Poslovna sposobnost je pravni koncept i predstavlja svojstvo osobe da izražavanjem svoje volje, stiče prava i obaveze. Osoba postaje poslovno sposobna kada napuni osamnaest godina. Poslovna spospobnost je preduslov za ostvarivanje svih ličnih prava. Poslovno sposobna osoba može sklapati ugovore, dati pristanak na lečenje, donositi odluke o tome gde će živeti, raspolagati svojom imovinom, podnositi tužbe i žalbe, sklapati brak, donositi odluke o priznanju majčinstva ili očinstva, podizati decu, ostvariti izborno pravo, podizati kredite, odnosno preduzimati sve pravne radnje koje odrasla osoba može preduzeti u svom svakodnevnom životu.
Poslovnu sposobnost sud može oduzeti u potpunosti ili delimično. Osoba u potpunosti lišena poslovne sposobnosti ne može sama da preduzima nikakve pravne radnje, već sve odluke u njeno ime donosi njen staratelj. Kada je osoba delimično lišena poslovne sposobnosti tada za osobu odluke donosi staratelj samo u pojedinim životnim oblastima kao što su, na primer, odlučivanje o medicinskom
tretmanu, raspolaganje novcem, odlučivanje o smeštaju u ustanovu socijalne zaštite ili psihijatrijsku bolnicu, vaspitanje dece i drugo. Sud mora tačno navesti za koje oblasti je osobi potrebno postaviti staratelja. Potpuno iste posledice za osobu kao i lišavanje poslovne sposobnosti ima i produžavanje roditeljskog prava nad osobama sa intelektualnim teškoćama. Prema zakonu, takva osoba nastavlja da se smatra maloletnom, dakle – osobom bez poslovne sposobnosti.
Gubitak poslovne sposobnosti podrazumeva i gubitak kontrole nad sopstvenim životom. Kada nam oduzmu poslovnu sposobnost dobijamo etiketu „nesposobnosti“, koja negativno utiče na to kako nas drugi vide, ali i na našu vlastitu sliku o samima sebi. Osobi koja je lišena poslovne sposobnosti, između ostalog, zabranjeno je: sklapanje ugovora (po pravilu, ovo sprečava kupovinu ili prodaju imovine i bilo kakav oblik zapošljavanja), sklapanje braka, vršenje roditeljskog prava, samostalno preduzimanje pravnih poslova, glasanje, sticanje državljanstva, donošenje odluke o prekidu trudnoće, donošenje odluke o medicinskim procedurama, da joj se transplantira organ, osnivanje radnje, osiguranje pod jednakim uslovima sa drugima.
Zakonski okvir koji definiše poslovnu sposobnost se još uvek zasniva na proceni mentalne sposobnosti osobe i time se ova dva pojma dovode u direktnu vezu i često se poistovećuju. Pristup proizišao iz bio-medicinskog modela invaliditeta usmerenog na utvrđivanje nedostataka umesto uvažavanja mogućnosti osobe, mentalnu sposobnost tumači kao sposobnost osobe da razume prirodu i posledice svojih odluka, te da svoju odluku saopštava na način koji drugi razumeju. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom (clan 12) ukazuje da mentalna sposobnost ne sme biti osnov za ograničavanje, odnosno oduzimanje, poslovne sposobnosti. Ovakva praksa predstavlja diskriminaciju na osnovu invaliditeta – prema osobama sa intelektualnim, kognitivnim, psihosocijalnim i teškoćama u komunikaciji; osobama koje se susreću sa izazovima prilikom donošenja odluka. Više ne bi smelo da se postavlja pitanje – Da li osoba ima mentalnu sposobnost da ostvaruje svoju poslovnu sposobnost? Nego – Koje vrste podrške su potrebne osobi da bi ona mogla da ostvaruje svoju poslovnu sposobnost?
Izvor: Ćirić Milovanović, Dragana i Lea Šimoković (2012), Poslovna sposobnost kao osnovno ljudsko pravo – vodič kroz domaću praksu i moguće alternative starateljstvu, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, Beograd.
