od strane samog hranitelja. Tokom rehabilitacije, doživela je seksualno zlostavljanje od strane fizioterapeuta.
Odveo me je na terapiju i počeo da me zlostavlja. Rekla sam ‘nemoj‘. Posle toga, znao je, pretpostavljam, da i dalje mogu da govorim. Nisam rekla mnogo, samo sam rekla ‘nemoj‘. Možda ga je plašilo da ću nekome reći. Ali nisam. Samo sam htela da odem odatle.
Kasnije na fakultetu, suočavala se sa uznemirujućim seksualnim komentarima i počela je da veruje da: – Gde god da odeš, seksualno te uznemiravaju. Ako neki momak može da te iskoristi, ako pri tom imaš invaliditet, to će i da uradi. Naučila je da živi sa tom vrstom ranjivosti, izložena seksualnom nasilju, štiteći se najbolje što je mogla.
Pitanja zdravstvene zaštite
Bolnički tretmani lišavali su je dostojanstva. Kao mladu adolescentkinju znali su da je ostave nepokrivenu, a da sama nije mogla da dohvati ćebe. Bolničko osoblje i posetioci prolazili su pored nje i gledali je golu. Bila su to poražavajuća iskustva.
Bolne infekcije mokraćne bešike su ponavljajući zdravstveni problem osoba sa paraplegijom i kvadriplegijom; redovno mokrenje pomaže u prevenciji takvih infekcija. Mnogi korisnici/e kolica namerno ne piju dovoljno vode, kako bi predupredili infekcije. Teško je ili nemoguće koristiti neprilagođene toalete, a pristupačni toaleti su retkost.
U prvih deset meseci, samo sam želela da budem kod kuće. Nigde nisam htela da idem, jer, kada bih negde otišla, imala bih probleme s toaletom ili ne bih stigla na vreme, što me je činilo očajnom. Ne pijem, da ne bih morala u toalet. Stalno me muči infekcija mokraćne bešike. Uzimam antibiotike i vrtim se u tom krugu: infekcija bešike – gljivična infekcija.
Sistemska diskriminacija osoba s invaliditetom, uskraćivanje kontrole nad sopstvenim telom i lišavanje samostalnosti imaju zdravstvene posledice koje postaju deo životne rutine.
Partnerske veze
U veze se nije upuštala do kasnih dvadesetih, jer je bila usredsređena na obrazovanje i prevazilaženje barijera u svakodnevnom životu. Kad je počela da se viđa sa muškarcima, nijedna veza ne bi potrajala. Momci su joj govorili da će je joj se javiti, a to se ne bi desilo. Govorili su joj da kolica ne mogu biti prepreka njihovoj vezi, ali je i ona sama verovala da jesu. Znala je da ima fatalistički stav prema vezama. Govorila je sebi: – U kolicima sam i znam da ovo neće potrajati, ali… daj da se zabavim dok traje. Kad god bi joj neki momak rekao: – Briga me što si u kolicima, to mi ne smeta – ona bi samoj sebi uzvratila s gorčinom: – Vreme će pokazati. Onda joj se taj momak više ne bi javio. Dok bi provodili vreme u spavaćoj sobi, sve je bilo u redu, ali kada bi se našli negde u javnosti, osećala je da je se njen partner stidi. Često su je predstavljali kao prijateljicu, a ne kao devojku, što ju je povređivalo.
Mnoge osobe bez invaliditeta radoznale su o seksualnom ponašanju osoba sa invaliditetom.
Muškarci bez invaliditeta bi me ispitivali: – Šta radiš po pitanju seksa? Kad se viđaš s nekim, upoznajtete se i stvari se odvijaju svojim tokom, valjda je tako u iskustvima žena bez invaliditeta. Ali, njima je neprijatno i meni je neprijatno jer: – Ha, ne možeš da držiš noge? Onda kažem: – Pridržavaj mi noge, ili podigni ih ovako, ili drži ih savijene, ili šta god. Na planu seksualnosti, nađeš načina da stvari funksionišu.
Rađanje i roditeljsko pravo
Kad je došla da se porodi, zadržali su je mesec dana u bolnici nakon carskog reza.
Oporavila sam se i ojačala, a cela grupa zdravstvenih i socijalnih radnika ušla je kod mene: – Izgleda da ćemo morati da te pustimo – rekli su. Nakašljavali su se i govorili: – Kako si? Šta ćeš da radiš kad odeš kući? Najzad je jedan od njih izgovorio: – Znaš, nisi nam dokazala da možeš da se brineš o bebi kad izađeš odavde. Nisam znala da to treba da dokazujem. Osim toga, uzeli su mi kolica i odložili ih negde na hodniku, a kada bi beba zaplakala, zvonila sam i niko nije dolazio, jer je bila u podnožju kreveta, u maloj korpi. Bila sam zaprepašćena i rekla sam im: – Vodim je kući i, ako iko hoće da mi je uzme, biće to preko mene mrtve! Mogu da se brinem o njoj. Imam kvadriplegiju; imam invaliditet i brinem se o sebi! Naravno da mogu da se brinem za bebu! Nastavila sam to da ponavljam, dok nisu rekli: – Dobro. Možeš da ideš i da odvedeš bebu sa sobom.
Niko u bolnici nije očekivao da se ona brine o detetu, pa je niko od njih nije uputio ni u šta. Sama je naučila sve i sama se izborila da zadrži dete.
Pronalaženje smisla u aktivizmu
Još u mladosti je počela da se zalaže za ostvarivanje sopstvenih prava. Kako tokom rehabilitacije nije naišla na odgovarajuću negu, slala je pisma socijalnoj službi bolnice. Prijavljivala je nasilje u hraniteljskoj porodici i tražila način da ode odatle. Na fakultetu je zahtevala da joj se produže rokovi za izvršavanje određenih zadataka, zbog zdravstvenih problema. Zauzela se za sebe kada je socijalna služba preispitivala njeno roditeljsko pravo. Sama je istrajavala i izborila se za sebe i svoje dete.
Ne zastupa samo sebe, nego i sve druge žene s invaliditetom. Govori svima koji su spremni da je čuju. Besna je i frustrirana jer zna da se glasovi žena s invaliditetom još uvek ne čuju koliko bi trebalo.
Izvor: A First Nations Woman with Disabilities:“Listen to what I am saying!”, Native Social Work Journal Vol 6, pp. 57-77
