Uobičajena reakcija na seksualno uznemiravanje i zlostavljanje je okrivljavanje žrtve što nije progovorila ili jednostavno otišla.
– Ja bih otišla! – kažu mnoge. Ali, ne mogu svi tek tako otići ili progovoriti, jer nam ponestaje reči i akcije kada je to najpotrebnije. Svima nam je poznata reakcija bori se ili beži, ali nismo svi upoznati sa reakcijom zamrzavanja. Nečekivana inertnost u stresnim ili pretećim situacijama je fenomen o kome se nedovoljno govori.
Mnoga svedočenja potvrđuju da žrtve prirodnih katastrofa stradaju jer se zalede kada su suočene sa opasnošću. To se može desiti bilo kome bilo kada, a sama se periodično s tim suočavam celog života. Zamrznutost ili inercija – ponekad zvana autistična inercija – češće se javlja kod neurodivergentnih osoba (osoba koje imaju poremećaj pažnje, anksiozne poremećaje ili su na spektru autizma). U tom slučaju, više se radi o nemogućnosti da se reakcija uopšte oformi u datom momentu, nego o nemogućnosti da se uradi ono što svesno želimo.
Provesti životni vek u zamrznutom stanju ili biti neaktivna u periodu stresa isto je što i provesti život koji obiluje kažnjavanjem, odbacivanjem i uvredama od strane porodice, vršnjaka i društva uopšte. Iako sam kao dete imala jasan osećaj za pravdu, postala sam jedan od glasova kojima se (samo)kažnjavam. Osećala sam se krivom. Kažnjavala sam se zbog nesposobnosti da reagujem. Inercija je najčešće prouzrokovala da ne znam šta da mislim i da tek naknadno procesuiram situaciju. Moja prirodna tendencija da izrazom lica ne pokazujem emocije (ili sam ozbiljna ili blago namrštena) – još jedna karakteristika nas koji nismo neurotipični – takođe mi ne ide u korist.
Pod egzekutivnim funkcijama podrazumeva se sposobnost da se kooridnira i primenjuje sopstveni mentalni kapacitet. Egzekutivne funkcije nam omogućuju da biramo različite akcije kada se suočimo sa preprekom. Inercija prouzrokovana stresom, koja na izvestan način guši egzekutivne funkcije, može da se pojavi kada vas tretiraju na neodgovarajući način, kada vas zastrašuju ili zlostavljaju. Takođe se javlja kada vas dodiruju bez vaše saglasnosti.
U školi sam često sedela ispred dečaka koji me je seksualno uznemiravao, naginjao bi se prema meni i šaputao mi šta misli o mom telu. Ponekad je šaputao pretnje, govoreći mi do detalja šta bi mi radio. U nekoliko navrata štipao me je za one delove tela za koje bi mi bilo neprijatno ako samo pomislim da sam ih pred nekim spomenula. Vukao me je za bretele brushaltera samo da mi dočara šta misli, a ja bih se, doslovno, zamrzla.
U glavi sam uvežbavala reči kojima ću se obratiti nastavniku, ali nikada nisam uspela glasno da izgovorim da me on uznemirava. Te reči zvuče kao veoma jednostavne, ali nisam mogla da se nateram da odem do katedre i to izgovorim. Sećam se da sam čula devojku iz klupe pored da šapuće nekome kako ne razume zašto mu dozvoljavam da mi to radi. Nikada mu nisam dozvoljavala da to radi. On je radio, ja sam se zamrzavala.
Godinama kasnije, kada sam imala dvadeset dve, bila sam žrtva silovanja na sastanku. Ponovo sam iskusila nedostatak reakcije usled straha: zamrzavanje. Inercija u kojoj ne znam šta da radim niti kako da kažem nemoj. Taj muškarac bio je jedan od mojih poznanika, imali smo zajedničke prijatelje. Ponudio se da me odveze kući i na neki način sam to prihvatila – uglavnom sam ga samo pratila, jer se nisam dobro slagala sa prijateljicom kod koje smo bili i nisam bila sigurna šta da radim.
Umesto da me odveze kući, muškarac, koji je bio 10 godina stariji od mene, odvezao me je u svoj stan. Nisam rekla ništa; pratila sam ga uz stepenice sve do stana, kako mi je rekao. Nisam znala šta će se dogoditi, niti sam bila u stanju da o tome mislim. Čim smo ušli u stan, pozlilo mi je. Pomogao mi je da odem do kupatila – da bih kasnije shvatila da mi je dao nešto što je doprinelo tome da mi se sloši. U sred toga, rekao mi je da se skinem, kako ne bih uprljala odeću. Bilo me je sramota što mi je loše i što sam gola, a ostala sam bez reči da kažem ne.
U nekom trenutku, stomak i mozak su mi se primirili, sredila sam se i počela da se oblačim. Rekao je: – A, ne, nećeš. Odveo me je u krevet i opet mi je rekao šta da radim. Sve vreme sam bila bez reči, bez pokreta i uplašena. Nisam znala kako da se vratim kući. Nisam imala mobilni. Radila sam ono što mi je rako da radim i, kada je bilo gotovo, odvezao me je kući.
Bezrazložno, ali tipično, bila sam posramljena posle toga. Užasavala me je pomisao da ću ga ponovo sresti u javnosti, kao i pomisao da će moji prijatelji saznati šta se desilo. Znala sam da to nije bilo u redu, ali protekle su godine dok nisam shvatila da se radilo o pravom zlostavljanju. Nisam rekla ne. Nisam bila u stanju. Što je važnije, nisam rekla ni da. Niti me je pitao.
– Zašto nisi nikome rekla? – često je reakcija onih koji se zaklinju da ne bi dozvolili da im se tako nešto desi. Ali, egzekutivne funkcije izneveravaju nas u traumatičnim situacijama.
Mnogi muškarci i momci vide seks kao nešto što tražiš i dobiješ, umesto kao aktivnost u kojoj dvoje odraslih učestvuju uz uzajamnu saglasnost. Praksa nastavi dok ona ne kaže ne opasna je iz mnoštva razloga. Sve više se priča o neophodnosti jasnog i entuzijastičnog pristanka. Kada čujemo priče o seksualnom zlostavljanju osoba s invaliditetom, važno je razumeti kako egzekutivne funkcije i inercija utiču na ponašanje u stresnim i traumatičnim situacijama.
Jedan od razloga zašto je jasan i entuzijastičan pristanak potreban je u tome što nemamo svi prave reči kada smo uplašeni i traumatizovani. Ranije sam mislila da bi ukazivanje na dodatnu ranjivost neurodivergentnih osoba nasilnicima dalo još alatki za upotrebu, a onda sam shvatila: – Nasilnici već znaju. Biraju one koje biraju. Vežbaju. Izdvajaju žrtvu.
Nadam se da će sve više muškaraca priznati, barem sami sebi, da su možda prinudili, prisilili ili zlostavljali druge. Nadam se da će nasilnici početi više da se plaše posledica nasilja. I nadam se da će se glas onih kojima je ponestalo reči kada su im bile najpotrebnije, takođe čuti.
Bea Currie
