Dvadesetpetogodišnja blogerka, zaljubljenica u ples, studentkinja prava sa sklonostima ka dubokoj psihologiji, Suzana Ademi progovorila je o temama o kojima se radije ćuti. Iz iskustva teške depresije ušla je u snažan preobražajni proces. Upustila se u istraživanje sopstvenih emocionalnih ponora, seksualnih i psihičkih trauma, strahova i tuge… da bi pronašla nešto fascinantno: najviši izraz same sebe. O svom putu samoizgradnje, osvajanju emocionalne stabilnosti i sazrevanju, Suzana Ademi za Portal o invalidnosti…:
PROFIL SAGOVORNICE: KO JE SUZANA?
Rečenica koja te najbolje opisuje.
Trudim se da se što manje identifikujem nekakvim etiketama. Razmišljam o sebi kao o duhovnom biću punom ljubavi. Koliko god to čudno zvučalo, ne određujem sebe ni kao studentkinju prava, ni kao plesačicu, ni kao ćerku, ni kao sestru – ništa od toga nije primarno. To su uloge i produžeci nečije ličnosti, ali ne i sama suština ljudskog bića. Uvek se pitam: – Šta sam ja bez svega toga? Ili: – Šta bih bila da nemam fakultet, da sam bez roditelja, da se ne udam i nikada ne rodim decu – jer mnoge se žene identifikuju kao majke… Mnogi žive za decu, za ideju, za nešto… Ja živim. Ko sam ja izvan svih tih uloga?
Kada bi nekoj sveznajućoj sili mogla da postaviš samo jedno pitanje, šta bi to bilo?
Verovatno bih pitala o smrti i šta posle nje. To je tema koja me veoma zanima i ne verujem da sve prestaje fizičkim umiranjem. Verujem da ovaj život ovde nije naše celokupno iskustvo – i to je ono što me interesuje. Čak pretpostavljam da smo ispunjeniji nakon smrti…
Sa svojih 25 godina već si se suočila sa velikim životnim izazovima… Koliko je zahtevno ili, pak, oslobađajuće javno podeliti priče o nasilju, depresivnim stanjima, pokušaju samoubistva?
I jedno i drugo. Samo pisanje pojedinačnog teksta za blog ne traje dugo: potreban mi je jedan dan da tekst napišem i još jedan da ga doradim. Ali tome prethode barem dve nedelje razmišljanja na datu temu. Uz to, još uvek svaki tekst preplačem. Neću da kažem da je to stresan proces, jer ja to želim, ali potrebna je hrabrost. Potrebno je izaći iz zone komfora, bez straha od toga kakve ću reakcije izazvati kod drugih ljudi. Možda bi s te strane bilo najlakše povući se i zadržati svoja razmišljanja za sebe? S druge strane, podeliti sve to – neizmerno je oslobađajuće. Ako samo naglas kažemo to što držimo duboko u sebi, to je već oslobađajući čin. Pisanje za blog je način da još bolje upoznam sebe, da dođem u dodir sa drugim ljudima koji imaju srodna iskustva. Tako se suočavam sama sa sobom. Pisanje je vrsta terapije, iako toga nisam bila svesna na samom početku. Kroz svaku rečenicu analiziram sebe: da li stvarno tako mislim, koliko stojim iza toga, mogu li to da argumentujem? Mnoge stvari koje pišem odudaraju od mog pređašnjeg načina života i shvatam koliko nisam bila u skladu sama sa sobom. Sada se to sve lagano menja.
Kako je nastao tvoj blog http://www.miracleme.net/sr/ i čemu je namenjen?
Blog je mesto na kome radim samoanalizu i pišem priče o svojim razvojnim procesima. Sigurna sam da sve proističe iz emocija – svaki moj tekst poduprt je emocijama – ali nisam sigurna koja je bila osnovna emocija za iniciranje bloga uopšte. Kada sam počela da objavljujem prve tekstove, bes je bio pokretačka sila: bes zbog neprihvaćenosti, odbacivanja, osećaja da me drugi krive; ljutnja na samu sebe, jer sam dopustila da živim po šablonima drugih ljudi, verujući da znaju bolje od mene. Odatle je sve krenulo. Kada se ti prvi tekstovi uporede sa novijim – još uvek je sve vrlo lično i način pisanja je ostao isti, ali se emocija promenila. U pozadini tekstova sada je mir. Blog prati moj terapijski proces, proces rasta i učenja – na šta sam ponosna. Ponekad dobijam komentare da sam kontradiktorna: – Ranije si pisala drugačije! – a to samo znači da sam prerasla neka razmišljanja i da sam napredovala. Blog sam započela kada sam izašla iz bolnice i bila sam… ne znam ni kako bih nazvala to stanje. Nije ni histerija, ni panika, ali jeste period pucanja, čak jači nego kada sam pokušala samoubistvo pre godinu dana. Napravila sam blog kakav je meni nedostajao dok sam bila u depresivnim stanjima. S obzirom na to da sam introvertna, odgovara mi intima koju pisanje omogućuje. Putem interneta izlazim u javnost, ali najvažnije je ono što se odvija u meni. Kad budem htela da poradim na ekstrovertnosti, pokušaću da pređem na video zapise.
DEPRESIJA: VIŠE OD TUGE
Kako bi objasnila depresiju nekome iz viktorijanskog doba?
Svakako ne bih iskoristila reč bolest… i zaista bih o tome mogla nadugačko. Recimo da je depresija povlačenje u sebe; to je kao zaštitni mehanizam od spoljnog sveta, drugih ljudi, osuda. Definitivno da menja hemijske procese u mozgu, ali to nije suština. Nezadovoljstvo životom primorava nas na zatvaranje, da se ne bismo suočili sami sa sobom. To je i svojevrsno zavaravanje sebe, iz straha. Promenila sam svoju ličnu definiciju depresije. Ranije me je plašila, nisam znala šta je to, niti je iko oko mene znao šta se sa mnom dešava. Mislili su da sam lenja, da stvaram probleme jer uživam u tome… Sada kada sam naučila da kontrolišem depresiju, to je mesto iz koga komuniciram sa sobom. Lako je nositi se sa pozitivnim osećanjima – srećom i zadovoljstvom – ali kada osetimo strah i nelagodu, teže se s tim suočavamo. Radije se pretvaramo da ta osećanja ne postoje, umesto da se zapitamo: – Odakle ovo? Zašto se osećam tako? Sada se ne bojim tih osećanja, nego ih svesno istražujem, jer sve je to prirodno. Život nije ravna linija – malo idemo gore, malo dole.
Kada si počela da se osećaš tako?
Ne mogu tačno da odredim, jer nisam ni znala šta je depresija. U školi nas uče raznim stvarima, ali nas ne uče kako da vodimo finansije, niti kako da prođemo kroz depresiju – što bi nam svima bilo od koristi (bilo da smo neraspoloženi dva-tri dana, bilo da imamo dijagnozu). Recimo da sam godinu dana pre pokušaja samoubistva počela da osećam veliko nezadovoljstvo. Kad bolje razmislim, neko nezadovoljstvo trajalo je godinama, ispresecano srećnim periodima. Ali tuga je postala dominantna u mom svakodnevnom životu godinu dana pre nego što sam pokušala da se ubijem – plakala sam, bojala sam se da ostanem sama, bila sam bezvoljna i sklanjala sam se sama od sebe. Verovatno su se nerešena emocionalna stanja godinama nagomilavala, dok nije postalo neizdrživo.
Da li možeš da napraviš razliku između kliničke slike i stvarnog iskustva življenja sa depresijom?
Verujem da lekovi nisu primarna metoda za lečenje depresije. Ali, kada dođete kod psihijatra, on vam objasni promene u hemijskim procesima i kaže da će lekovi uspostaviti balans. To je medicinski način. Kada sam počela da pijem lekove, nisam se osećala dobro u vezi s tim. Pitala sam lekare da li stvarno moram da pijem antidepresive dve godine, koliko traje osnovna terapija. Imala sam utisak da mi psiholog više pomaže. Odgovarali su mi: – Da, ali psiholog nije doktor, ne propisuje lekove. Nije mi to imalo smisla. Lekovi ne rešavaju uzrok, ne rade sa našim emocijama i razmišljanjima, nego samo sa hemijskim procesima – otklanjaju simptome. Depresija je nezadovoljstvo životom i sobom, a hemijske promene u mozgu nastaju kao rezultat toga. Imala sam sreće da čak ni moj psihijatar nije stavio udarni akcenat na lekove, nego me uputio psihologu, da radim na sebi. Niko mi nije govorio da sam bolesna, niti su me gledali kroz papir sa ispisanom dijagnozom – što mi je najviše pomoglo. Da su mi govorili da sam bolesna, teže bih se izvukla.
Može li se opisati izmenjeno mentalno stanje… ili to razumeju samo oni koji su doživeli?
U potpunosti će to razumeti samo neko ko je iskusio takvo stanje. Niko drugi neće shvatiti tu količinu tuge. Govorili su mi: – Ti si tužna! – pa bi to izjednačili sa depresijom, što apsolutno nije tačno. Da bih objasnila koliko je razoran taj osećaj, kažem da je to kao da se raspadam. Ali nije to fizički raspad. U tome je problem sa razumevanjem depresije: ne može se uperiti prst u ono što nas boli. Ljudi ne razumeju ono što ne vide. Čim je nešto nevidljivo, kao da ne postoji. Kada navedem taj nevidljivi osećaj raspadanja, pitaju me zašto: – Imaš sve u životu! To je deo koji je teško razumeti. Koliko smo uopšte spremni da se povežemo sa depresivnom osobom? Mnoge stvari koje ne možemo da iskažemo rečima možemo energetski. Najbolji prijatelji, oni koji su ostali uz mene sve vreme, ne mogu u potpunosti da razumeju moja stanja, ali znaju situacije koje su dovele do toga, znaju kako sam izgledala dok sam bila jako tužna i dok sam imala napade panike… što je dovoljno. Važno mi je da me razumeju bez osude. Toliko svako može, jer svi smo imali iskustva koja vode makar u najblaže oblike depresije. Ono što je teže shvatiljvo: – Kako depresija može toliko dugo da traje i tako duboko da zadire? Uglavnom su mi govorili: – Trgni se! Imaš izbor. Samo napravi drugi izbor. Sada mi te rečenice imaju smisla, ali sada nisam depresivna. Kada je neko sasvim uvučen u osećanja i preplavljen depresijom, ne vidi da će to proći, niti mu se čini da ima izbor. U takvim stanjima, savet kao što je trgni se samo još više gura u depresiju i doprinosi da okrivljujemo sebe. Krivila sam sebe što mi je loše, a ne znam ni sama zašto, niti sam znala kako da to prestane. Ujedno sam krivila i druge što me ne razumeju. Tako se vrtimo u tom kompleksnom krugu. Neki ljudi se prave pametni i pokušavaju da mi objasne moju depresiju iz svog ugla, što je besmisleno i jednostrano. Najbolnije je kad neko poriče vaša osećanja: – Ne, ti nemaš razloga da budeš tužna! Toliko je ljudi kojima je gore od tebe: ljudi na ulici, ljudi bez ikoga, ljudi sa neizlečivim bolestima… To nikako ne pomaže, naprotiv – uvodi u još dublji osećaj krivice.
Kulminacija i pokušaj samoubistva…?
U mojoj medicinskoj dokumentaciji stoji da sam to uradila u afektu, uz objašnjenje da je moj osnovni problem prevelika empatija koju ne umem da kontrolišem. Naišla sam na fantastično objašnjenje jednog psihijatra koji kaže da samoubistvo nije čin protiv života, nego čin za život. Mnogima je to teško da shvate. Često od mene traže odgovore, pitaju me za neke ljude koji su se ubili: – Šta se odvijalo u njegovoj glavi kada je to uradio? Verovatno je toliko hteo da živi, ali nije mogao da napravi promenu, osim tim činom. Gledaju me u čudu: – Kako to da neko toliko voli život, pa ga okonča? Kako je to bilo kod mene, sećam se emotivno, ali ne i mentalno. Bila sam strašno premorena, dve nedelje nisam spavala i stalno sam plakala. Probajte da ne spavate par dana, već posle četvrtog počinju halucinacije! Mesecima sam spavala isprekidano, po sat-dva. Bila sam nezadovoljna na gotovo svim životnim poljima: nisam bila zadovoljna partnerskom vezom, fakultetom, prijateljima, roditeljima – iz svega sam izvlačila ono najgore. Nisam videla izlaz i osećala sam strah. Nisam znala da se ništa strašno neće desiti ako okončam ono što mi ne odgovara, ako prekinem neke odnose, ako počnem da govorim ono što mislim. – Još više će me odbaciti! – mislila sam. Radila sam sve što ne želim, samo da bih bila prihvaćena. I nezadovoljstvo je raslo. Sve do trenutka kada sam pomislila: – Bolje da se ubijem, nego da nastavim ovako. Izgledalo je da će biti sve gore i gore: – Ući ću u brak u kome nisam srećna, radiću posao na kome nisam srećna, nikada neću biti u miru sama sa sobom… Bila sam iscrpljena i želela sam da se odmorim. U nekim momentima sam se osećala potpuno praznom, a onda sam osećala toliko toga, da nisam znala kako da se nosim sa toliko osećanja u sebi. Zato sam se samopovređivala – ne zato što volim bol i krv, nego sam morala sebi da dam neku fizičku manifestaciju onoga što je u meni. Šta god da sam uradila, nema veze sa ponašanjem drugih ljudi prema meni – važno mi je da to znam. Mnogi su mi pomogli time što su se udaljili od mene, jer da nisu, vezivala bih svoju sreću za njih, umesto da je pronalazim u sebi.
Život posle pokušaja samoubistva – po čemu se razlikuje od života koji si živela pre?
Nisu to neke opipljive spoljašnje stvari. Najveća je razlika u meni i mojim osećanjima. Za razliku od pre, ovo je jedini period kada mogu da kažem da zaista volim sebe, ne zato što ovako izgledam, ili zato što sam nešto uradila ili nisam… Ništa od toga nije merilo sreće, pa ni ličnog uspeha. Sada komuniciram sa sobom, a ranije sam svoje unutrašnje osećaje potiskivala. Intuicija bi mi rekla jedno, a um nešto drugo. Um je uz većinu, govori mi kako ću biti prihvaćena. Tata mi je uvek govorio: – Ne možeš ići van društva! Nikada mi to nije imalo smisla i krivila sam ga za taj stav. Sada razumem taj roditeljski strah za dete i stvarno osećam spokoj. Ako pitate ljude da li su srećni, dolazi neki automatski odgovor, a malo njih o tome zaista razmišlja i razume unutrašnju sreću. – Nemam razloga da budem nesrećan, imam veliku platu i dobar posao. Meni to nije dovoljno, niti mislim da je to pravo razumevanje života. Sada vrednujem mir i spokoj koji sam stekla, prihvatam sebe, pružam razumevanje – u tome je ključna razlika. Više se ne bojim da pravim promene u svom životu. Sa znanjem koje sada imam, da mi se ponove situacije u kojima sam bila, ne bi se to rasplamsalo do nivoa depresije, samopovređivanja i samoubistva. Čak i ako me svi napuste, sve je u redu dok god volim sebe. Ranije je to bilo nezamislivo. Stekla sam hrabrost, sigurnost u sebe, samopouzdanje.
Šta ti je najviše pomoglo da se izboriš sa depresivnim stanjima?
Najviše sam pomogla sama sebi. Zbog tog stava, koji zvuči dosta egoistično i arogantno, osećala sam se krivom. Na terapijama sam više puta pričala o tome, jer su mi roditelji često govorili: – Mi smo te spasli! Šta ako se to opet desi, a mi ne budemo tamo? Roditelji, prijatelji, lekari – svi su mi pomogli da dobijem drugu šansu, ali sve bi se vratilo na staro da nisam radila sama sa sobom. Razgovori sa samom sobom i sa drugima, otvorenost za pomoć i promene – to je ono što je najviše pomoglo. Prihvatila sam tu šansu, rekla sam: – Dobro, možda će biti strašno kad otkriješ šta sve imaš u sebi… Ali to su samo loše misli, ne nešto što me definiše. Svi ih imamo i svi možemo da ih otklonimo. To je bio ključni uvid.
Šta si naučila iz depresije?
Naučila sam da se svi odgovori nalaze u meni. Sad sam sigurna da, šta god da me interesuje i usrećuje, čime god da sam nezadovoljna – sve je to u meni. Ne treba se bojati udubljivanja u sopstvena osećanja, kakva god da su. Osećanja ne treba blokirati, potiskivati, niti poricati, već istražiti. To mi je najveća lekcija.
Prema tvom iskustvu, koje su najveće zablude o depresiji?
Da se iz depresije tek tako možemo trgnuti: jedan dan smo depresivni, onda odlučimo da odatle izađemo. Ako mi se dogodi da upadnem u neko depresivno stanje, daleko blaže nego pre, sada to ne traje duže od dan ili dva, i uradim nešto kako bih se osećala bolje. Ujedno, puštam sebe da prođem kroz to, bez potrebe da drugima objašnjavam ili da se pravdam zbog svojih osećanja. Ranije sam tražila potvrdu od drugih: – U redu, smeš da se osećaš kako se osećaš. Sada sam prihvatila samu sebe i sva ta stanja. Zabluda je da je depresivna osoba svesna onoga što joj se događa. Kada se setim svega, nije mi jasno zašto sam toliko ćutala i odbijala da ljudi dopru do mene… Dizala sam zidove – kako prema drugima, tako i prema sebi samoj. Kada bi me neko zatekao kako plačem, dešavalo mi se da kaže: – A, sad si histerična! Nekada mi je bilo toliko loše, da sam sedela u ćošku, zatvorenih očiju i pokrivenih ušiju. Roditelji nisu shvatali zašto se tako ponašam. Ni ja nisam znala! – Praviš dramu! – to je bio uobičajen odgovor. – Voliš dramu, njome se hraniš i osećaš se bolje. Nisam se osećala bolje. Nisam bila svesna šta mi se događa. Tek sada kada sam dobro, mogu da prepoznam momente u kojima sam bila u panici. To je bio jedini način na koji sam umela da reagujem, ne znajući da postoji drugi izbor. Sada mogu sebi da kažem: – Meditiraću duže, izgovaraću afirmacije, odspavaću… i osećaću se bolje. Ranije to nije bilo tako jednostavno.
Imaš li neke preporuke – šta svako od nas može da preduzme i kako da se ophodimo kada kod nekoga od bliskih ljudi prepoznamo depresiju?
Meni bi najviše značilo da neko bude sa mnom, ali da mi ne govori kako treba da izađem iz stanja u kome sam. Smetalo mi je kada je neko sa mnom, a stalno mi priča. Poklapala sam uši i to je vređalo druge ljude: – Nećeš da čuješ šta imamo da kažemo, odbacuješ nas, ne voliš nikoga… Zapravo sam imala osećaj kao da me boli glava od tuđih glasova. Već je bilo previše glasova u mojoj glavi, nije bilo mesta za druge! Ako bi vikali na mene, samo bi me još više udaljavali. Istovremeno, jako sam se bojala da ostanem sama. Kada bi neko mogao samo da bude tu, uz mene, bez da me išta pita… Mama i tata su znali da legnu pored mene i da me zagrle – to mi je neizmerno značilo. Sećam se kada su roditelji i najbolja prijateljica došli da me posete u bolnici, a ja nisam progovarala, ne iz inata, nego mi je bilo teško da komuniciram. Samo sam se okrenula prema zidu i počela da plačem. Tatu je to neizmerno pogodilo… Najbolja prijateljica samo je sela pored mene, zagrlila me i rekla: – Biće to u redu… Ništa nisam rekla, niti sam ičim pokazala koliko mi to znači. Ni sada to ne mogu da opišem – koliko mi je značilo što je bila tu, ništa ne tražeći od mene. Samo sam postojala i njoj je to bilo dovoljno. Iako sam tad verovatno delovala sebično i nezainteresovano za sve oko sebe, pamtim taj trenutak – ta njena podrška bila je dragocena.
Šta nikako ne treba reći osobi koja živi sa depresijom?
– Ima drugih kojima je gore – tom rečenicom momentalno gurate osobu u još veću depresiju. To je na prvom mestu, a 90% ljudi mi to i dalje govori. – Samo se treba osećati dobro! Treba samo preseći! A to je bilo nezamislivo – da ću se tek odjednom osećati dobro i biti u miru sa sobom. Bili su mi potrebni meseci rada da to dostignem. Čak i ako je tačno to što govorite – za osobu u dubokoj depresiji to nije tako. Važno je naučiti da nemamo svi istu realnost. Ako hoćete da pružite podršku depresivnoj osobi, treba da shvatite u kakvoj se ona realnosti nalazi. Da li ona iz te svoje realnosti može da razume da postoji veća nesreća na svetu, da se problemi s lakoćom rešavaju i da se odluke još lakše donose? Ne znači da je lud onaj ko drugačije vidi svet… Da bih nekoga pustila u taj svet, treba da se osećam sigurno. Sa psihologom imam taj odnos – šta god da kažem, ne nailazi na šok, niti na osudu. Vremenom se ta sigurnost proširila i na druge ljude: što im se više otvaram, više me prihvataju – čak i kada se ne slažu sa mnom ili kad predlažem neke čudne teme. Sada sam dovoljno sigurna da ne zavisim od potvrde koja dolazi izvan. Pokušaj da prihvatim sve norme koje društvo nameće koštao me je mentalnog zdravlja. Ranije su mi govorili: – Šta glumiš depresiju! – i to bi me pogađalo. Sada sve to mogu da ostavim sa strane.
NASILJE: NEVIDLJIVI OŽILJCI ZARASTAJU U TIŠINI
Kako si progovorila o seksualnom nasilju?
Neki ljudi su videli da na blogu pišem o seksualnom zlostavljanju i rekli su mi: – To ne mogu da čitam! Neki su pročitali te tekstove i pitali me: – Kako si mogla to da dozvoliš? Shvatala sam to kao prebacivanje krivice. U poslednje vreme sve je manje takvih komentara, a sve češće me pitaju: – Kako si prošla kroz to? Kod mene je postojala ta želja da kažem, ali uz osećaj sramote i straha. Bojala sam se da će mi ljudi reći: – Ne, to nije bilo tako! Ti si kriva. Ili: – Šta si ti uradila da se to desi? Ništa! Ili – šta god da jesam, to nije izgovor niti opravdanje za nasilje! Govorila sam sebi: – Dobro, neću praviti scene, niti dramu oko toga. Koliko god da je izgledalo kako poslednjih godina svog života pravim dramu, sve je dolazilo baš iz potrebe da ne dramim! Put do pakla popločan je dobrim namerama – to mogu da potpišem. Najviše sam se bojala da će me drugi kriviti, jer sam prošla kroz period kada sam krivila sebe. Onda sam mislila: – Povrediću roditelje ako im kažem da sam doživela zlostavljanje. Nisam razmišljala da sam u svemu tome najviše povređena ja i da meni treba pomoć, nego sam se stavila u ulogu iz koje štitim druge. – Nekako ću proći kroz to sama, izdržaću, samo da drugi ne budu povređeni i nesrećni. Bojala sam se reakcije oca: – Šta ako bude hteo osvetu? Nisam htela da iz toga proizilaze novi i novi problemi. Bila sam uverena da sam jača od toga što me snašlo i da mogu sama: – Neću reći nikad! Bila sam uverena da sam izašla na kraj sa svim tim, a u stvari sam se samo povlačila u sebe, negirajući da sam povređena.
Trebalo je vremena da mi dođe do mozga šta se zapravo desilo. – Kako se nisi opirala? – često me pitaju. Postoji jedna glupost kojoj nas redovno uče: – Stariji su uvek u pravu, uvek sve bolje znaju i treba ih poštovati. Poštovanje se drugačije zarađuje, a godine su samo broj koji ne određuje ni zrelost, ni znanje. Ne uče nas da budemo svoji i da slušamo sebe. Ne uče nas kako da kažemo ne, kako da se suprotstavimo bez straha. Ne uče nas da budemo sami sebi na prvom mestu, da poštujemo svoje telo. Ništa od toga ne može tek tako da se podrazumeva! Apsurdno je: roditelji bi voleli da imaju jako dete, ali da im ono nikada ne protivureči! Zašto se nisam branila? Nisam ni znala šta me snašlo. Kada mi je iko objasnio šta je seksualno zlostavljanje? Tek kada sam sama počela da čitam o tome, saznala sam da seksualno zlostavljanje ne mora da podrazumeva ono što smatramo seksualnim odnosom. Javila mi se devojka koja kaže da se oseća zlostavljanom, iako nikada nije bila prisiljena na seksualni odnos. Psiholog joj je rekao: – Ne, nemaš nikakve rane, ništa se nije dogodilo. Situacije zlostavljanja bez seksualnog odnosa možda ne izgledaju tako strašno – dok vam se ne dese. Kada mi se zlostavljanje dogodilo, imala sam jedva osamnaest godina i bila sam bez seksualnog iskustva. Nije mi padalo na pamet da mogu da se oduprem ili da zapretim muškarcu koji je dvadeset pet godina stariji od mene. Možda je trebalo da vrištim ili da pretim: – Reći ću tvojoj ženi! Reći ću svojim roditeljima! Reći ću! Možda bi ga to zaplašilo. Možda i ne bi. Tek sada shvatam šta se zapravo dogodilo, kako nisam mogla da reagujem – bila sam potpuno nepomična, kao paralizovana. Uopšte se ne sećam fizičkog osećaja, jer sam se povukla, isključila sam se da bih se emotivno zaštitila. Sećam se straha i zbunjenosti, ali ne i fizičkog bola, iako sam tada izgubila nevinost. Trebalo mi je tri dana da shvatim zašto krvarim kada nije vreme za menstruaciju. – Kako možeš da se ne sećaš? To je odbrambeni mehanizam.
Najteže mi je bilo da shvatim da, bez obzira na sve, nisam ja kriva: nisam kriva što nisam vrištala, nisam kriva što nisam pretila, ni za šta nisam kriva. Trebalo mi je tri godine da o tome progovorim. Prvo sam rekla dečku s kojim sam bila u vezi, jer mu nije bilo jasno zašto sam toliko povučena. Sama nisam imala nikakav odnos prema toj situaciji – bila sam emotivno prazna i bojala sam se da se s tim suočim. Tek sada na terapijama – šest godina nakon zlostavljanja – shvatam uticaj svega toga. Tek sada bih mogla ponovo da se suočim sa čovekom koji mi je to uradio, mada je bilo teško prevazići osećanje gađenja prema njemu.
Prošla si i kroz iskustvo partnerskog nasilja. Dok je trajala ta veza, da li si bila svesna nasilnih elemenata?
Ne definišem taj odnos kao nasilan, nego kažem da sam bila u vezi sa narcisoidnom osobom. On nije nasilan u smislu da bi ikoga namerno povredio. Jedino verujem da ne shvata koliko razdoran trag njegove reči imaju, posebno na mladu osobu koja se još uvek pronalazi i podložna je uticajima. U tome je prava opasnost: kada neko nije svestan sebe i kada se postavlja iznad drugih. Svakako, nesvesnost je nesto što u tom periodu mogu pronaći i kod sebe. Prvi put sam za termin narcisoidnosti u tom smislu čula dok sam bila u bolnici – tako su okarakterisali mog bivšeg partnera na osnovu svega što sam opisivala. Nisam to umela da prepoznam, niti da se od toga zaštitim. Pričao je sa mnom na način na koji se ne razgovara sa ženom i krivio me za mnoge stvari. Svi imamo elemente narcisoidnosti u nekoj meri, tako da nema svrhe da se međusobno osuđujemo povodom toga. On, jednostavno, drugačije nije znao. Kasnije sam iz nekih razgovora shvatila da on i u drugim odnosima funkcioniše po identičnom šablonu – iste rečenice je izgovarao, ponašao se na isti način… On mi je takođe govorio kako treba da se trgnem iz depresije i odmagao mi je u tome. Ali nema svrhe kriviti ga. Dosta mi je loših osećanja, svesna sam da iskaljivanjem mržnje ne mogu nadoknaditi vreme koje sam uložila u neki odnos. Sve što mogu je da radim na sebi. Da li se osećam dobro dok plačem kriveći druge za svoj život? Naravno da ne. Prihvatila sam da je sve bilo onako kako je bilo i otpustila sam sve to. Ako neko u meni budi mržnju, onda nisam ni ja bolja. Ne mogu da poričem da sam u toj vezi doživljavala emotivno zlostavljanje, ali to su situacije u kojima niko nije bez odgovornosti. Pitala sam se kako je moguće da ga volim, uprkos tome što mi je govorio ovo ili ono…? Bila sam zbunjena! Ali ništa nije crno-belo, niti sam samo videla mane u njemu – i dalje sam se sećala svega dobrog među nama. Koju stranu sebe će taj čovek jačati, nije na meni da kažem. Možda će raditi na sebi, pa će biti bolji u nekom novom partnerstvu; možda neće preduzeti ništa; možda će postati još gori. Ništa od toga više me se ne tiče – usredsređena sam na svoj život.
Kako sada prepoznaješ psihičko nasilje?
Uvek treba sebe postaviti na prvo mesto. Često mi je to govorio moj narcisoidni partner i nisam mogla da ga podnesem zbog toga! On je preterivao u tome, a ja sam išla u drugu krajnost. Trebalo mi je vremena da naučim da je određena doza sebičluka zdrava. Čak i u vezi treba staviti sebe na prvo mesto. Ranije sam u raskidu videla kraj sveta: – Ako se ovo raspadne, nemam više razloga da živim! Ko sam ja bez njega? To je proizilazilo iz nedovoljne sigurnosti u sebe. Verovala sam da ljudi koji nas vole – bilo da je to partner, prijatelj ili roditelj – uvek govore i rade ono što je najbolje za nas. Sada mogu da prepoznam kada se neko postavlja iznad mene, makar kroz najbezazleniji komentar kao što je: – Trebalo bi da skratiš nokte… Ili: –Mogla bi da promeniš parfem. Ranije bih se povinovala, u ime onih elemenata koje sam volela: – Dobro, neka ispriča sada to, ako će posle da me zagrli. Suzdržavala sam se: – Ne kontriraj, naljutiće se. Jer, kod njega je to bilo izraženo: – Kada sam ljut, ne prilazi mi, tad te ne volim! Čuvala sam se da ga ne na razljutim, jer tada bi me ignorisao, odbijao bi da se vidimo, poslao bi me kući ili bi prespavao u drugom krevetu. Ćutala sam, da ne pokrećem ta stanja. Ćutala bih i dok viče na mene: – Neka izbaci to, zaslužila sam, samo da se što pre vratimo u onu fazu kada me mnogo voli. Sada bih to momentalno prekinula – niko nema prava da tako razgovara sa mnom. Desilo mi se da se jedan momak razljutio – ne zbog mene – nego zbog aktuelnih vesti. Samo sam mu stavila ruku na rame i rekla: – Nema to nikakvog uticaja na tvoj život. Besno me je odgurnuo: – Ne pipaj me dok sam ljut! Mirno sam mu rekla da ne može sa mnom tako da razgovara: – Kontroliši svoju ljutnju, to nema nikakve veze sa mnom! Izvinio se. Sada samo odem kad neko pokuša da viče na mene: – Kad budeš spreman da lepo razgovaraš sa mnom, javi se. Kada sam to prvi put uradila, čudila sam se samoj sebi. Stavila sam sebe na prvo mesto. Sada mi je to uobičajeno.
Uprkos svim očiglednim znacima, teško je izaći iz nasilnih partnerstava. Kako to?
Svi imamo mane i vrline. Kada se zaljubljujemo, nismo svesni tih mana, niti znamo kako da ih prihvatimo. Ne ulazimo potpuno svesno u partnerstva, nego se rukovodimo emocijama – što je normalno. Kada zaljubljenost prođe i odnos poprimi veće razmere, pitamo se kako neke karakteristike nismo ranije uočili. Nismo, iako su postojale. Ranije bih pristala na sve, samo da ne izgubim osobu koju volim. Prešla bih preko svega – čak i da me udari (iako se to nikada nije desilo) – u zamenu za te momente kada mi pokazuje ljubav. Posle sam shvatila da nemam šta da izgubim. Ljubav je nešto što razvijamo u sebi, nezavisno od drugih ljudi. Sada se ne bih plašila da izađem iz veze koja mi više ne odgovara – iz bilo kojih razloga. Ljubav nema mnogo veze sa tim da li smo fizički blizu nekoga ili ne.
Da li si putem bloga u kontaktu sa ženama i devojkama koje imaju slična iskustva? Šta je ono što im je najpotrebnije?
Da, sećam se devojke koja me je pitala da procenim situaciju u kojoj je: – Da li je to zlostavljanje? Potrebno im je da znaju da nisu same u tome što im se događa. Pitaju me kako sam se ja osećala i to je način da se uvaže i prihvate njihova osećanja. Sa nekoliko njih razgovarala sam preko skajpa, ali moram da se ogradim, jer ja nisam psiholog. Mogu da navedem svoje iskustvo i načine na koje sam rešavala neke situacije, ali ne znači da će ti načini odgovarati nekom drugom. Svako treba da iznađe rešenje za sebe i da radi sa sobom, a podrška sa strane svakako je potrebna. Devojkama i ženama koje su preživele seksualno zlostavljanje najpotrebnije je da dobiju potvrdu da nisu krive i da ništa loše nisu uradile. To je šablon koji se ponavlja: – Šta sam uradila da izazovem to? Da li sam ga isprovocirala oblačenjem? Zašto sam se uopšte našla u njegovom društvu? Žene po pravilu krive sebe, ne znajući da nasilje nema opravdanja. Savetujem ih da rade na sebi i da otpuste taj događaj. U suprotnom, velike su šanse da će ponovo, na neki način, privlačiti slična iskustva. Koliko god da je strašna neka trauma, život je veći od nje. Nikako ne treba dopustiti da zlostavljanje bude glavna životna priča, niti se poistovetiti sa obrascima žrtve. Naravno da je za to potrebno vreme… Potrebno je proći kroz mnoge emocionalne faze, da bi se stekla stabilnost: – Sada mogu o tome da govorim, a da se ne raspadnem. To je jedna od mnogih priča u mom životu – ali ništa što me suštinski obeležava. Neću da ostatak života provedem u strahu od muškaraca, niti u sećanju na nasilje. Nikada ja to neću zaboraviti, ali sećanja mi neće preuzeti kontrolu nad životom.
Bilo šta što nisam pitala, a treba dodati…?
Ne mogu dovoljno da naglasim da ništa nije sramota: fizičke ili mentalne bolesti, životni problemi, takozvane greške – ništa od toga nije sramotno. Važno je da se oslobodimo krivice prema sebi i prema drugima, jer ništa nije crno-belo. Život je slojevit. Ako neko neće time da se bavi, ne mora da osuđuje ono što mu je nepoznato. Verujem u ono: – Nemojmo menjati druge, počnimo od sebe – što upravo i radim.
Fotografije: lična arhiva Suzane Ademi
https://pixabay.com/
