Deveta u nizu fokus grupa koje Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, na prikupljanju podataka o iskustvima žena s invaliditetom na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, u okviru projekta Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), održana  27. septembra u prostorijama Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA u Novom Sadu.

Na fokus grupi učestvovalo je 10 žena, članica nekoliko novosadskih udruženja osoba s invaliditetom, a jedna žena  učestvovala je putem vibera, zbog nedostatka niskopodnjih autobusa u gradu. Većina učesnica ima motorni invaliditet, jedna ima senzorni (oštećenje vida) i jedna psihički invaliditet (depresija, bipolarni poremećaj). Broj udatih i neudatih među učesnicama približno je jednak (4 udate i 5 neudatih), a dve su razvedene. Najviše je učesnica bez dece (njih 5), četiri žene imaju po jedno dete, a dve po dvoje dece.

Prelaz iz detinjstva u devojaštvo ispitanice pamte po novim telesnim senzacijama, unutrašnjim promenama, prvom zaljubljivanju, pojavi drugačijih htenja, željom da sebe učine privlačnima. Interesantno je da, za razliku od iskustava većine žena, čija je spoznaja seksualnosti najčešće uslovljena muškom figurom, neke žene na ovoj fokus grupi govore o doživljajima i uvidima koji proističu iz njih samih, iz suočavanja sa telom i samom sobom, bez presudnih upliva izvan. Neke ispitanice su od veoma ranih godina svesne svojih seksualnih i reproduktivnih svojstava i maštaju o njihovom ostvarivanju.

– Jednostavno sam osetila neke senzacije, fizičko uzbuđenje od koga mi je u tom momentu lepo. Nije tad postojao neki muškarac koji mi se sviđa, trebalo je par meseci da skapiram da to ima veze s tim.

– Prva moja neka spoznaja da iz devojčice prelazim u devojku je moj prvi izlazak u grad: to spremanje i doterivanje, gledanje momaka sa drugaricama…

– Kada sam imala 10 godina, zapisala sam u svom dnevniku: – Ne mogu da verujem da treba da čekam osamnaestu da bih se udala i rodila dete, kad to mogu već sada da uradim.

– Neki dečak me je tako gledao otvorenih usta i ja sam doživela seksualno uzbuđenje. Posle toga ništa nije bilo tako dobro.

– Sa svojih sedam godina bila sam veoma svesna svoje seksualnosti. Tačno sam znala šta mi se dešava i kroz šta ja to prolazim, iako mi niko to nije decidirano objasnio, ali vrlo sam bila načisto da je to – to, da sam se zaljubila.

U većini slučajeva, tabuizacija tela, seksualnosti i menstruacije prenosi se s majke na ćerku – prećutno ili ugradnjom negativnog stava prema ženskim svojstvima: – A, dobila si to sranje. U takvim uslovima, devojčice i devojke oslonjene su same na sebe, na sopstvene pretpostavke, nagađanja, zablude i sumnje. Iskustva starijih sestara ili prijateljica najčešće im rasvetljavaju situaciju.

– Prosto ne mogu da ne pomislim šta su mi do tog momenta govorili o tome kako se zatrudni, kad sam ja mislila da može od poljupca. Onda mi je zrelija drugarica rekla: – Ne, to ne ide tako.   

Poimanje menstruacije i svekolikog ženskog postojanja usko je povezano sa bolom. Nisi dovoljno žena ako ne proživljavaš bol, usled najprirodnijih telesnih  procesa. Nisi žena ako nisi žrtva sopstvene biologije. Po tom modelu, zdrav ženski princip umanjuje svoju snagu, zarad osećaja pripadnosti (kultu patnje) i prihvaćenosti (u sistemu degeneriranih vrednosti).

– Ne osetim donje ekstremitete, pa je menstruacija došla kao iznenađenje. Nisam osetila ništa, ali, pošto sam videla da svi ostali piju lekove protiv bolova, iscenirala sam da je i mene jako bolelo, iz neke želje da budem kao i druge devojčice.

Slavljenje prve menstruacije ekstremno je redak fenomen, gotovo izolovano iskustvo žene kod koje je genetski negovan zdrav odnos prema telu, seksualnosti, životu.

– Radovala sam se kada sam dobila prvu menstruaciju. Već posle mesec dana jako sam se zaljubila. Kada  sam mami rekla da sam se zaljubila, ona me je odvela u grad i kupile smo neki fantastičan donji veš. Taj set od tri situacije u nizu praktično me je u mesec dana stavio iz uloge devojčice u neku novu ulogu u kojoj ja više nisam mala.

Koliko istraživanje tela,  razumevanje onoga što se unutar njega odvija i uspostavljanje dubljeg kontakta sa samom sobom nije podržano u najužoj sredini, toliko je dodatno otežano sistemom zdravstvenih usluga. Ne postoji sigurno mesto niti stručnjak od poverenja gde žena može da postavi pitanje, reši nedoumicu, posavetuje se. Osim ako ne plati. Novcem ne plaća za pouzdanost informacija, nego za način na koji će joj biti pružene (ili uskraćene).

– Prvi put mi je bilo jako neprijatno kod ginekologa, kad sa shvatila koliko o tim stvarima ne znam. Kod studentskog lekara su mi rekli da to nije mesto gde dolazim da postavljam pitanja. Jedino se u privatnim klinikama osećam kao ljudsko biće.

– Skoro pa u lice vam kažu da treba da donesete nešto da bi oni bili ljubazni.

– Kako platiš, tako te i pregledaju.

Ženama sa vidljivim invaliditetom se prava na informacije o seksualnosti još više uskraćuju, zbog globalnog uverenja o njihovoj neseksualnosti (kao da invaliditet neutrališe seksualne funkcije tela).

– Prvi ginekolog kod koga sam otišla pokušao je da izbegne pregled i to mi se redovno i dalje dešava. Čak i kad sam imala vrlo ozbiljnih ginekoloških problema, uglavnom su gledali da sve urade utlrazvukom. Prosto, kao da taj deo tela ne postoji.

Odgovornost za nepristupačnost usluga prebacuje se na same žene s invaliditetom. Umesto rada na promeni ka univerzalnom dizajnu, radi se na zauzdavanju ženskih prava: – Ako već znaš da sistem ne kreira povoljne uslove za kvalitetan i dostojanstven život, najpametnije ti je da podržiš isti taj sistem, tako što ćeš sama sebi da uskratiš sve što se može uskratiti.

– Ako ne možete da sednete da vas pregledam, trebalo je o tome da mislite pre nego što ste izgubili nevinost.

Žene s invaliditetom u ozbiljnim situacijama životne ugroženosti nemaju uslove za adekvatnu i urgentnu medicinsku podršku. Koliko god da im je zdravlje pod rizikom, od žena s invaliditetom se očekuje da se same pobrinu za specifičnosti usluga koje su im neophodne. Ako ne prežive, same su odgovorne – trebalo je prvo da se organizuju, pa da onda počnu da krvare tamo gde postoje uslovi za to (recimo, u Finskoj).

– Nisu hteli da me prime ni takvu svu ukrvavljenu u Betaniju, zato što nisu imali uslova, pa su me vratili dom zdravlja gde sam primila bocu transfuzije,iako transfuzija ne sme da se prima u domu zdravlja.

– U situaciji da krvarite, da vam nije dobro, da ste uplašeni za svoj život, da je to jedan veliki stepen stresa, gde vi čak ni ne morate da znate šta vam se dešava, vas nema ko da zbrine u gradu Novom Sadu. Morate u svakom trenutku da ste potpuno svesni šta vam se dešava, da dajete uputstva kako da vas nameste, kako da vas podignu, šta da vam urade – podršku morate organizovati same. Uvek je trauma kad treba da idem kod ginekologa. Uvek postoji ta psihička priprema: s kim idem, kad stižem, ko će me podići na sto, ko mi skida pantalone ili šta ću obući da bi se za što kraću vremenski period skinula, ko će mi držati noge… I pored milion i jednog pitanja i milion i jedne pripreme, nikad ne bude baš glatko i po redu.

Prema iskustvima žena s invaliditetom, reklo bi se da ginekolozi mahom nemaju svest o individualnosti žene i jedinstvenosti tela, nego je njihov pristup mehanizovan i rutinski. O emocionalnom telu se apsolutno ne vodi računa, kao ni o dostojanstvu žene. Neretko su žene u ginekološkim ordinacijama izložene grubostima i ponižavanju, ostavljene da bez ikakve kontrole podnose ono što im se dešava. Ponižavanje sa gubitkom kontrole jedna je od definicija silovanja.

– Rekla sam joj da nisam kao druge žene, da su mi mišići atrofirani i da svako prodiranje tom sondom, kada mi je radila ultrazvuk, doživljavam 10 puta bolnije nego druge žene, jer imam hipersenzibilitet. Ona to uopšte nije razumela i ponašala se kao da prvi put čuje da je to moguće ili kao da to njoj uopšte nije važno.

Rešenja savremene medicine nisu zasnovana na holističkom pristupu, nego na ideji odsecanja od sopstvenog tela. Kako materica ima viševekovnu reputaciju demonskog organa (koji je uvek pod rizikom: zle sile ili karcinoma, svejedno kako ćemo to zvati), njeno odstranjivanje sa stanovišta moderne ginekologije krajnje je preporučljivo. Da li se s isto tako nepodnošljivom lakoćom odstranjuje bilo koji drugi organ na ljudskom telu? Nekad to nazivaju i prevencijom. Po modelu: – Šta će ti oko, nećeš njime nišaniti! Lakše je odstraniti matericu nego umnjak. Naročito ako je ispunila svoju ulogu, dala život, vredna je nipodaštavanja. Retke su žene koje imaju svest o tome da je obezvređivanje materice isto što i obezvređivanje života samog (jer materica je Zemlja u malom, snaga postojanja, veza sa vitalnom snagom života). One koje to intuitivno osećaju, moraju da opravdavaju svoje dublje razumevanje u racionalno postavljenom svetu koji ne može da razume žensku snagu:

– Više puta sam išla u Betaniju zbog obilnih krvarenja koje nisu znali kako da zaustave i njihov stav je bio: – Šta će mi materica, kad sam već rodila decu, a ionako sedim u kolicima. Najbolje da mi to odmah izvadimo! Volela sam svoju matericu i jako sam se teško odvojila od nje. To sad možda zvuči besmsileno, ali nije mi bilo besmisleno uopšte.

Trudnoću žene s invaliditetom eksperti najčešće doživljavaju sa čuđenjem i osudom, kao da invaliditet po prirodi stvari osporava reproduktivna svojstva i prava žene. U pozadini je, nesumnjivo, ideja eugenike i nerazumevanje invaliditeta koji je sam po sebi neutralno iskustvo. Prema iskustvima nekih žena, ginekolozi su im direktno sugerisali abortus kao najpovoljniji ishod trudnoće.

– Poslali su me u Savetovalište, gde sam bila dočekana na nož: – Kako ste mogli u takvom stanju da ostanete trudni?

– Bila sam sa mamom i doktorica se sve vreme obraćala njoj, kao da se ne radi o meni. Rekla mojoj mami:  – Ona će to da čisti, je l’ da? Mama je odgovorila: – Ma ona neće, ja joj baš kažem da treba, a ona baš neće.

Opšte je mesto da u porođajnim salama žene sa i bez invaliditeta umesto podrške dobijaju mizogine osude, osporavanje prava na seksualno zadovoljstvo, podrugljive i ponižavajuće komentare, kao i to da lekarske intervencije remete prirodan tok trudnoće i porođaja.

– Krene da me pregleda, vidi da mi je neugodno i da se plašim, pa napravi šalu: – Kad je moglo da uđe, mora i da izađe! – i slične uvrede.

– Moj sin je rođen tri nedelje ranije, što je bila pogrešna procena lekarke kojoj sam ja dosta verovala.

Posledice lekarskih pogrešnih procena, naravno, ne snose lekari, nego pacijenti, a ponižen je nekim paradoksalnim čudom neodvojivi deo takozvanog (iz)lečenja.

Šta žene sa invaliditetom izdvajaju kao najvažnije na planu sopstvenog seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava:

– Dule kao podrška trudnicama.

– Ceo sistem izgrađen je tako da ne brine uopšte o ženskom zdravlju, ne samo kada su u pitanju žene sa invaliditetom, nego generalno. Ako jednom godišnje odeš na ginekološki pregled, onda si ’dobra žena’, ’super poslušna’, možeš da živiš mirne savesti. A niko ne priča o psihičkom, mentalnom i emotivnom stanje žene i svemu onome što je suštinski određuje naše zdravlje.

– Da se više prekine sa tom zatvorenošću, govorom u trećem licu, da osoba može da zadrži barem osnovni nivo dostojanstva.

– Od obuke zdravstvenih radnika na svim nivoima, do rada sa ženama na podizanju samopuzdanja.

– Da žene koje se odluče da budu majke imaju neku vrstu asistencije.

– Da se u udžbenicima od srednjeg obrazovanja pa nadalje uvode specifičnosti koje su važne za podršku osobama i ženama sa invaliditetom.

 

Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.

Marijana Čanak