Gluve i nagluve žene izložene su istim oblicima partnerskog nasilja kao i čujuće žene, s tim da je stopa nasilja dvostruko veća u njihovim iskustvima. U iskustvima gluvih žena nasilje ima jedinstvene i specifične oblike koji su teže prepoznatljivi. Izolacija je jedna od taktika koje nasilnici lako sprovode nad svojim partnerkama, blokirajući im pristup sredstvima komunikacije (isključivanje interneta ili uskraćivanje video poziva).
Preovladavajuće taktike preuzimanja moći nad gluvom ženom:
– Pretnje gestovima, facijalnom ekspresijom ili prenaglašavanjem pri upotrebi znakovnog jezika, udaranjem nogom o pod, lupanjem po stolu ili lupanjem vratima.
– Upotreba znakovnog jezika blizu njenog lica.
– Kritikovanje njenih komunikacionih sposobnosti i veština.
– Uskraćivanje informacija o telefonskim pozivima koji su njoj upućeni.
– Isključivanje iz važnih razgovora i zanemarivanje u razgovoru sa drugima.
– Isključivanje iz društvenih događaja i uskraćivanje kontakata sa čujućima.
– Negativni komentari i priče o zajednici gluvih.
– Pogrešno interpretiranje njenog znakovnog jezika u manipulativne svrhe.
– Zabrana deci da koriste znakovni jezik u komunikaciji s majkom.
U odnosu na čujuće žene, gluvim ženama je potrebno sedam puta više vremena da izađu iz nasilnog partnerstva.
Kada se odluče da prijave nasilje, suočene su sa izazovima u komunikaciji. Ako policija dođe, ko će interpretirati ono što žena govori? Najčešće sam nasilnik.
Melissa Mostyn, britanska umetnica i aktivistkinja za prava gluvih, kaže da svaka reč znakovnog jezika može biti potencijalni okidač nasilja, jer je sama istorija (britanskog) znakovnog jezika vekovima opterećena opresijom. Ako je i sam nasilnik aktivan u zajednici gluvih, poseduje više znanja o tome kako da manipuliše njenim komunikacionim veštinama. Lakše će sprečiti ženu da se obrati bilo kome unutar zajednice:
– Dok nasilje ne postane fizičko, emocionalno i mentalno smo paralisane, bez mogućnosti da artikulišemo ono što nam se dešava. Kako se urušava samopouzdanje žene, tako se lomi i njen znakovni jezik, jer je emocije teže prikriti u znakovnom jeziku nego u pisanoj reči. Žena se ne usuđuje se da bilo kome iznese ni detalj onoga što proživljava, iz straha da će informacija doći do samog nasilnika. Kada je tako mnogo očiju uprto u nju, ona ne može ostati objektivna i hladne glave.
