Žene s invaliditetom izložene su specifičnim i kompleksnim oblicima nasilja. Neophodno je uzeti u obzir intersekciju roda i invalidnosti, kako bi se načini prevencije nasilja prilagodili specifičnom položaju žene s invaliditetom. Da bi se razvile odgovarajuće mere prevencije, treba poznavati faktore rizika i širi kontekst.
Iskustva žena s invaliditetom i rizici od nasilja izmešani su sa fizičkim, senzornim i intelektualnim invaliditetom, društvenom marginalizacijom i nepristupačnim okruženjem. Rizici kojima su izložene žene s invaliditetom proizilaze iz obezvređivanja žena s invaliditetom od strane društva, kao i iz patrijarhalnih konstrukata. Isprepletenost roda i invalidnosti stvara dvostruku diskriminaciju. Kako se ženama s invaliditetom uskraćuju prava na obrazovanje i zapošljavanje, često su pod većim rizikom od siromaštva i socijalne izolacije.
Žene s invaliditetom često su u situaciji da primaju podršku od potencijalnih počinioca nasilja: partneri, članovi porodice, pružaoci zdravstvenih usluga, personalni asistenti. Ukoliko su finansijski zavisne od počinioca, izlazak iz nasilja je otežan.
Društveni i kulturološki mitovi o invaliditetu povećavaju rizik od viktimizacije žena s invaliditetom. Zbog mita o neseksualnosti žene s invaliditetom i predstave o njenoj nepodobnosti za brak, partnersko nasilje mahom ostaje nevidljivo. Neretko žene usvajaju sveprisutne stereotipne poruke društva i prevode ih u samoobezvređivanje, manjak samopouzdanja i nedostatak zdrave slike o sebi i sopstvenom telu.
U poređenju sa ženama bez invaliditeta, manje je verovatno da će žena s invaliditetom potražiti podršku, a razlozi su mnogobrojni: nasilje je normalizovano, finansijska zavisnost od partnera, strah od oduzimanje dece, strah od institucionalizacije, nepoznavanje sopstvenih prava, nepristupačnost usluga podrške, mentalne i komunikacione barijere sa pružaocima usluga…
Moguće mere prevencije:
- Osvešćivanje i izgradnja veština, posebno za žene s razvojnim/ intelektualnim invaliditetima, sa ciljem da se pojača svest o nasilju, da se edukuju kako da izbegnu opasne situacije i da im se pruže informacije o unapređenju sopstvene bezbednosti.
- Pružaoci usluga treba da budu svesni specifičnih oblika nasilja kojima su izložene žene s invaliditetom, kao što su: uskraćivanje pomagala i asistivnih uređaja, uskraćivanje ili zloupotreba lekova, zanemarivanje ili uskraćivanje podrške, uskraćivanje socijalne pomoći od strane članova porodice.
- Ekonomsko osnaživanje žena sa invaliditetom, kako bi se povećala njihova samostalnost, kao i osnaživanje za zdravstvenu brigu o sebi – naročito u oblasti seksualnog obrazovanje i reproduktivnog zdravlja.
- Promena društvenih normi u cilju podrivanja kulturoloških mitova koji ohrabruju stigmatizaciju invalidnosti, rodne stereotipe i poricanje ženske seksualnosti.
- Bezbednosni plan za ženu s invaliditetom mora uzeti u obzir vrstu njenog invaliditeta i pristupačnost njenog okruženja.
IZVOR: Ingrid Van Der Heijden: What works to prevent violence against women with disabilities
