Pitali smo žene s invaliditetom šta ih nervira u svakodnevnoj interakciji sa drugima i koje su to situacije kada komunikacija, naprosto, ne ide kako treba. O tome kako da izađemo na kraj sa izazovnim situacijama u interakciji s drugima razgovarali smo sa Dejanom Živkovićem, psihologom i trenerom Centra Integrativa, ekspertom za asertivnu komunikaciju, transakcionu analizu i govor tela. Na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova Psihologija komunikacije u kome analiziramo izazove u komunikaciji sa kojima se suočavaju žene s invaliditetom i tražimo moguća rešenja: kako napraviti obrt u komunikacionoj situaciji, tako da se u razgovoru i nakon njega osećamo dobro? U kojoj meri su opšta psihološka pravila i mehanizmi komunikacije primenjivi na konkretne situacije s kojima se suočavaju žene s invaliditetom, ostavljamo vam na procenu…
Kada nam je samopoštovanje pod pretnjom, skloni smo da degradiramo druge ili da se poredimo sa ljudima koje smatramo gorima od sebe, nabrajajući njihova negativna svojstva. Koliko vređamo ili kritikujemo druge, pokazatelj je koliko smo u dobrom odnosu sami sa sobom. Sva okrutnost u svetu proizilazi iz unutrašnjeg osećaja nesigurnosti.
Iz realnog iskustva žena s invaliditetom…:
– Pored cerebralne paralize imam i oštećenje sluha. Činjenica je da sam uz podršku porodice i okruženja, koje je nekad bilo mnogo drugačije nego danas, sticala znanja, krčila svoj put i stigla dovde gde sam sad. Bila sam i na političkoj funkciji na kojoj se baš nisam snašla u današnje vreme. Mnogi ljudi u mom okruženju su se prema meni odnosili kao dželati, ali danas shvatam njihovo pozitivno dejstvo na mene. Osnažili su me da budem to što jesam. U nekom drugom kontekstu, danas to nije dobro, posebno kad si osoba sa invaliditetom. Sve više je zavisti, pakosti i omalovažavanja od strane osoba bez invaliditeta prema osobama sa invaliditetom koje su se istakle. Takvi ljudi se ne libe da koriste osobe sa invaliditetom za ostvarivanje sopstvenih interesa. Nekoliko puta su mi moje koleginice rekle da sa svojim diplomama mogu da obrišem da ne kažem šta i da ne treba da sarađujem sa visokoobrazovanim osobama sa invaliditetom, jer one, navodno, ističu sebe, dok manje obrazovani ne trpe da im se drže predavanja. Naravno, tako su mi putem komentara o drugima, indirektno rekli šta misle o meni. Uvek govorim u svoje ime, a naročito kada svoja iskustva prenosim s ciljem da drugi ne upadaju u iste greške. U poslednje vreme postalo je ružno i loše biti dobar, pošten i čestit. Ruganje je prisutno na sve strane. Danas je manje zagledanja i buljenja u nas, jer smo postali vidljiviji, ali je zato prisutan drugi princip omalovažavanja u direktnoj komunikaciji sa nama… Rugaju se mojim diplomama, ponižavaju moje znanje, kritikuju me iz pakosti i zavisti. Po mišljenjima takvuh ljudi, ja ne smem da ispoljim nijednu svoju slabost, jer moram biti uzor i primer svima, a drugima je sve dozvoljeno… Mogu da lažu, da prete, da ponižavaju, da omalovažavaju, da koriste osobe sa invaliditetom za sopstvene ciljeve. Negativnih iskustava u interakciji u prodavnici, marketima, na ulici nemam, jer me u mom malom gradu svi znaju. Bilo je situacija u kojima me podrugljivo oponašaju. Recimo, lupanje vratima prilikom ulaska u radne prostorije, uz povik dobar dan, kako bih ja, koja imam oštećenje sluha, čula – takođe je izraz ruganja. Kad nosim slušni aparat, čujem sasvim dobro… No, što kaže naš narod: bolje nepravdu trpiti, nego činiti. – Jedna Žena
– Događalo se da partner ne uvažava moju potrebu za nežnošću, pažnjom i seksom, da kaže: – Da nije mene niko te ne bih hteo. – Marija Obrovački
Kakva rešenja nudi psihologija komunikacije?
Dejan Živković: – U izrugivanju je dupla poruka: neizgled se radi o šali, a zapravo nas ta poruka omalovažava. Osoba koja se izruguje traži reakciju, želi da isprovocira, povredi i slično. Jedna od opcija je da se napravimo blesavi i da to apsolutno izignorišemo, kao da nismo ni primetili. Druga opcija je da uzvratimo istom merom. Recimo da nam neko kaže: – Baš te briga, tebi sve lako u životu ide! Možemo da odgovorimo duplom porukom: – Da, da, to je zato što sam dobra prema drugima. [I tebi bi bilo lako da si tako dobra kao ja.] Treća mogućnost je da direktno ukažemo na to: – Izvini, šta hoćeš da mi poručiš time? Nije mi jasno, možeš li da objasniš? U najdirektnijoj varijanti kažemo šta vidimo, kako se zbog toga osećamo i zamolimo sagovornika da to prestane da radi: – Imam utisak da mi se rugaš. Najvažnije je ne oćutati i ne trpeti ponašanje koje nije primereno, jer iz pozicije žrtve kad-tad eksplodiramo i postajemo agresivci. Osećaj za humor uvek pomaže. Odgovor na lupanje vratima i vikanje mogao bi da bude šaljiv: – Pući će mi aparat od vašeg vikanja! Ili: – Ne morate toliko da vičete, čujem sasvim dobro! Još jedna opcija je da uzviknemo nazad: – U redu je, čujem dobro! – i da se tome nasmejemo.
Da nije mene, niko te ne bi hteo. Onaj ko nam tako nešto kaže, ne poštuje nas. S jedne strane poruka je: – Ti nisi vredna, ne valjaš. S druge strane, u toj poruci ima i manipulacije: – Pošto sam ja jedini koga možeš da imaš, sve mora da bude po mome. Ugađaj mi i udovoljavaj! Jedna poruka direktno obezvređuje, a ispod je manipulacija: – Ako mi ne udovoljavaš, otići ću i ostaćeš sama zauvek. Ako nas neko tako tretira, to nije suživot, niti imamo o čemu dalje da komuniciramo.
Koju opciju vi birate? Kako odgovarate na duple poruke? Podelite iskustva u komentarima.
