Životna iskustva svake osobe su individualna i lična. Svako ih doživljava i proživljava na svoj način. Isto tako, suočena sa životnim preprekama i problemima, svaka osoba ima i svoje loše dane praćene negativnim osećanjima koja mogu dovesti i do depresije. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, oko 450 miliona ljudi u svetu pati od depresije, što je čini najčešćim psihičkim oboljenjem današnjice.
Iako to nije pravilo, život s hroničnim oboljenjem ili invaliditetom takođe može dovesti do depresije. Sa druge strane, depresija može biti i uzrok narušavanja kvaliteta života osoba s invaliditetom ili hroničnim oboljenjem. Njena posledica ume da bude i to da osoba počne da propušta redovne lekarske kontrole i terapije. Tako se začarani krug zatvara: invaliditet ili hronično oboljenje izazivaju depresiju koja, sa druge strane, samo pogoršava psihofizičko stanje depresivne osobe.
Depresija je ozbiljno psihičko stanje koje pogađa sve uzraste. Osobe koje pate od nje osećaju se tužno, bezvredno i beznadežno. Depresija se neretko očituje i fizički, u vidu umora i bolova bez nekog konkretnog povoda. Apetit se smanjuje ili nastaju problemi sa varenjem. Dok je neko usled depresije stalno nervozan i naglo menja raspoloženja, neko je bezvoljan i zaboravan. Poremećaji sna – od nesanice do stalne pospanosti i prekomernog spavanja – takođe mogu ukazivati na depresiju. Pomišljanje na samoubistvo i pokušaji da se ono izvede učestaliji su kod osoba koje su depresivne.
Do depresije mogu dovesti razne životne okolnosti koje se doživljavaju kao nepoželjne, preteće, pa čak i pogubne. Depresija može nastati i usled bolesti ili invaliditeta, zbog čega se menjaju način života i životni ciljevi. Najočigledniji primeri za to su kada neko zbog narušenog zdravlja ne može da se bavi željenom profesijom, kada iz istog razloga izgubi ili ne može da nađe posao. Ukoliko to sa sobom povlači i egzistancijalnu ugroženost usled smanjenja prihoda, uobičajeno je da se javlja frustracija i osećaj bespomoćnosti. To posebno teško pada osobama koje su ranije bile oslonac drugima. Osobe koje nisu navikle na to da i same traže podršku od drugih u ovakvim situacijama gube samopouzdanje. Činjenicu da su primorane da traže pomoć ove osobe doživljavaju kao gubitak samostalnosti. Zbog toga mogu postati hronično tužne, ljute ili nezadovoljne. Ova osećanja ukazuju na to da im je teško da se prilagode novom načinu života, koji je možda postao više upućen na kuću ili na uži krug ljudi, a samim tim i manje dinamičan, čak dosadan. Dosada takođe izaziva negativne emocije, poput usamljenosti, koja je takođe jedan od simptoma depresije.
Izuzetno je važno na vreme zapaziti simptome depresije i početi sa njenim lečenjem. Istraživanja pokazuju da osobe kod kojih depresija nije lečena prvi put kada je nastupila imaju pedeset posto više izgleda da u nju ponovo zapadnu. Štaviše, ukoliko se ne leči, depresija može da traje od pola godine do godinu dana, pa i mnogo duže. Važno je što pre obratiti se za pomoć stručnoj osobi, koja može da pomogne u savladavanju negativnih emocija i organizovanju života u novonastalim okolnostima. Isto tako, važno je voditi računa o tome da ovaj tretman bude takav da omogući što kvalitetniji život, uključujući i što veći stepen samostalnosti.
Poslednje, ali ne i najmanje važno: invaliditet ili hronično oboljenje su sami po sebi veliki izazovi. Ukoliko život sa njima dovede do depresije, postaće još teži. Zato je važno tražiti podršku jer izolacija pogoršava simptome depresije. Izvori podrške mogu biti prijatelji ili porodica, ali i druge osobe sa sličnim iskustvima, kao i specijalizovane organizacije i službe koje pružaju psihološku podršku.
Izvor: https://www.recoveryranch.com
