Karijera Janine Shepherd, profesionalne skijašice koja je trebalo da predstavlja Austrailiju na Olimpijskim igrama 1988, prekinuta je saobraćajnom nezgodom. Kamion ju je udario dok je vozilia bicikl i niko nije očekivao da će preživeti. Lekari su procenili da više neće moći da hoda, niti da ima decu. Janine se seća tih 10 dana u kojima je lebdela između života i smrti, suočena sa teškim izborom: da ode, ili da se vrati u telo koje nikada više neće biti celo. Povrede koje je zadobila izmenile su njen svet. Donela je hrabru odluku da otpusti život kakav je poznavala i da kreira svoj novi san. Nakon 6 meseci u bolnici, ne samo da je ponovo naučila da hoda, nego je postala pilotkinja i instruktorka akrobatskog letenja. Njeni memoari Slomljeno telo nije slomljena ličnost postali su bestseler. Janine je danas majka troje dece, najprodavanija autorka, motivaciona govornica i akrobatska pilotkinja.
U saobraćajnoj nezgodi slomila sam vrat i kičmu na šest mesta. Posle zahtevnih operacija i rehabilitacije, bilo je taman dovoljno nervnih veza da naučim ponovo da hodam, uz primetno hramanje. Iako sam osećala da mi je telo slomljeno nakon nezgode, shvatila sam da su moja duhovna esencija i mentalna snaga ostale nepromenjene. Prepoznavši to, dobila sam snagu da ponovo osmislim svoj život na izvanredan način. Morala sam da nađem nešto što će zameniti ono što sam izgubila: pošto više nisam mogla da hodam kao nekad, posvetila sam se tome da naučim da letim.
Često definišemo sebe na osnovu onoga što je izvan nas: posao, veze, uloge koje igramo. Kada to izgubimo, ono što jesmo i sve ono u šta smo verovali se menja. Kada iskusimo tako ogroman gubitak u životu, u kom god da je obliku, lako je skliznuti u očaj, što mi se desilo kada sam se vratila kući iz bolnice. Letenje me je ispunilo sa toliko radosti i dalo mi je inspiraciju i nadu da zaista mogu ponovo da izgradim svoj život na izuzetan način. Prevazišla sam očaj tako što sam se predala letenju i fizikalnoj terapiji. Na početku je u tome bilo više discipline nego spiritualnog i emocionalnog trijumfa.
Trebalo mi je nekoliko godina da najzad i u potpunosti prihvatim da sam žena sa invaliditetom. Ispočetka mi je bilo neprijatno zbog mnogih aspekata povrede kičmenog stuba. Donji mišići nogu su mi znatno oštećeni, tako da su mi osećaji od struka na dole smanjeni i imam hroničnu disfunkcionalnost bešike i creva. Koristim kateter, što rezultira redovnim infekcijama urinarnog trakta. To je najgori deo života sa povredom kičmenog stuba. Humor mi pomaže da izađem na kraj sa hroničnim bolom, to ostaje deo moje svakodnevice.
Kada se osvrnem iza sebe i sagledam koliko sam postigla uprkos svim izazovima, koliko toga sam prevazišla, osećam da aspekt gubitka više nije nešto što pokušavam da sakrijem. Ponosna sam što sam u stanju da prihvatim svoj invaliditet i da energiju uložim u razvoj svojih talenata.
IZVORI:
