Seks… počinje pogledom. S tim da retko kad možemo biti sasvim sigurne u to šta druga osoba zaista vidi ili previđa. Što je okej. Problem nastaje kada prestanemo da verujemo sopstvenim očima, čulima i telu uopšte.
Osnovno pravilo privlačnosti je da nema pravila. Najbolje ga ilustruju realna iskustva žena s invaliditetom:
– Kada momak vidi devojku sa krivom nogom, da šanta, neće je ni pogledati, okrenuće glavu. J.
– Ona je u kolicima, isto hoda sa štapom i sa tim šinama. Pitala sam njenog muža: – Šta te je privuklo? – jer, ona, kao ni ja, ne može to sakriti… Kaže: – Njena kosa. Pitam mog muža: – Šta te je privuklo kod mene? Kaže: – Oči. Ne mogu da shvatim da oni uopšte ne vide invaliditet. AC
Ako je izvesno da seks počinje pogledom, još uvek je pitanje kakav će to biti pogled: ispitivački, radoznao, strastven, pun poverenja, snajperski (kratak i ubitačan), paničan…? Možda je najbezbednije da uopšte ne gledamo? Pogled nam je zamućen nasleđem seks-negativnog koncepta, demonizacijom seksualnosti (posebno ženske) i strahom od njene razorne snage. Tokom razvoja primamo različite hetero-normativne i patrijarhalne poruke koje ugrađujemo u sopstvene seksualne profile. Kada se iskustveno suočavamo sa seksualnošću, uveliko smo pripremljene da se odsečemo od njene snage. Tabuizacija i uskraćivanje informacija o zdravoj seksualnosti jedan je od mehanizama kontrole nad ženskim telima, zadovoljstvom i reproduktivnim svojstvima. Kako to izgleda u iskustvima žena sa invaliditetom, kojima se unapred pripisuje da su neseksualne?
– Bojala sam se. Čula sam da neki kažu da prvi put boli malo, neki kažu da to nije ništa, pa onda kažu malo i prokrvariš… Meni je to bilo strašno: – Ako prokrvariš, to mora strašno da boli! Te polu-informacije skroz su me zbunile. Nisam znala tačno ni šta je to, ni kako se to radi. Kad se desilo prvi put, malo je stvarno bolelo i par kapi krvi, ali ništa strašno. Posle je bilo čak i dobro. AC
Jedno od opštih mesta je da ženska inicijacija u seksualnost mora da boli. Ako ne krvariš, nešto nije u redu; ako ne patiš, nisi žensko; ako ne rađaš u mukama, nemaš svrhu. Time se stvara polje straha između nas i najprirodnijeg čina na svetu, kao osuda samog nastanka i postojanja svih nas. Insistiranje na bolu kreira uverenje da u seksu nema mesta za ženski užitak, kako u prvom iskustvu, tako i kasnije. Takva poruka može imati i anestetsko dejstvo: – Da, otporne smo na bol, možemo to podneti; ili: – Bolje da ne osećam ništa, nego da boli. Pripremljene smo na podnošenje bola i neprijatnost seksa kao na neminovno iskustvo. Ujedno smo pripremljene da se isključimo iz sopstvenog tela i svih osećaja, da bismo preživele silovanje i druge traume. (Neki bi rekli da je nemogućnost uživanja u bolu frigidnost. Jer, prave žene su po prirodi mazohistkinje.) Takva normalizacija bola maskira seksualno nasilje i doprinosi njegovom neprepoznavanju. Nismo iznenađene kad boli, niti kad ne osećamo ništa. Nismo li time pripremljene za nasilje, uverene da tu ne možemo ništa, jer to je u prirodi naših tela? Naspram takvog normativa, iznenađuje nas da seks može biti čak i dobar.
– Da li je to bilo dobro, ili je moglo biti bolje, nisam imala sa čim da uporedim, da bih znala. AC
Čak i ako je dobar, da li to znači da je stvarno dobar, ili dobro u ženskom seksualnom iskustvu samo znači da je manje neprijatno? U monogamnom društvu koje ujedno satanizuje masturbaciju, zaista je teško saznati.
– Ne znam ni koga da pitam. Zato što sve koje znam uglavnom nisu kao ja. One koje jesu, isto tako nemaju pojma. M.
U seks-negativnom konceptu, prihvatljiv je jedan seksualni profil. Sve što odstupa od monogamije, hetero orijentacije i penetracije – na rubu je devijantnosti. Ako nisi kao svi… nemaš prava da ne budeš kao svi i to je sve što treba da znaš. Nema veze što zapravo niko nije kao svi, važno je da se pretvaramo da jesmo. Ako je seks izjednačen sa penetracijom, samo su genitalije seksualni organ. Ostatak tela je apsolutno neseksualan. Vrat ne može da doživi orgazam, ni ušna školjka; niti orgazam ima veze s mozgom. To je jedan aspekt, koji nas uskraćuje za mnoštvo seksualnih varijacija i ponovo odseca od zadovoljstva (jer seks služi svemu drugom, samo ne ženskom zadovoljstvu). S druge strane, ako je telo neseksualno, dodirivanje ne treba da nas uznemirava – barem koliko ni rukovanje, zar ne?
– Odlučila je da pokuša da spava sa mnom, a kad sam stigla, rekla je: – Izvini, ali ja ne želim da se zarazim. Pa cerebralna paraliza nije zarazna, nećeš postati cerebralka ako me dotakneš! MR
Još jedno od nasleđenih uverenja je shvatanje seksa kao visokorizične radnje koja može rezultirati neželjenim posledicama. Kada se govori o seksu, najčešće se govori o prevenciji (zadovoljstva, trudnoće, polno-prenosivih bolesti). Shvatanje seksa kao žarišta zaraze – kako telesne, tako i moralne – takođe je jedno od religijskih nasleđa. Nagon je demonska sila; prepuštanje zadovoljstvu rezultira kaznom (od Eve, do danas). Govoriti o odgovornosti za sebe, za sopstveno telo i za izbor partnera je jedno; ugrađivati strah u seksualnost je sasvim drugo. U iskustvima žena sa invaliditetom ovaj aspekt često je prenaglašen, jer invalidnost i dalje opstaje u medicinskom modelu (a gde je medicina, tu je i bolest). Da li je sama represija ženske seksualnosti oblik seksualnog nasilja? Sa dugoročnim posledicama po celokupno društvo?
– Sve što znam o seksu, saznala sam na svojoj koži. MR
Od uskraćivanja pouzdanih znanja o seksualnosti, preko ugrađivanja straha, do neseksualizacije tela (ili njegove hiperseksualizacije, što je druga krajnost istog modela), stvaramo društvo u kome je seksualno nasilje globalno žensko iskustvo. Pitanje je: da li to uopšte primećujemo? Iskustva žena s invaliditetom jasno ilustruju u kojoj meri je seksualno nasilje normalizovano.
– On je imao potrebu, pa dobro, neka bude… Skoro ništa nisam osetila. On je bio tako… Nema maženja, ni ljubljenja, nego du-du-du. Brzo završi, dva minuta i gotovo. Dobro, to još mogu da izdržim, pa neka radi. Mislila sam da moram to da mu dam. On ima potrebu, ne ja. MJ
– Nisam osećala ni zadovoljstvo ni ništa, nisam dobijala ono što mi je trebalo. Nisam čula, niti sam srela muškarca kome je važno da i žena bude zadovoljna u seksu. MR
– Omogućavala sam joj da ona uživa, ali joj nisam dozvoljavala da me dira, zato što je imala razne komentare u šali i to je automatski značilo: – Ako joj moje telo nije okej, zašto bih dozvolila da me takne? MR
– Stajao je tu kod ormara, prišla sam. Kaže: – Aj, digo mi se, aj brzo, posle će pasti, nećemo moći ništa. Kažem da ne mogu, neprijatno mi je, ne mogu. – Šta ne možeš, ajde, toliko smo pričali na FB, šta sad ne možeš? Ajde, šta sad, bilo mi ga je žao. Pazi glupaču, bilo mi ga je žao! Legla sam na krevet i uradili smo to. Ništa nisam osećala, brzo je bilo gotovo, ne znam da li je ušao-izašao. Onda smo sedeli i pili kafu, a ja sam se tresla. Pušila sam, ovako mi se drmala ruka, tolko sam bila uzbuđena. Ne znam šta mi je bilo, užasno sam se osećala. On je brzo morao da ide. J.
– Ako neko zna svoj posao, onda doživim i orgazam i to… AC
U navedenim iskustvima, bračne dužnosti nisu ništa drugo nego legalizacija silovanja. Na ženi je da preda svoje telo partneru na upotrebu: iz dužnosti, obaveze, krivice, sažaljenja… Ne mora to da bude pod otvorenom pretnjom ili fizičkom prisilom, jer smo već unapred mentalno istrenirane na takva primoravanja. Telo ne greši: trese se, ne oseća – spasava nas od traume. Osećamo se užasno, a ne razumemo zbog čega. U konfliktu smo: telo zna da je doživelo nešto loše, a mentalno smo usvojile to loše za nešto uobičajeno. Da budemo objekti zadovoljavanja nečijeg nagona, da naša tela ne zavređuju poštovanje, da pristajemo na poniženja, da izdržimo minut-dva radi mira u svetu, da naše zadovoljstvo nije važno (niti ima veze sa zdravljem), da je seks bez ženskog orgazma i dalje seks… Ako smo kontrolu nad orgazmom predale nekom tamo, kao da same nemamo nikakve veze s tim da li ćemo ga doživeti ili ne… to već dovoljno govori o pozicijama moći.
Navodi ispitanica preuzeti iz korpusa materijala istraživačkog projekta Seksualnost žena s motornim invaliditetom u Vojvodini (2014) Organizacije za podršku ženama s invaliditetom … IZ KRUGA – VOJVODINA.
