Deseta u nizu fokus grupa koje Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, na prikupljanju podataka o iskustvima žena s invaliditetom na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, u okviru projekta Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), održana 28. septembra u Udruženju gluvih i nagluvih u Vršcu.
Na fokus grupi učestvovalo je 8 članica Udruženja. Njih četiri su udate, dve žive u vanbračnoj zajednici, jedna žena je udovica i jedna je neudata. Polovina učesnica ima po dvoje dece, njih tri nemaju decu, a jedna učesnica ima jedno dete.
Period emocionalnog i seksualnog sazrevanja učesnice pamte po strahu, neznanju i zabranama. Prva menstruacija unosi pometnju, jer su devojke mahom neobaveštene i nepripremljene na ono što im se dešava. Objašnjenja dolaze naknadno, kada su već traumatizovane iskustvom sopstvenog tela i prestrašene prirodnim procesima od kojih su odsečene u tolikoj meri, da za njih nemaju ni ime. Menstruacija je to.
– Mama mi je rekla da sve žene imaju to. Da se ne uplašim.
– Mama mi je rekla da to nije ništa strašno.
Kako mozak ne prepoznaje negaciju, poruka učvršćuje strah: – Menstruacija jeste strašna. Treba da se plašiš, baš kao i sve druge žene.
– Dobila sam, pa sam se uplašila, sakrila sam se, prala sam donji veš i mama me uhvatila. Niko mi to nije objasnio.
– Niko nije znao to da mi objasni.
Kultura u kojoj živimo orijentisana je na mentalno razjašnjavanje, a nekim racionalnim popisom nemoguće je razumeti menstruaciju. Ono što nedostaje je zdrav osećaj u ženskoj genealogiji, razumevanje iz sopstvene unutrašnjosti, povezanost sa telom i postojanjem. Mental krvarenje vidi kao gubljenje vitalnosti, opasnost i bolest, čime je ženska priroda automatski patologizovana.
– U školi za vreme košarke sam dobila menstruaciju. Gluvi kažu „krvariš“, pa su me nastavnici odveli u ambulantu.
Prva logična pretpostavka je da krvarenje treba zaustaviti. Da menstruaciju treba lečiti. Živimo u kulturi koja teži da uspostavi kontrolu nad prirodnim prelazima iz jednog razvojnog ciklusa u drugi, da zauzda hormone, da ukroti seksualnost kao opasnu silu. Žensko je, po pravilu, teže razumeti, pa je samim tim sve što je žensko daleko opasnije. Prirodnost ulaska u pubertet i seksualnog sazrevanja sudaraju se sa zidom zabrana.
– Mama mi je rekla da se pazim muškaraca. Zbog trudnoće.
– Mama mi je rekla: – Pazi da ne ostaneš u drugom stanju!
– Mama mi je rekla da ne smem da imam dečka. Ne smem ovo, ne smem ono.
Ono što je prirodno, kultura u kojoj živimo proglašava za nedozvoljeno. Mentalna negacija svakako neće ukinuti prirodne procese koji se odvijaju bez obzira na moralnu etiketu greha, ali će izazvati nezadovoljstvo, zbunjenost, frustraciju, poremećaj. Onda ćemo lečiti vidljive simptome koji će se vraćati i ispoljavati dok god ne iscelimo suštinsko nerazumevanje u korenima ženskog postojanja. Nerazumevanje koje se generacijama prenosi s majke na ćerku i postaje deo genetskog koda, pred kojim savremena ginekologija ostaje nemoćna.
Gluvim ženama u ginekološkim službama komunikacija je u potpunosti uskraćena, što rezultira intervencijama bez informisanog pristanka. Time su žene dodatno odsečene od sopstvenih tela – telo je samo predmet pod apsolutnom kontrolom stručnjaka. Dostojanstvom žene, kao ni njenim emocionalnim doživljajem svega – niko se ne bavi.
– Onda su me kompletno operisali. Nikakvu informaciju nisam dobila na znakovnom jeziku. Dom zdravlja nije angažovao tumača za znakovni jezik. Pitala sam doktora, rekla sam da ne mogu da komuniciram. – Kako da ti objasnim, dugačko je. Zdrava si, idi kući – samo to su mi rekli. Ništa mi nije bilo jasno. Ni dan-danas mi nije jasno.
– Bili su nepristojni prema meni. Nisam imala tumača za znakovni jezik. Nisu mi ništa rekli.
– Otišla sam drugi put kod ginekologa i kad su me stavili na sto uradili su mi kiretažu. Ništa mi nije objašnjeno.
– Kada sam dobila prvu ćerku, ušivali su me. Čim sam se zakašljala, ponovo je puklo, jer konac nije dobro ušiven. Dve nedelje sam ležala u bolnici. Nisu mi objasnili zašto, ni šta, ni kako. Nula informacija sam dobila.
Neke žene navode slučajeve da im nije bilo dozvoljeno da uđu u pratnji tumača: – Ne može, ne! Nisu dopustili da dođe prevodilac. Razloge izričite zabrane niko nije naveo. Očigledno je pozicija moći dovoljan razlog za neopozivo uskraćivanje prava. Komunikacija sa gluvim ženama u institucijama više je pitanje dobre volje i improvizacionih veština, nego što je stvar (zagarantovanih) ljudskih prava.
– Doktor je pozvao moju mamu putem mobilnog, saopštio joj je nalaze i ispričao o svemu, tako da mi nije bi potreban tumač.
Bez obzira na vrstu lekarske intervencije, gluve žene ostaju uskraćene za osnovne informacije o onome što im se dešava i kroz šta prolaze. Potpuno objektifikovane, tako da se zdravstvena usluga sprovodi nad njima, umesto za njih. Sve se odvija bez ikakvog objašnjenja, pristanka i saglasnosti. Gluvim ženama je unapred osujećena svaka mogućnost da preuzmu odgovornost za sopstveno zdravlje. Nesalomiva pozicija lekarske nadmoći, arogantno odbijanje komunikacije i potpuni gubitak kontrole u krajnje ponižavajućem tretmanu – u iskustvima gluvih žena pružanje zdravstvene usluge izjednačeno je sa zlostavljanjem. Porođajna iskustva gluvih žena srodna su globalnom iskustvu svih žena kojima se u porođajnim salama izriču presude u gotovo biblijskom fonu:
– Jako sam loše prošla na porođaju, mogla sam da dobijem sepsu. Doktorka je bila užasno neprijatna, čak me je i udarala, toliko da su mi noge i butine bile modre. Bila sam i krava i koza i kobila, jer, kad sam radila one stvari, bilo mi je okej, a sad kukam. Imala sam 17 godina i nisam znala šta me je snašlo.
Šta gluve žene izdvajaju kao najvažnije na planu sopstvenog seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava:
– Treba nam plaćeni tumač znakovnog jezika.
– Kad lekar piše izveštaje, hoću da mi se sve tačno objasni.
– Želim da imam jednog stalnog doktora, a ne da se menja.
Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.
