U okviru dvogodišnjeg projekta pod nazivom Podrška organizacijama civilnog društva u pružanju usluga ženama i devojčicama koje su preživele nasilje, posebno ženama iz marginalizovanih grupa, kao što su žene sa invaliditetom i žene žrtve silovanja i seksualnog nasilja, koji Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa UN WOMEN i podršku Evropske unije, žene s invaliditetom popunjavale su upitnik o iskustvima sa nasiljem u porodici i rodno zasnovanim nasiljem, načinima na koje reaguju u tim situacijama i koje vidove podrške (ne) dobijaju od strane nadležnih institucija.
U istraživanju je učestvovalo 136 žena sa fizičkim, senzornim, mentalnim i kombinovanim invaliditetima. Ispitanice su sa teritorije Vojvodine, starosne dobi od 18 do 70 godina. Izvestan broj žena sa invaliditetom uključenih u istraživanje pripadnice su drugih neprivilegovanih kategorija (majke dece sa invaliditetom, žene drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, izbegla ili raseljena lica). Najveći broj ispitanica ima završenu srednju školu i status penzionerke.
Tokom svog života žene sa invaliditetom uključene u istraživanje doživljavale su različite oblike nasilja u porodici i rodno zasnovanog nasilja, od ismevanja i grubih šala, kritkovanja i podrivanja odluka i mišljenja, vređanja i pretnji, preko zanemarivanja potreba, ekonomskog nasilja, uskraćivanja pomagala, kontrole, izolacije i blagog ćuškanja, do ozbiljnog fizičkog i seksualnog nasilja. Nasilje su doživaljavale od članova primarne porodice, prijatelja, poznanika, kolega na poslu, bračnog i vanbračog partnera i zaposlenih u institucijama.
U svojim primarnim porodicama žene s invaliditetom najčešće su izložene povremenom kritikovanju i podrivanju odluka i mišljenja, potom ismevanju i lakšim oblicima fizičkog nasilja. Navode se i drugi oblici neprimerenog ponašanja i nasilja koji nisu predviđeni upitnikom (prinudni rad, ucenjivanje, pretnje, zastrašivanje, ignorisanje):
– Nametali su mi mnogo kućnih obaveza i teški rad sa domaćim životinjama koji je bio neprimeren mom uzrastu i konstituciji.
– Hraniteljka me terala da prodajem na buvljaku na njenoj tezgi, kada nisam htela pretila mi je da će me vratiti u dom.
– Potpuno su ignorisali postojanje invaliditeta.
U partnerskim zajednicama žene s invaliditetom izložene su svim oblicima nasilja. U jednom primeru, ispitanica je obeležila da ne doživljava partnersko nasilje, ali je dopisala:
– Muž mi je dobar čovek i samo kadgod bi me ćušnuo, ali to sam bila ja kriva. A za novce da ti kažem, ja dobijam dečiji, ali mu ja to dajem, jer se u novce baš ne razumem puno, i on onda sve raspoređuje.
Na osnovu navedenog, ostaje upitno u kojoj meri ispitanice prepoznaju, odnosno, normalizuju nasilje kome su izložene.
Žene s invaliditetom u institucijama u najvećoj meri izložene su ismevanju i grubim šalama, potom zanemarivanju potreba i uskraćivanju asistencije. Događa se da se ženama s invaliditetom osporava mišljenje i zaposleni u institucijama im ne veruju:
– Kad sam išla da se žalim u Centar za socijalni rad na hraniteljku, nije mi verovala, više je verovala hraniteljki.
U situacijama nasilja, žene s invaliditetom na nasilje reaguju podnošenjem ili pokušavaju da se odbrane verbalno. Žene sa invaliditetom koje su učestvovale u istraživanju vrlo retko su prijavljivale nasilje. One koje jesu, najčešće su se obraćale centru za socijalni rad, policiji, komšijama, ženskim organizacijama, urgentnom centru, ombudsmanu. Četvrtina ispitanica navodi da nisu dobile nikakvu informaciju o postupku koji je pokrenut zbog prijave.
Šta bi institucije mogle da urade da bi poboljšale postupanje prema ženama sa invaliditetom?
- Da postoji osoba koja je zadužena za rad sa ženama sa invaliditetom.
- Da osoblje bude saradljivije.
- Da se žene sa invaliditetom provedu i prate kroz procedure.
- Da pokažu razumevanje i saosećanje.
- Nešto drugo: da veruju ženi, da se pomogne deci kad ih roditelji zanemaruju, pomoć u kući, da zaposleni u institucijama menjaju svoje stavove o osobama sa invaliditetom.
Najveće poteškoće žena s invaliditetom su arhitektonske barijere, društvena percepcija osoba sa invaliditetom, odustvo regulative u ustanovama i preduzećima, nedostatak adektvatnih pomagala, diskriminacija u društvu, finansijska kriza i siromaštvo, nemogućnost zaposlenja, nedostatak personalne asistencije, izostanak podrške bliskih, teškoće u kretanju po snegu i ledu, ostvarivanje prava koja su zakonom propisana, nepoznavanje svojih prava i načina na koje ih mogu ostvariti, teškoće u nalaženju partnera, nasilje, nedovoljna sredstva za pomagala, nerazumevanje okoline, loš smeštaj, nepostojanje pomoći u kući i u svakodnevnom životu i radu.
Ispitanice navode da bi im najviše pomogla podrška institucija i okoline, potom finansijska podrška i pomoć pri zapošljavanju.
