Telesna dismorfija, dismorfični sindrom ili dismorfofobija. Sve su to imena kojima nazivamo kombinaciju anksioznosti, užasavanja, opsesivnog straha i nesavladive potrebe da nešto promenimo – svaki put kad je ogledalo u blizini… Ne radi se o sujeti, niti o preokupiranosti sobom (mada nalikuje na narcizam koji je pošao naopako).
Telesna dismorfija je mentalno stanje opsesivne preokupiranosti mišlju da sa našim izgledom nešto ozbiljno nije u redu i preduzimanje svih mogućih mera da se nedostatak prikrije ili popravi. (Skrati nos, odseci petu, počupaj obrve… nacrtaj sve iznova.) Sve te telesne mane su umišljene ili je njihova važnost prenaglašena. U oba slučaja, misli o njima su nametljive i obuzimaju sate i sate svakodnevnih aktivnosti. Sve ovo ustanovljeno je pre nego što smo počeli da se ogledamo u kamerama umesto u prljavom prozoru. Davne 1886. italijanski lekar Enriko Moriseli prvi je izvestio javnost o poremećaju ove vrste i iskovao termin dismorfofobija: sveprožimajući strah da je naša pojava ružna i defektna. Strah koji diktira svakodnevicu i remeti društveni život.
Telesna dismorfija svrstava se pod opsesivno kompulsivni spektar; iako ima preklapanja sa anoreksijom, znatno se razlikuje od nje. Dijagnozu telesne dismorfije (zvanično) ima oko 2.4% populacije. Simptomi obično počinju tokom adolescencije i utiču na žene i muškarce podjednako. (Za muškarce je karakterističnija tzv. mišićna dismorfija – percepcija premalog i nerazvijenog… tela.) Pored opsesivnih misli, osoba stalno proverava umišljeni nedostatak, upoređuje ga sa drugima i usvaja neuobičajena rutinska ponašanja kako bi ga kamuflirala ili izbegla izlaganje u društvu. Ponekad od bliskih osoba traži verbalno razuveravanje od onoga što je umislila (nemaš, sine, kockastu glavu). Češće je to preokupacija o kojoj se ćuti, a lako promiče čak i psihijatrima. Ovo stanje ozbiljno remeti kvalitet života, rezultira socijalnom disfunkcionalnošću i izolacijom, pa čak i visokom stopom suicidnog ponašanja.
Simptomi: Kompulzija da se izgled normalizuje. Precenjivanje važnosti izgleda. Delovi tela kojima se najčešće pripisuje umišljeni defekt: nos, stomak, butine, koža ili kosa.
Nekad se javljaju iluzije da ljudi iz okruženja zure ili potajno pokazuju na tu umišljenu telesnu anomaliju. Jedva primetan ožiljak percipira se kao mesto u koje su uprte oči celog sveta, a nos je često izvorište abnormalnosti (nikad dovoljno mali). Ako se osoba upusti u dermatološki tretman ili čak estetsku hirurgiju, to obično ne rešava problem. (Jer anestezija prođe, a hirurgija ne otklanja mentalne stavove.) Neretko se dešava da se osoba ozleđuje tretmanima koje sprovodi sama na sebi (ožiljci, ogrebotine, tragovi na koži). Telesna dismorfija neretko je predvorje za ozbiljnu depresiju ili dijabetes tipa 2, usled samonametnute socijalne izolacije.
Uzroci: Kao i većina mentalnih stanja, telesna dismorfija je prouzrokovana preplitanjem genetskih, razvojnih, društvenih i kulturoloških faktora. Introvertnost, negativna slika tela, perfekcionizam, pojačana estetska senzitivnost, kao i zlostavljanje tokom detinjstva mogu izazvati telesnu dismorfiju.
Gotovo svako od nas ima iskustvo nezadovoljstva sopstvenim izgledom u nekom periodu života, ali su to prolazna stanja koja se zaboravljaju. Kod osoba sa telesnom dismorfijom, ta stanja su trajna, u velikoj meri unesrećuju i utiču na svakodnevno funksionisanje. Osoba je duboko uverena da je neprihvatljivo ružna i defektna – koliko god da je razuveravate, neće imati nekog uticaja.
Kejt Mos nije lepa, ali ona to ne zna! Da, Sindi Kraford sjajno izgleda… ali to je sve što ona radi!
- Da li previše brinete o izgledu i voleli biste da o tome manje razmišljate?
- Da li ste zbog nečega posebno zabrinuti kada je izgled u pitanju?
- Tokom običnog dana, koliko sati posvećujete izgledu?
- Kakav to uticaj ima na vaš život?
- Da li vam otežava posao ili održavanje prijateljstava?
Tretman koji se preporučuje za oslobađanje od telesne dismorfije je kognitivno bihejvioralna terapija (REBT).
IZVORI:
