Fizička i emocionalna anksioznost koja može da dosegne razmere paničnog napada, disocijativna iskustva, zbunjenost i halucinacije, lupanje srca, vrtoglavica, dezorijentacija i nesvestica, kratkotrajna amnezija, paranoja, privremeno ludilo (u trajanju od dva do tri dana). Okidač ovih stanja su umetnički sadržaji. Posmatrač je preplavljen njihovom lepotom, ili je izložen velikoj količini umetničkih dela koja su koncentrisana na jednom mestu. Slične reakcije može izazvati uronjenost u lepotu čiste prirode (npr. zalazak sunca).
Iako nosi ime po čuvenom francuskom piscu iz 19. veka, ovaj sindrom, očigledno, nema nikakve veze s opsesivnim kombinovanjem crvenog i crnog. Pre tačno dva veka, kada je Stendal imao 34 godine, opisao je sopstveno iskustvo tokom posete Firenci.
Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija!
Stendal opisuje kako je doživeo svojevrsnu ekstazu od same ideje da posećuje Firencu, gde je tako blizu grobovima renesansnih velikana. Apsorbovan tom uzvišenom lepotom, doživeo je nebeske senzacije. Kao da se sve obraćalo njegovoj duši. Nakon silnog uzbuđenja i ubrzanog ritma u grudima, počeo je da oseća kako život ističe iz njega.
Hodao sam sa strahom da ću pasti.
U anale zvanične medicine Stendalov sindrom je ušao 1979, kada je italijanska psihijatrica Gracijela Magerini zabeležila iste simptome kod više od stotinu turista izloženih muzejskim sadržajima Firence. Stanje je nazvano i hiperkulturemija ili firentinski sindrom, turistička bolest ili umetnička zaraza, estetski šok. Doktorka Gracijela opisala je svoje klijente kao senzitivne, emocionalne ljude koji su se predozirali umetnošću. Takođe je napomenula da kod senzitivnog posmatrača umetnost provocira podsvesne emocije i sećanja. Prepoznatljiva renesansna umetnost pojavno je lepa, ali nesumnjivo sadrži mračne i uznemirujuće detalje. Da bi se prevazišlo ovo stanje, doktorka preporučuje odmor i – odlazak iz Italije.
SRODNI SINDROMI
IZ SPEKTRA KULTUROLOŠKIH ŠOKOVA
Pariski sindrom – kada turista koji se prvi put obreo u Parizu uvidi da se taj grad drastično razlikuje od onoga što je očekivao da će videti. Reakcija: anksioznost, vrtoglavica, ubrzano lupanje srca, halucinacije.
Jerusalimski sindrom – opsesivne religijske misli i iluzije koje obuzimaju turiste u svetom gradu.
NA SUPROTNOM KRAJU: SLABOST MARKA TVENA
Nesavladiva želja da se turistička poseta što pre završi, mučnina od svih tih skulptura, crkava i slika – koje ionako bolje izgledaju u knjigama nego uživo. To stanje obuzima sofisticirane posetioce i nepokolebljive cinike koje ne može da impresionira ništa od univerzalnog umetničkog nasleđa. Prototip takvog turiste je Mark Tven. Kada je prvi put video Da Vinčijevu Poslednju večeru u Milanu, mogao je samo da kaže kako su kopije koje je video u Americi daleko bolje od originala. Nema fascinacije, niti očaranosti – naprotiv, sve je već viđeno.
Zadovoljstvo mi je što sam potpuna neznalica kada je umetnost u pitanju. Jer, ljudi koji se razumeju u umetnost, na slikama ne vide ništa osim fleka. (Mark Tven)
IZVORI:
http://www.medscape.com/features/slideshow/rare-psych#14
https://sr.wikipedia.org/wiki/Stendalov_sindrom
https://www.psychologytoday.com/blog/in-excess/201403/having-art-attack
http://mentalfloss.com/article/71801/stendhal-syndrome-overdosing-beautiful-art
http://www.nytimes.com/1988/11/06/travel/going-to-pieces-over-masterpieces.html
Pripremila: Marijana Čanak
